[32] СМРТ ФИЛМА [THE DEATH OF FILM]

Lena je volela Linča a ja sam voleo Lenu. I uglavnom sam žmurio dok sam ju voleo.

Ali кada bih otvarao oči, da ne eksplodiram, često bih u sebi čitao taj tekst sa plakata zalepljenog na zidu iznad njenog uzglavlja. Dan danas mi se čini da ga znam napamet. Ona ga zna sigurno, njoj je i tada bio važan, a meni je, evo, to tek postao. Dobro se sećam tog postera, tog plakata, u gornjem uglu bila je malecna fotografija slavnog reditelja a ispod nje krupnim masnim ćiriličnim slovima pisalo je:

„Свршио сам с филмом као медијем.
За мене, филм је мртав.
Ако погледате помоћу чега тренутно људи широм света
фотографишу, почећете да увиђате шта ће се дешавати.

Снимам уз помоћ дигиталног видеа и обожавам га.

Имам веб сајт и почео сам за њега да радим мале
експерименте са тим малим камерама, на први поглед биле
су попут малих играчака и нису биле баш добре.
Али онда сам почео да увиђам да су оне веома,
веома добре - бар за мене... "

Ali jednom prilikom, tu, tu, baš na tom mestu u Dejvidovom tekstu, čuo sam nečiji uzdah. Nije bio njen. Bio je baš nečiji. Odmah sam zastao.

- Nemoj da staješ, ssssss, nemoj sad tu da mi sta-ješ...

- Lena? Lena? Jesi li čula?

- Šta? Šta je sad?! - mrštila se i otvarala oči.

Svaki put kada se mrštila, njena lepota bi nekako iščezla na tren i ta upečatljiva grimasa koju je pravila jako me podsećala na naborano lice Ćetoja, jednog heroja iz susedstva, dedinog saborca iz NOB-a. Nije baš imao sreće sa ženama ali je bio diverzant, minirao je mostove, palio štapine i bacao bombe, bum, buum, kul lik.

- Uzdah. - izustio sam.

- Pa i ti bi uzdisao da ja tebi radim ovo što ti meni. Nastavi, ‘ajde, nastavi, medo, brundo i nemoj da mi staješ!

Pa dobro... Možda i jesam umislio. Možda i jesam umislio. Zatvaram oči, njen vrat je mirisan i nežan i ona voli da ju grizem. Volim taj njen miris. Lena miriše na dunju. Možda je tako trebala da se zove. Posle prikriva tragove noseći svilene marame sa dezenima Vilijama Morisa i pokazuje koleginicama krišom u toaletu fakulteta. A ja, ja volim i njen stomak, njene ruke, njene nokte, usne, zube, ja volim njenu kičmu, njenu kožu, njene tople grudi. Ja volim njenu kosu, misli pod njom. Volim njen osmeh, njeno Ime... A nigde naslova, niti rime. Ali, aaa, do đavola, ja ne želim da mislim o tome, ne želim da mislim o tome... E, zato otvaram oči i čitam.

- Dinosaurusi...

- Kakvi...sad... dinosaurusi... brundo...

- Dinosaurusi, oni...su baš kul... Obo... žavam dinosauruse...

- Ćuti... budalo!

" Огромне су; тешке тонама.
А морате да их померате наоколо.
Ту је толико ствари које морају да се обаве,
а то је тако споро. Убија много могућности.
Са Дигиталним видеом све је лакше;
више сте мобилнији. Све је много течније.
Можете да размишљате у ходу и ловите ствари..."

- Aaaaah - neko je vrisnuo.

Sledio sam se. Vrisak je bio promukao, grub i hrapav, muški !!! I nije bio moj! Ja nisam bio ni blizu... vriska. Neko je tu u blizini, iza mojih leđa, iz mojih golih znojnih leđa, koja su do maločas bila suva i na kojima je ona jezikom u zanosu iscrtavala fasadu jedne bečke vile Adolfa Loosa, iza mojih leđa je neko očigledno uzdisao na vrhuncu svoje slasti i sreće ali to nisam bio ja! To, do đavola, nisam bio ja! Ma ja nisam bio ni blizu vriska. Zahvaljujući posteru, Linču, dinosaurusima. I tridesetipet milimetarskim kamerama...

Dakle, sledio sam se od straha.

- Šta ti je opet? Šta si se ukipio? Nastavi! Nastavi! - siktao je Ćetoje i mazno se uvijao podamnom.

Polagano sam se osvrnuo i u pomrčini ugledao tri prilike. Tri srednjovečna tipa sedela su na stolicama u zamračenom proširenju trpezarije, uzdisala u polumraku i preko dnevnog boravka posmatrala nas dvoje kako se volimo na krevetu spavaće sobe.

- Šta ti je, jesi dobro?! - upitala je sada brižno.

- Lena... - jedva sam izustio.

- Gle, Statue of Liberty progovora. - nasmešila se. Gukni golube!

- Lena, tu.. tu.. su...

- Ko, bre, ko je tu?

- Neki ljudi ... sede u... trpezariji... - šaputao sam.

- Pa ?

- Šta pa ?

- Zašto šapućeš ? Kažem - p a  š t a !

- Kako pa šta? Šta rade tu?

