Muzej nadreale i taktike

Po ključu, kako je išlo nekad, mi smo dobili Muzej Nikole Tesle, Zagreb je dobio Muzej nauke i tehnike. Tek pre 20 godina, 6. oktobra 1989. godine, na inicijativu akademika Aleksandra Despića, Beograd i Srbija dobili su Muzej nauke i tehnike. Muzej nije nastao na osnovu postojeće zbirke, već je počeo sa 0, i rečima nula, eksponata. Radom kustosa, zahvaljući poklonima, Muzej je tokom dve decenije uspeo u svoj depo da sakupi nekoliko hiljada predmeta: od igle do lokomotive, bukvalno. Od 7. do 13. septembra ove godine Muzej je domaćin međunarodne konferencije muzeja nauke i tehnike sveta (CIMUSET 2009).

U petak, 28. avgusta 2009. godine, deo zbirke koju Muzej poseduje predstavljen je u tri izložbene celine i otvoren za posetioce. Prvi put u istoriji, u svojoj prestonici, možemo pogledati ovo nasleđe.

Dakle, sinoć je bilo otvaranje. Najavljeno je u medijima, relativno pristojno, našlo se tamo dve, ili tri, stotine ljudi, Ministar kulture i drugi protokolarni detalji (Gradonačelnik nam je za to vreme sedeo u kafiću 300 metara dalje), i, u dvorištu Muzeja, bina i brzi bluz. Posle 20 godina, ono što je sakupljano širom Srbije, dokumentovano i slagano (jedno na, uz, kroz, drugo) u skučenom depou Muzeja, sada možemo da pogledamo, bar jedan deo.

Ali, uvek kada se dogodi ovako nešto, setim se filma Građanin X, američka produkcija o ruskom serijskom ubici Čikatilu. Policajac koji iz filmova uči proceduru, i pokušava da vrati istragu na put dokaza dok glavešine iz KGB-a uporno insistiraju na hapšenju homoseksualaca, i tako prođe decenija, i preko osamdesetoro dece bude ubijeno, sa izvađenim očima.

Ovde, na Istoku, jedino što tražiš da ti daju jeste da te ostave na miru, i da uradiš sve sam. Pa čak je i to nekad mnogo, za njih, da ti daju. Muzej, nekolicina entuzijasta zaposlenih u njemu, uspeli su nekoliko stvari: od Elektrodistribucije volšebno su preoteli zgradu, ispunili je projektorima, mikroskopima, pisaćim mašinama, fotoaparatima, lokomotivama, vatrogasnim kolima, drvenim vršalicama i kombajnima, traktorima, mernim uređajima, originalnim palirskim planovima i nacrtima naših poznatih arhitekata... a sa 50.000 evra, ovog leta, uredili su zgradu dovoljno da se, kako-tako, može nazvati muzejom, i da može ugostiti kolege iz celog sveta.

Svako ko malo poznaje građevinu nasmejaće se na ovu cifru, ali moguće je. Kada dva kustosa rade ravnajući sloj izložbene hale, prave vitrine, seku pleksiglase, farbaju pod i ograde i metalna vrata, izmišljaju kako da spreče da voda prodire ispod njih, i kada drugi mole miliciju da obrati pažnju na to dvorište, da naši sugrađani ne skinu sa vatrogasnih kola ona čuvena mesingana zvona i pretope kao sekundarne sirovine, kada sede na telefonima i zovu i mole levo i desno, i radi svako sve što može da uradi... onda je moguće...

P.S. Pogledajte sajt muzeja, pronađite ih, i od utorka, svratite do njih. Dočekaće vas ovi ljudi, iz priče, iz bajke.