Ljudska prava u Srbiji (II deo)

još nam nisu uskratili...

Pravo na fer i pravično suđenje

Pod ovom poznatom frazom krije se zapravo garancija za svakog pojedinca da mu u slučaju krivičnih i drugih postupaka sude nepristrasni i nezavisni sudovi, u razumnom roku, garantuje se trasnparentnost suđenja, pretpostavka nevinosti, dok se kao minimalna prava optuženog smatraju pravo na branioca i tumača, pravo na obaveštavanje o optužnici na jeziku koji osoba razume, pravo da ispituje svedoke, kao i dovoljno vreme za pripremu odbrane. Naravno da svako nacionalno zakonodavstvo mnogo detaljnije i bolje u svojim procesnim zakonima, ali su ovo minimalni zahtevi za svaku od 47 članica Saveta Evrope.

Kao i mnoge zemlje u tranziciji (ali u regionu) Srbija ima najviše problema upravo u implementaciji ovog prava. Iako bi se u nekim slučajevima moglo reći da pojedini delovi vlasti u Srbiji aktivno opstruiraju procese pred sudovima, reč je najčešće o propuštanju pravosuđa da zaštiti već povređenja ljudska prava. Pored toga vidljiva je nesposobnost države da osigura sprovođenje sudskog postupka na način uređen domaćim zakonima i međunarodnim standardima i da omogući pristup pravdi svakom građaninu bez razlike. Rezultat je poznat čak i laicima: sudstvo nije nezavisno, postupci traju previše dugo, pretpostavka nevinosti se ne poštuje, a građani su duboko uvereni da se sve može „završiti sa dobrim advokatom". Većina povreda ljudskih prava koja su utvrđena u oko 30-tak do sada donetih presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava tiče se upravo prava na suđenje u razumnom roku, dok se najveći broj građana obraća Ombudsmanu tvrdeći da su im sudovi povredili osnovna ljudska prava. Ovome treba dodati podatak da prema istraživanjima građani veruju da je u pravosuđu, političkim partijama i zdravstvu najveći stepen korupcije, a Evropska komisija redovno izažava zabrinutost ne samo zbog sporosti postupaka pred domaćim sudovima već i zbog lošeg izvršavanja već donetih odluka i presuda.

Slučajevi kao što je Cvetković protiv Srbije, koji je pred domaćim sudovima trajao 17 godina, a odnosio se na radnika koji je tužio preduzeće zbog toga što je proglašen tehnološkim viškom, najbolja je ilustracija dubine problema. Makar mininalnu pravdu u ovom slučaju je doneo tek Evropski sud za ljudska prava, kada je prošle godine presudio da je Srbija prekršila pravo na fer i pravično suđenje i u ovom slučaju.

Izazov za domaće sudove trenutno predstavlja i ukidanje presuda kojima su građani Srbije lišavani građanskih prava zbog političkog uverenja tokom komunizma. Iako ceo proces izgleda kao jednostavno ispravljanje nepravde, sprovođenje Zakona o rehabilitaciji moglo bi dovesti do ukidanja nekih presuda u kojima nije došlo do povrede ljudskih prava optuženih ili onih u kojima krivica zaista jeste jasno utvrđena. Krivac za ovo su zakonom predviđeni kriterijumi za ukidanje presuda koji su krajnje nejasno definisani.

