Veliki zaplet i veliki rasplet

Komanda: Štab komandanta Srbije.
Komandant: general Hans Gustav Felber.

Trupe:

OSOVINA

- Nemci
5. policiski puk
1. policiski puk (delovi)
14. okl. bataljon
delovi 12, okl. puka

- JVuO
4. grupa jurišnih korpusa
Rasinsko-Toplička grupa korpusa
2. kosovski korpus

- Bugari
27. pešadijska divizija

- Srpski Dobrovoljački Korpus (Ljotićevci)
5 nepotpunih pukova

SAVEZNICI:

21, 24. i 25. srpska divizija NOVJ
izvesna podrška i vazdušno snabdevanje od strane savezničke avijacije.



Datum početka operacije: 5. VII 1944. u zoru
Tip operacije: koncentrični napad u cilju opkoljavanja i uništenja
Polazni položaji i namere:
4. grupa jurišnih korpusa JVuO sa položaja između planina Željin i Kopaonik napada centar položaja 21. divizije NOVJ. Na njenom levom krilu Rasinsko-Toplička grupa korpusa ojačana nemačkim oklopnim sastavima nastupa iz Aleksandrovca prema Brusu na desnom krilu 21. divizije NOVJ. Na desnom krilu nastupa 2. kosovski korpus.
Bugarska 27. divizija nastupa sa položaja iz okoline Prokuplja opštim pravcem doline reke Toplice protiv delova 25. div. NOVJ. Levo od njih nastupaju pukovi SDK, a iz Lebana delovi nemačkog 1. i 5. policijskog puka nastupaju na položaje 24. srpske divizije NOVJ.

Radi koordinacije dejstava još od proleća 1944. general Felber ima svog oficira za vezu, majora Vajela (Wayel) u štabu 4. grupe jurišnih korpusa JVuO, kao i desetak nižih oficira pri komandama korpusa.

Nemci u svojim dokumentima snage JVuO nazivaju "borbena grupa "Vajel".

Jablaničko-toplička oblast nalazi se na jako osetljivom mestu, između balkanskih saobraćajnih arterija.
Britanci su od Mihailovića zahtevali aktivnost protiv saobraćaja na ovim komunikacijama.
Mihailović je odgovorio lažima, izbegavanjem i sabotiranjem savezničkih pokušaja.
Zbog toga su ga saveznici napustili, i utvrdili kao svoj prioritet na Balkanu jačanje snaga NOVJ u Srbiji.
Jedinice u Jablanici i Toplici bile su u toj aktivnosti najistaknutije i najznačajnije.
Zbog toga su Nemci, iako u oskudici snaga, morali da ofanizivom pokušaju da razbiju ove snage i obezbede svoje komunikacije.
Mihailović je takođe ovaj saveznički napor doživeo kao direktno ugrožavanje svojih vitalnih interesa.
Tako su Nemci i Mihailović našli zajednički interes.

Tokom leta Crvena armija izvela je uspešnu ofanzivnu operaciju "Bagration" u Belorusiji i Ukrajini, i izbila na Vislu, gde se front stabilizovao za narednih 5 meseci.
Zapadni saveznici su se iskrcali u Normandiji i južnoj Francuskoj i oslobodili Francusku. Zaustavljeni su u Holandiji i u planinama na granici Francuske i Nemačke.



20. avgusta 1944. Crvena armija pokrenula je Jaško-Kišinjevsku operaciju, u kojoj je Drugi i Treći ukrajinski front za 12 dana opkolio znatne delove nemačko-rumunske armijske grupe "Južna Ukrajina". Ova armijska grupa je delom uništena, delom razbijena, što je dovelo do kapitulacije Rumunije i Bugarske, i njihovog prelaska na stranu saveznika.
Crvena armija nije imala pripremljene rezerve za eksploatisanje ovog razvoja, ali su jedinice nastavile energičnno napredovanje. Treći ukrajinski front ušao je u Bugarsku sa svega dve armije, od kojih je jedna blokirala tursku granicu, a druga (57. armija) nastavila napad kroz Jugoslaviju.