- Otkud znam. Šta bi mogli raditi? Posmatraju nas. Sigurno neka publika.

- Kakva publika bre? - odskočio sam u stranu.

- Pa publika publikasta. Kakva bi bila? Šta se praviš blesav?

I onda je rekla ključnu reč.

- Ma blogeri, mendo brundo.

- Koji crni blogeri? - bio sam užasnut.

- Kako koji? Pa BE92 blogeri.

Ponovo sam se osvrnuo. Da, tri tipa, tri muškarca, sedela su i posmatrala nas. Ovo je noćna mora. Ne, ovo je horor. Ne, ovo je uvrnuti erotski horor...

- Ne mogu da verujem da je tebi okej što su ovde tri tipa koji nas posmatraju? - nesvesno sam podigao ton jer zaista nisam mogao da verujem da je njoj okej što su ta tri tipa tu i posmatraju nas.

- Hej, pa i ja sam ovde. Samo da se prijavim. - odmah se iz mraka začuo veseli ženski glas. Osvrnuo sam se.

- AMA KO SI SAD TI?! - dreknuo sam.

- Kako ko? Zar ne vidiš? Rapunzel, čoveče - Lena se nasmejala.

- Ne, ne vidim! - uzvratio sam drsko. Bio sam ljut! Čuj ljut! Šta ljut! Bio sam besan, beeeesan kao... kao... Uvek mi se ovo dešava, meni se tačno uvek ovako nešto dešava. Konačno, konačno sam sa devojkom koju volim, koja mi odgovara, ma sve, sve, sve, ali ona je, ona je izgleda totalno, ali totalno uvrnuta i nastrana jer dovodi u svoju gajbu svet koji upoznaje na blogu. B92 blogeri. A čuo sam za njih. Aktivni su. Uvezani. Kad su neke akcije, okupljaju se u gradu, upoznaju se i druže izvan bloga. Kao stranka. Kao sekta. Ali da idu i po kućama?! Neverovatno, prosto da čovek ne poveruje kuda ide ovaj svet. A ja, tupadžija nad tupadžijama, kao i uvek, poslednji saznam za to. Pitam se samo koliko to traje? Koliko to do đavola traje! Perverznjaci! Počeo sam da psujem.

- A u tri pite materine, koja sad Rapunzel, koji B92 blogeri, pa da li ste vi ljudi normalni, sunce vam voajersko, perverznjaci, bolesnici, kako vas nije sramota, bre!!! - vrištao sam. Bio sam van sebe.

- Iskuliraj brate, iskuliraj - odmah je dobacio "hrapavi".

- Andrej čoveče, samo opušteno, diši. - smirivala me Rapunzel. Lena, ‘oćeš duvan?

- Može - uzvratila je Lena i iz mraka je netom doletela kutija sa dve cigarete. Jedna za nju, i verovatno druga za mene. Pa da li je taj svet normalan? Ostao sam bez teksta. Ali Linč nije.

Uplalila je cigaretu. I ponudila me.

- Čekaj, tebi, tebi je ovo okej?! - bio sam zapanjen.

- Uopšte ne kapiram, šta peniš, zašto vičeš? Opusti se medo brundo, mislim, u dvadeset i prvom smo veku, čoveče. Šta bi tek rekao za one koji se masovno, ali masovno pucaju na svim mogućim mestima, snimaju kamerama i kače te snimke na net, a ti mi se ovde ponašaš kao da si od juče, kao da si u nekom svom svetu, pa imaš tolike portale za odrasle, proveri, mislim gde ti živiš? Idi, čoveče, brukaš me tu pred ljudima.

Nisam mogao da verujem. Ja nju brukam pred ljudima?

- Čekaj, šta hoćeš reći, hoćeš reći da vi ovo snimate? Šta je ovo, ljudi? Kućna produkcija?

- ‘Ma ne snimamo, bolan, ćitamo jarane. - pojasnio je jedan od one trojice.

- Šta čitate?

- "Smrt Filma" Dejvida Linča.

Gospode Bože, i oni čitaju Linča.

Stajao sam go golcijat na sred sobe kao potpuni tikvan. Nisam imao pojma šta se dešava.

- ‘Ej, šefe, a da potražiš malo gaće?

- Daj pusti ga, Jarile, vidiš da je pometen, ništa ne kapira.

Sad su počeli i da ćaskaju između sebe.

- "Иста ствар се десила са сликом. Дата вам је...", Margos, vidiš li ti šta piše dalje?

- Ne, ne vidim Boc, ne vidim od njega.

- ‘Ej batice, molim te pomeri se malo u stranu, ne vidimo od tebe.

Šta ću, pomerio sam se.

"...тако велика контрола. Почео сам да размишљам
и да експериментишем. Урадио сам неке тестове
претварајући формат ДВ у филм, зато што још увек
треба да пребаците на филмску траку да би сте
приказали у бископу. И иако оно не изгледа баш
онако као када је снимљено филмом, изгледа далеко
боље од онога како сам мислио да ће изгледати."

 ------

Tekst "Smrt filma" [ boldovan tekst ispisan ćirilicom ] preuzeo sam iz knjige David Lynch "Catching The Big Fish - Meditation, Consciousness, Creativity" koju ljubiteljima umjetnosti preporučujem za čitanje.