Bajka o biometrijskom pasosu

Cekala sam da prodje vikend da bih dala sebi mogucnost da se smirim... Al' ne biva. A u petak, umesto da smislim nesto mnogo pametnije i zapocnem week-end kako valja i dolikuje, ja odem u ambasadu Republike Srbije u Parizu da zakazem sastanak mom muzu za izdavanje biometrijskog pasosa. Udjem u ambasadu, agent obezbedjenja je bio toliko fin da mi pola sata nije dozvolio da uopste pridjem salteru za zakazivanje, jer je covek resio da prica sa mnom i da mi objasni kako mu je dosta diplomatije i da napusta ovaj posao jer, sirotan, ne zna vise kako da se izbori sa ljudima koji ne shvataju nikako da je red - red, jed - jed, a zakon jednostavno mora da se postuje...

- Potpuno Vas razumem, gospodine, ali ja se malo zurim i volela bih da sto pre zakazem za taj pasos!

- Moze, gospodjo, naravno da moze, ali prvi slobodan termin je za godinu dana i nesto meseci preko toga! Plus, cekanje da se pasos izradi, ali to nije mnogo. Maksimalno 60 dana. - znacajno mi je saopstio, cekajucu moju burnu reakciju.

Stajala sam potpuno nema i nepomicna i gledala ga pravo u oci, trudeci se da u njegovim ocima vidim osmeh i da je sve ovo samo sala.

- Jeste li dobro, gospodjo? - pitao me je posle 20-tak sekundi.

- Mnogo mi je dobro! - zaista sam bila potpuno ravnodusna.

- Morate da razumete, velika je guzva, ambasada u Lionu se zatvara, Beograd ne moze da primi toliko posla... Doduse i mi smo se bunili... Ali, zasto Vi lepo ne sednete u avion i ne skoknete do Srbije i tamo moraju za nedelju dana da Vam izdaju pasos? - bio je krajnje "predusretljiv" i nesvesno pokusavao da mi organizuje zivot.

-  Kao prvo, pasos nije za mene nego za mog muza. Ja sam svoj uspela da izvadim za rekordnih 6 meseci! Potreban je mom muzu...

- Aaaa... muzu! - prekinuo me je opet se postavljajuci izmedju mene i hodnika koji vodi prema salterima. - Pa neka uzme odmor i neka ide! - besplatni saveti su pljustali.

- Ne moze niko, pa ni ambasada da planira i reorganizuje nase godisnje odmore. Osim toga, iskoristili smo ih vec za neke destinacije koje nisu Srbija. I to je normalno da sada cekamo taj pasos do novembra sledece godine?! To je ludost! - pocela je da mi dopire do mozga da cemo biti zarobljeni bez mogucnosti izlazka do novembra 2010.godine, jer znam da mom muzu ne pada na pamet da remeti svoje planove i organizaciju naseg zivota bar do Bozica!!!

- Tacno, nenormalno je, ali je tako! Sta da Vam kazem... - imao je izraz lica kao da mu tonu sve ladje.

Razmisljala sam malo i onda je pocelo sve da mi bude naizmenicno smesno i komicno! Uspela sam da se probijem do saltera i uzela sam sastanak mom muzu za septembar 2010.godine...

Kada se vratio s posla, pustila sam ga i da odmori da mu ne bi pozlilo od vrucine, rucka i losih vesti.

- Nista ne pricas, ljubavi... Kad imam sastanak?

- Pa... Septembra...

- Super! - uzviknuo je moj muz. - Izgleda da ce nas Evropska unija naterati da budemo efikasni!

- Septemra, ali sledece godine, ljubavi... - dodala sam letargicno. - Ili prekidaj poslove pa da idemo decembra za Srbiju, prvi januar je vec kasno, bice tretirano kao prekrsaj!

 Zapalio je jos jednu cigaretu, kiselo se smeskao i vrteo glavom...

- Sto mi to radi moja rodjena zemlja?! Ima li kraja ludostima i nepostavanju ljudi, njihovih potreba, obaveza... Ma, sta ja tu pricam?! U ponedeljak ujutru idem da predam za francusko drzavljanstvo! Gotovo je, naterali su me. Ne brini se nista, bice sve u redu! Mi ipak zivimo u Francuskoj, ovde se respektuje covek jer sve postoji zbog njegovog Velicanstva - Gradjanina Francuske! Reseno!

Pa, hvala Srbiji! Konacno radi u moju korist! Zajedno sa mojim muzem, drzavljanstvo cu dobiti i ja!