Jesmo li pripitomili Štabaj?

 '' Nekada davno. . .

Niko nije plugom razdirao tlo

niti razdeljivao zemlju

niti jezdio morem, uranjajući vesla - obala beše kraj sveta.

Mudra prirodo ljudska, žrtvo vlastitih izuma, razorno stvaralačka,

zašto opasuješ gradove visokim zidinama?

Zašto se pripremaš za rat? '' - Ovidije, Ljubavi, Knjiga 3

Moramo da napredujemo. Neizostavno moramo! Seks, hrana, bogatstvo, prestiž...mame nas dalje, prisiljavaju da napredujemo. A na to mogu da dodam i sam napredak, u modernom značenju sve boljih i boljih materijalnih stvari, što je ideja koja se rodila s industrijskom revolucijom i koja je postala nova religija. Dva stara društva : Uskršnje ostrvo i Sumer, verovatno nisu tako shvatala napredak, a opet, bez obzira na to, VLASTITE ŽELJE SU IH ZAVELE I UNIŠTILE. Ali, koliko su oni tipični primeri celokupne civilizacije? Je li civilizacija u svojoj biti loše prilagodljiva, da li je ona eksperiment koji mora da propadne zbog vlastite strukture? Izgleda da ruševine širom sveta nam kazuju upravo to! A ipak, sveopšte prisustvo moderne civilizacije kao da protivureči prošlosti. Je li naša civilizacija izuzetak koji je uspeo da pripitomi Štabaj, te će s njom živeti srećno do kraja života?

Pojasniću i ko je Štabaj: U šumama Jukatana boravi lepa ali zlokobna iskušateljica koju Maje zovu Štabaj. Viđaju je usamljeni lovci koji su proveli previše vremena u šumi, i zbog nje izlude od požude. Spaze je na tren kroz lišće, i moraju da je prate, potpuno nesvesni, dok se spušta sve gušći sumrak. Nastavljaju da je prate, tako se približavajući da mogu da osete Štabajin divlji miris i osete neodoljivi dodir njene duge kose dok je ona zabacuje. Kad se probude ( ako se probude ) isečeni su i krvavi, spuštenih pantalona, potpuno izgubljeni.

Dva '' najslavnija '' slučaja kraha su propast Rima u 4.veku naše ere i propast maja u 9.veku.

Dva najslavnija slučaja otpornosti civilizacije - Egipat i Kina.

Da li su zaista Rim i maje propali? Naslednici Rima bili su Vizantijsko carstvo i evropske nacije koje govore modernim dijalektima latinskog. Maje nisu gradile carstva, a da su dostigli nekakvu renesansu, svejedno bi je preduhitrila španska invazija u 16.veku. Pa ipak, preteruje se kad se govori o smrti njihove kulture. Danas 8 miliona ljudi govori majanskim jezicima - otprilike isto kao i u klasičnom periodu civilizacije maja. Je li to civilizacije nikad ne nestaju već prelaze iz oblika u oblik slično kretanju materije u prirodi zapravo kruženju materije u prirodi. Piramida može biti grobnica od kamena ili kula s kancelarijama. A izvesno je da ljudsku piramidu zauzvrat podupire jedna manje vidljiva prirodna piramida - lanac ishrane i svi  ostali resursi okolne ekologije, koji se često nazivaju '' prirodnim kapitalom ''.

Mislim da razvojni putevi Rima i Maja pokazuju i da se civilizacije često ponašaju poput '' piramidalnih '' planova prodaje, jer napreduju samo dok se razvijaju. U centar se skuplja bogatstvo s periferije koja se širi, što može da bude granica nekog političkog i trgovačkog carstva ili pak kolonizacije prirode putem sve veće upotrebe njenih resursa, a često ni jedno ni drugo.

Stoga je takva civilizacija najnestabilnija kad je na vrhuncu, kad zahtevi koje postavlja ekologiji dostignu maksimum. Ako se ne pojavi neki novi izvor energije, više nema prostora za porast  proizvodnje ili za amortizovanje prirodnih kolebanja. Jedini put napred jeste iznuđivanje novih zajmova od prirode i čovečanstva. Kad priroda počne da nas lišava svojih usluga - putem erozije, uragana, nerodnih godina, gladovanja, bolesti - društveni ugovor se poništava. Ljudi to mogu stoički podneti neko vreme, ali pre ili kasnije se obelodanjivalo da je vladareva veza sa nebesima lažna i tada su u stara vremena narodi pljačkali hramove, rušili kipove, varvare dočekivali dobrodošlicom, a carevu golu stražnjicu poslednji put viđali bi dok bi ova izletala kroz prozor palate. Da nije slučajno glavni uzročnik propasti civilizacija bio iscrpljenje društvenog, a ne prirodnog kapitala. Moguće je i da je to odgovor; u svakom slučaju mnogo je više pitanja nego odgovora. Bilo i biće!

A Egipat - najkonzervativnija civilizacija svih vremena, prošao je kroz mnoge periode propadanja i obnove, ali ipak je zadržao svoj drevni karakter iza jedne evropske fasade duž delte Nila.

Opet sam na početku, nikako nema odgovora što li propade Rim? Evo jednog : prosečni životni vek u starom Rimu iznosio je svega 19 ili 20 godina - mnogo manje nego u neolitskom Čatal Hijiku, ali ipak malo bolje nego u Crnoj zemlji Britanije, središnjoj regiji što obiluje teškom industrijom, koju je Dikens tako živopisno prizvao u sećanje, gde se životni vek smanjio na 17 ili 18 godina. na ovo bi moja stara tetka od skoro 80 leta i veruje da je još mlada uzviknula : - Kukuuuuuu! Da, da, tolicno malo se živelo ui da nije bilo stalnog priliva vojnika, robova, trgovaca i doseljenika punih nade ni stari Rim ni džordžijanski London ne bi bili u stanju da održe broj stanovnika.