Nemci su reagovali tako što su 1. IX naredili AgE da evakuiše Grčku i prodre u Jugoslaviju. Za zaustavljanje prodora Crvene armije zadužen je štab 2. oklopne armije koja je bila razmeštena u Jugoslaviji. Međutim, ona je bila vezana borbama sa NOVJ. Pomeranje 1. brdske divizije, 1. puka "Brandenburg" i 92. motorizovanog puka na istok Srbije dovelo je tokom septembra do lančanog pada utvrđenja u dubini položaja 2. okl. armije: Virovitica, Pakrac, Slav. Požega, Banja Luka, Tuzla, Valjevo, Benkovac...

AgE zaustavljena je i vezana borbama u Makedoniji. Njen prodor prema moravskoj dolini dobacio je najdalje do Vranja 10. X, ali njene prednje snage (22. divizija) nisu bile u stanju da nastave napad i sutradan su se povukle iz Vranja.

To je omogućilo 57. armiji CA da i dalje forsirano napreduje. Kad je 7. XI uz pomoć 51. divizije NOVJ forsirala Dunav kod Batine i počela napredovanje u južnu Mađarsku, nemačka vrhovna komanda nije imala dobro rešenje. Iz Soluta je avionom u južnu Mađarsku prebačen štab 68. armijskog korpusa i prepotčinjen 2. okl. armiji. Međutim, on na terenu nije raspolagao trupama osim novoformirane nemačko-mađarske 31. SS divizije slabije borbene vrednosti, i manjim delovima divizije "Brandenburg".
!. brdska divizija (njeni ostaci posle poraza u Beogradskoj operaciji) hitno je prebačena iz Semberije na ovaj sektor, što je dovelo do pada Bijeljine i Zvornika u ruke NOVJ.



Prodor 57 armije CA nije zaustavljen, i ona se domogla jezera Balaton i presekla komunikaciju Budimpešta-Beč, što je izazvalo uzbunu u nemačkoj komandi. Treći ukrajinski front ubrzano je ojačan, i počela je opsada Budimpešte. Hitler je reagovao skidanjem IV SS okl. korpusa sa Visle i njegovim slanjem u deblokadu Budimpešte.
Takođe je morao prekinuti svoj protivnapad na zapadnom frontu, i 6. oklopnu armiju prebaciti u Mađarsku.

Sa ovako koncentrisanim snagama, Hitler je 6. marta počeo svoju poslednju veliku ofanzivu: operaciju "Frühlingserwachen" (prolećno buđenje).



Bio je to međutim poslednji trzaj mrtvaca. U januaru i februaru su kolabirali istočni i zapadni front sa kojih je skinuo snage i poslao u Mađarsku, tako da je u vreme njegovog "buđenja" Crvena armija već kucala na vrata Berlina.

Postoji gomila knjiga i rasprava na ovu temu. Većina od njih međutim raspravu fokusira na politiku. I to na lokalizovanu, jugoslovensku - ili pak svetsku, međusavezničku.
Istina je međutim na drugom mestu - u vojnim, strateškim i operativnim interesima.
naravno, politika postoji u osnovi. Čerčil je sve vreme rata bio veoma zagrejan za ideju invazije na Balkanu.
Iz vojnih razloga - smatrao je da bi se tu mogao ostvariti značajan uspeh i brz prodor u srednju Evropu, u "meki trbuh Evrope".
I iz političkih - naravno, takav razvoj situacije sprečio bi širenje uticaja SSSR u srednjoj Evropi.

Međutim, invazija je najteži oblik ofanzivne operacije. Pogotovo protiv najbolje armije tadašnjeg sveta. Zahteva, kako pripremljenu veliku koncentraciju trupa, tako i gigantsku logistiku, u vidu zaliha, transportnih sredstava - brodova, aviona, zatim raspoloživih saobraćajnica itd...
Ukratko, Čerčil i Ruzvelt su se složili da su u stanju da izvedu samo jednu veliku invaziju u Evropi - a ta je, iz očiglednih razloga, predviđena u severnoj Francuskoj.
Čerčil, i saveznička komanda Sredozemlja, nastavili su da razmatraju ideju manje ambiciozne invazije na Balkanu.