Pored domaćih, u javnosti se fer i pravično suđenje često pominje u vezi sa suđenjima pred Međunarodnim krivičnim sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY). Iako mediji i pojedini političari često ubeđuju građane kako se pred Tribunalom krše prava optuženika srpske nacionalnosti, a „gleda kroz prste" onima koji nisu Srbi, činjenica je da se postupci pred ovim sudom vode na najvišem mogućem nivou. Svi problemi se mogu pripisati objektivnim teškoćama sa kojima se najviše suočava Tužilaštvo u prikupljanju dokaza, ali i sud u toku suđenja. Iako svi sa nestrpljenjem očekuju početak suđenja Radovanu Karadžiću i završetak suđenja Vojislavu Šešelju, mnogo je presuda koje su makar delimično donele pravdu žrtvama ratnih zločina iz 90-tih. Poslednja od poznatijih je presuda Milanu Lukiću koji je proglašen krivim za veliki broj zločina u Višegradu (dva zločina su gotovo identična - zaključavanje oko 60 ljudi u kuću i njeno spaljivanje potom), ali i za otmicu u Sjeverinu kada je oteto 16 Bošnjaka, državljana Srbije. Iako njihova tela nisu nikada pronađena, pre nekoliko godina, MUP je porodicama i tužilaštvu učinio dostupnim fotografije njihovog mučenja u hotelu „Vilina vlas" kod Višegrada. Presudom Tribunala, Milan Lukić je osuđen na 30 godina zatvora, a ceo postupak je trajao samo godinu dana.
Što se tiče suđenja pred domaćim sudovima, u prošloj godini su donete presude u samo tri slučaja, dok su podignute optužnice u 7 novih slučajeva. Generalno, visina kazni nije u skladu sa počinjenim krivičnim delima, sudi se uglavnom neposrednim izvršiocima, a sudije se u presudama trude da izbegnu pominjanje jasne odgovornosti države Srbije, iako su dokazi za to veoma jasni.

Suđenja za organizovani kriminal ili ona koja dobijaju veliku pažnju javnosti takođe traju neopravdano dugo, čime se krše prava i oštećenih i optuženih. Kao i u slučaju ratnih zločina, čini se da su kazne neadekvatne. Štaviše, u većini slučajeva mediji posle određenog vremena prestaju da izveštavaju sa suđenja, a donesene presude dobijaju malo prostora. Njihovo ukidanje pred najvišim sudovima je tek posebna priča. Najnoviji primer sa ukidanjem presude neonacisti Goranu Davidoviću zbog nedostavljanja materijala na ćirilici, dovoljno govori sam za sebe.

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života

Ovo pravo uključuje garanciju nepovredivosti doma, prepiske, privatnog i porodičnog života.Prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, država može intervenisati u ovoj sferi samo u interesu nacionalne i javne sigurnosti, ekonomske dobrobiti zemlje, sprečavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja,morala ili prava i sloboda drugih.

Prva asocijacija u vezi sa poštovanjem ovog prava je svakako prisluškivanje, neovlašćeno prikupljanje i korišćenje podataka, ali i sudbina onih podataka koji su prikupljani u prošlosti (otvaranje dosijea iz doba komunizma). Diskusija o ovim pitanjima i reforme relevantnih zakona su tek počeli i po ovom pitanju Srbija veoma zaostaje za drugim zemljama koje su prošle i prolaze tranziciju.Najbolja ilustracija stanja i odsustva potpune kontrole u vezi poštovanja ovog prava je činjenica da veoma dugo nije dostupan podatak o broju građana koje prisluškuje Bezbednosno informativna agencija i pored zahteve Inicijative mladih za ljudska prava i odluke Poverenika za informacije od javnog značaja.

Što se tiče doma, nepoštovanje je najčešće vidljivo u spektakularnim akcijama policije koje se prikazuju na televiziji. Iako cilj jeste sprečavanje zločina, način na koji se hapšenja izvode pred TV kamerama u ogromnom broju slučajeva nije primeren demokratskom društvu i predstavlja nepoštovanje privatnog i porodičnog života.

Evropski sud za ljudska prava kao porodicu smatra skup osoba između kojih postoje „bliske lične veze". To obuhvata veoma širok krug, ali je poenta da se štiti porodični život (kakav god ga vi imali) u okviru prava na privatnost. Za razliku od ovoga, Ustav Srbije i Porodični zakon su konzervativni i sem što negiraju mogućnost da dve osobe istog pola imaju i vanbračnu zajednicu, navode da „porodica, majka, samohrani roditelj i dete uživaju posebnu zaštiti". Očigledno je da samo jedna „vrsta" porodice jeste zaista prihvatljiva u Srbiji. Čini se da ono što se nekada zvalo „domaćinstvo" nije predmet brige države.

Pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti

Sloboda misli i savesti se ne u domaćim i međunarodnim dokumentima ne objašnjava detaljno. Suprotno tome, pravo na slobodu veroispovesti je uvek u fokusu prilikom garantovanja ovog prava u bilo kom ustavu ili konvenciji. Sem slobode ispovedanja vere, sam ili u zajednici sa drugima, svaki građanin ima pravo na privatno i javno ispoljavanje vere, ali i da odluči koje „versko i moralno" obrazovanje njegova deca treba da imaju. Ono što se verskim zajednicama nimalo ne sviđa je garancija da svako može promeniti veru ili uverenje u bilo kom trenutku i da država ne sme da se meša u takvu odluku. Ograničenja ovog prava su moguća u istim slučajevima kao kod prava na privatnost, a novi Ustav Srbije uvodi ograničenje zbog „morala demokratskog društva", a eksperti se slažu da ovakva formulacija deluje prilično čudno.

Iako Ustav zabranjuje ustanovljavanje državne religije, SPC je u drastično boljem položaju nego bilo koja druga verska zajednica. Privilegije uživaju još 5 crkava i verskih zajednica koje su proglašene za tradicionalne. Sve ostale verske zajednice su već u samom zakonu stavljene u lošiji položaj bez bilo kakvog opravdanog razloga, dok je nedefinisana procedura kojom bi neka od njih mogla dobiti državnu pomoć, kao što to mogu tradicionalne. Nažalost, ne postoji ni mogućnost da se neka od tradicionalnih verskih zajednica zabrani zbog kršenja prava svojih članova ili negiranja prava na postojanje drugim zajednicama, dok u isto vreme sveštenici prema zakonu imaju imunitet. S druge strane, ministarstvo vera može bez ikakve odluke suda izbrisati bilo koju versku zajednicu iz registra ako „oceni da su njeni ciljevi, učenje, obredi ili delovanje suprotni Ustavu i javnom poretku ili ako ugrožavaju život, zdravlje, slobodu i prava drugih, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu", što predstavlja davanje mogućnosti jednom ministarstvu da krši osnovna ljudska prava.

Što se tiče prakse u Srbiji je najviše reakcija javnosti bilo prilikom uvođenja verske nastave u škole ili kada se objave detalji sa nekih od časova veronauke. Slične reakcije su usledile i posle objavljivanja delova knjige „Zavičajni bukvar" koja je namenjena najmlađima. Crkva je u ovoj knjizi objašnjena kao „najvažnija čovekova kuća" i preporučeno deci da „ko ne ide u crkvu, neka ide kod doktora - možda mu roditelji nisu dobro".

Za razliku od veronauke, mnogo drastičnije kršenje prava na slobodu veroispovesti su stalni napadi i nasilje nad pripadnicima malih versih zajednica. Uvredljivi grafiti upućeni Jehovinim svedocima, vernicima Pentakosalne crkve i drugih manjih zajednica se i dalje često mogu videti na zidovima objekata koje ove zajednice koriste. Mnogo gore je odsustvo reakcije prilikom slučajeva nasilja prema vernicima koji se povremeno dešavaju u većini gradova u Srbiji.

U skladu sa slobodom savesti je priznat i prigovor savesti koga koristi relativno veliki broj mladića koji je pozvan na odsluženje vojnog roka, ali je vreme koje je potrebno provesti u određenoj ustanovi 13 meseci, umesto 9 koliko provode regruti u kasarnama.

(objavljeno u Vikend izdanju "Borbe", nastavak u subotu, 5 septembra u B2 dodatku "Borbe")

 Prvi deo: http://blog.b92.net/text/11770/Ljudska%20prava%20u%20Srbiji%20(I%20deo)/