Srednjovekovna istorija potvrđuje arheološke dokaze: pad je imperiju najjače pogodio u samom njenom jezgru, Sredozemlju, gde je cena po sredinu bila najskuplja. Posle toga se moć preselila na periferiju, gde su germanski zavojevači poput Gota, Franaka i Engleza osnovali male etničke države u severnim zemljama koje Rim nije iscrpeo! Sam veličanstveni grad bio je opljačkan i napola napušten, te postao glavna premija beskrajnih varvarskih i papskih ratova. Broj njegovih stanovnika tek će u 20. veku ponovo dostići pola miliona.

I kod Maja se uvek pitam - šta je pošlo po zlu? Maje su se služile razvijenom aritmetikom u kalendaru poznatom pod nazivom Dugo odbrojavanje. Maje su u tabelu unele misteriju vremena, beležeći astronomske događaje i vršeći mitološke proračune koji su zadirali duboko u prošlost i budućnost - ponekad i više miliona godina. Kalendari predstavljaju moć, čega je bio svestan i Julije Cezar. Sačuvane su svega tri knjige drevnih maja, ali i to je dovoljno da se otkrije najtačnija astronomija do doba evropske renesanse, kad je Cezarov kalendar već bio čitavih 10 dana u raskoraku sa suncem. Najveći broj Maja živeo je u kućama na poljoprivrednim imanjima. Čak i tako daleko od kakvog velegrada, bilo ih je do 500 po kvadratnom kilometru na dobrom tlu. To, kako je krhka ekologija tropske kišne šume, koja se kultivisala mačetom i vatrom, mogla da izdržava toliko ljudi, nekada je predstavljalo zagonetku. Danas se zna da su Maje praktikovale intenzivnu zemljoradnju u močvarama, pomoću metode koja se zove izdignuta polja , tako što su pravili mreže kanala i jarkova za isušivanje tla za vreme kišne i navodnjavanje za vreme sušne sezone. U tim kanalima se gajila riba, a zemlja iskopana s njihovog dna korišćena je kao đubrivo, zajedno s kompostom i kanalizacionim otpadom. Kao što su viktorijanci u Indiji sramežljivo rekli, majanske njive su se '' same đubrile ''. I da se vratim na pitanje - šta je krenulo po zlu? Saslušavam sve dežurne  krivce - rat, suša, iscrpljenje tla, invazija, prekid trgovine, neka seljačka buna i sl. Hm, neki od ovih uzroka su isuviše iznenadni da bi prouzrokovali propast nečega što traje stolećima! Ali mnogi potiču iz posustalosti ekologije, nekako se uvek vraćam na to, ima tu nečeg! Plodnost kišne šume uglavnom dolazi od drveća. Savremeno krčenje šuma u Amazoniji pokazuje da se tropska ilovača može uništiti za nekoliko godina. Maje su svoje tlo razumele bolje nego što ga razumeju ljudi današnjice opremljeni motornim testerama, ali je na kraju potražnja ipak prerasla ponudu. Ljudske kosti s lokaliteta klasičnog perioda maja pokazuju sve veći jaz između bogatih i siromašnih - bogataši su postajali sve viši i teži, dok su seljaci sve više zakržljavali. Izgleda da su potkraj doba sve klase pretrpele opšte pogoršanje zdravlja i smanjenja životnog veka. Kad bismo mogli da ispitamo majanske mumije, sigurno bismo otkrili da su prepune parazita i svih zala neuhranjenosti.

Unovčili su sav svoj prirodni kapital. Posekli su šume, iscrpeli njive, a populacija postala prevelika. A graditeljski uzlet je sve samo pogoršao, pošto je na njega odlazilo još zemlje i stabala. Da prozborim današnjim rečnikom - pripadnici majanske elite postali su ekstremisti, ili ultrakonzervativci, i iscedili su poslednje kapljice profita iz prirode i ljudi. Za razliku od MAJA, EGIPĆANI SU ZNALI DA NE VALJA ZIDATI NA OBRADIVOJ ZEMLJI. Rast egipatske populacije bio je neuobičajeno spor. Tokom faraonskog, rimskog i arapskog perioda broj stanovnika ostao je dobrano ispod svetskog proseka - trebalo mu je 3 000 godina, koliko je proteklo između Starog carstva i Kleopatrinog doba, da s dva miliona poraste na šest miliona, i onda više nije rastao do 19.veka, kada se otpočelo s modernim navodnjavanjem. to nam govori da je 6 miliona ljudi, ili 400 po kvadratnom kilometru na svojim leđima nosilo teret obrađivanja obradive zemlje Nila. Priroda je prisilila Egipat da živi u okviru svojih sredstava.

Neko je reko, ne znam tačno ko da '' jedna kultura vredi koliko vrede njene šume ''.

Lekcija koju nalazim u prošlosti je ova: zdravlje zemljišta i vode - i šuma, koje čuvaju vodu - jedna je trajna osnova opstanka i uspeha ma koje civilizacije.

Neki će se složiti sa Kafkom: '' Nade ima, ali ne za nas. '' a ja neću biti toliko pesimistična i usudiću se da verujem da smo uspeli biti pametni ili da ćemo uspeti biti pametni ne bi li pripitomili Štabaj i spasili se.