Saveznici su razmatrali mogućnost invazije u Grčkoj. Budući da su ostvarili dominaciju na moru i u vazduhu, samo iskrcavanje predstavljalo bi manji deo problema. Važniji deo je tajming: razvoj iskrcanih snaga u dubinu i širinu pre nego što nemci uspeju da privuku dovoljne snage za kontraudar.
Gručku je branila nemačka Armijska grupa E, jačine oko 350.000 ljudi.
Njena glavna arterija za snabdevanje i za dovlačenje pojačanja je komunikacija Beograd-Solun.
Zbog toga je ključni element za uspeh invazije u Grčkoj bilo onesposobljavanje ove komunikacije.



Takođe je razmatrana mogućnost invazije u Dalmaciji. Prisustvo jakih snaga NOVJ koje su držale u svojim rukama brojna ostrva i deo obale, bio je značajan olakšavajući činilac. 2. oklopnoj armiji trebalo je preko 5 meseci da nakon kapitulacije Italije posedne najveći deo jadranske obale. Npr, kapitulacija Italije je objavljena 8. IX, a Nemci su Split zauzeli 27. IX, Trogir 7. XI, Korčulu 26. XII, Karlobag 19. I 1944, Senj 20. I 1944... Vis nikad nisu uspeli da zauzmu, a i u zauzetim mestima bili su neprekidno ugroženi.

U slučaju iskrcavanja u Dalmaciji, osim 2. oklopne armije (jačine preko 300.000 ljudi), trebalo je računati i na izvlačenje AgE iz Grčke - da ne bi bila odsečena, i da bi ojačala trupe u zaleđu Dalmacije. Za pravovremenost ovog predviđenog nemačkog manevra, od presudnog značaja je komunikacija Beograd-Solun.
Zbog toga je ključni element za uspeh invazije u Dalmaciji bilo onesposobljavanje ove komunikacije.



Još za vreme rata u Africi, ova komunikacija bila je od velikog značaja za Saveznike. Taj značaj se nakon iskrcavanja u Italiji samo povećao.



Saveznici - a Balkanom su se prema unutrašnjoj "podeli posla" uglavnom bavili Britanci - od početka ustanka bili su veoma naklonjeni Mihailoviću. Pomagali su ga propagandno, materijalno u skladu sa skromnim mogućnostima, i politički - energično su podržali njegovu pretenziju da bude priznat kao zakoniti zapovednik svih snaga otpora.
Za uzvrat su očekivali od njega da, u skladu sa svojim mogućnostima, podrži saveznički ratni napor. Nakon zastoja izazvanog nemačkom ofanzivom u Srbiji i zatim Mihailovićevim izbegavanjem, od sredine 1942 Mihailovićevim snagama poslali su veći broj "misija". Te grupe oficira imale su zadatak da organizuju snabdevanje, da održavaju vezu, i da se bave obaveštajnim radom i diverzantskim dejstvima.
Sa njima su usledili zahtevi Mihailoviću da podrži i omogući diverzije na komunikacijama i privrednim objektima. Među ciljevima se po značaju, i po insistiranju Saveznika, isticala komunikacija Beograd-Solun.

Ovo se međutim kosilo sa Mihailovićevim ratnim ciljevima. Njemu nije bilo ni na kraj pameti da izaziva Nemce i tako privuče njihove znatne snage na svoje snage i tako ih ugrozi. Njegov ratni plan sastojao se u tome da treba izvršiti organizaciju jedinica, sačuvati ljudstvo i likvidirati opoziciju, kako bu u trenutku odlaska Nemaca mogao da izvrši etničko (i ideološko) čišćenje i uspostavi veliku Srbiju.

Zato je on na sve načine izbegavao savezničke zahteve. Centralnoj misiji izgovarao bi se da je poslao naređenje, dok bi lokalni komandant tvrdio savezničkim oficirima da nije primio nikakvo naređenje, i tako u beskraj.

Možda bi Saveznici trpeli ovakvo ponašanje u beskraj. Međutim, u međuvremenu su pronašli drugog saradnika na terenu, NOVJ, koji se i bez odgovarajuće opreme bavio po Saveznike korisnim radom na ometanju komunikacija i vezivanju trupa.
Tako je došlo do odluke o ukidanju saradnje sa Mihailovićem i maksimalnom razvijanju ekskluzivne vojne saradnje sa NOVJ.
Saveznički komandant Sredozemlja general Jumbo Wilson 6. XII 1943. poslao je Mihailoviću depešu koja je predstavljala svojevrstan ultimatum. Počinje rečima:

"Nepodnošljiva je sloboda kojom se Nemci koriste komunikacijom Beograd-Solun..."

Depešom se od Mihailovića zahteva istovremeno izvršenje dveju diverzija uz pomoć savezničkog ljudstva na terenu.
Do izvršenja ovog zahteva naravno nije došlo. Naprotiv, Mihailović se veoma uvredio i naljutio na "Engleze". Da nema Nemaca, Englezi bi bili poslednji ljudi na svetu, govorio je.

Zato je još u decembru saveznička komanda naredila svim misijama da napuste Mihailovića i da se evakuišu, samostalno ili preko jedinica NOVJ. Zbog komplikovanosti ovog poduhvata i opstrukcije četnika, ovaj proces potrajao je nekoliko meseci.

Nakon toga Saveznici su kao prioritet na Balkanu odredili jačanje NOVJ u Srbiji i ovdašnje jedinice postale su najurednije i najintenzivnije snabdevane.
Tako se Mihailovićev interes - onakav kako ga je on proklamovao još novembra 1941, i kako ga je shvatao do kraja - razišao sa savezničkim, i veoma primakao nemačkom vojnom interesu.
Ovo zajedništvo zasnovano na interesu ostalo je na snazi do samog kraja rata.

Do savezničkog iskrcavanja na Balkanu na kraju nije došlo, ali je zajednička operacija NOVJ i Saveznika protiv komunikacija veoma doprinela opštem savezničkom ratnom naporu toko prodora Crvene armije kroz panoniju.

Mihailović je međutim do kraja bez ikakvih moralnih problema svoje snage dosledno upotrebljavao protiv ovog savezničkog ratnog napora. Zato je ostao potpuno sam i napušten od svih. Saveznici su do kraja rata bili potpuno nezainteresovani za njega.
Njegov "lik i delo" ponovo su iskopali propagandisti tek sa eskalacijom hladnog rata kao sredstvo da nerviraju Titov režim u Jugoslaviji.

"Treba, konačno, smatrati pogreškom klasifikaciju toga nepnjatelja kao "banditskog protivnika" a borbi koje se vode protiv njega kao "rat protiv bandi". Radi se, izuzimajući novoformirane jedinice, o operativno i taktički dobro vođenim, teškim oružjem do zavidne mere naoružanim grupacijama snaga, koje se odlikuju dinamikom koju ne treba potceniti i čija brojnost stalno raste. Nisam naklonjen grešci da neprijatelja precenim, jer su upravo sadašnje borbe, sa uspesima i gubicima na obe strane, objektivna osnova za procenu. Zadatak ovog unutarnjeg neprijatelja je takođe uništenje svih Nemaca, to je njegov krajnji cilj. Za postizanje toga cilja njegovo glavno sredstvo je otežavanje, odn. sprečavanje pomeranja nemačkih snaga, naročito prema severu, jer bi time Nemci mogli postići koncentraciju svojih snaga kojoj se on u datom slučaju ne bi mogao odupreti. U stvari, Tito je već uspeo da, u sadejstvu sa anglo-američkim vazduhoplovstvom, skoro potpuno paralizuje odvijanje železničkog saobraćaja iz Grčke prama Beogradu, da trupe koje su vršile pomeranja rasparča na velikim odstojanjima i da ih mnogostruko veže, kao i da u najvećoj meri teško poremeti saobraćaj cisterni i dovoz uglja prema jugu, te da skoro ukoči transporte evakuacije (pogonsko gorivo!)."

(Komandant Jugoistoka baron fon Vajhs Vrhovnoj komandi 20. IX 1944)