Ja i Engleska IX – Podela

Što bi reko Bora Đorđević, na zapadu ništa novo. Dani nam prolaze jedan za drugim. Upali smo i ovde u kolotečinu. Ustajanje i pravljenje užine u pola šest. U šest smo u autobusu koji se polako klacka ka našem "omiljenom" voću. Jagode se beru do tri sata popodne. Do ta tri sata te obično ubije neka trlema. Sada nije bitno da li je to sunce ili kiša i vetar u svakom slučaju šta god da je najebo si. Onda se vraćamo u bazu, pa pravo na tuširanje. Posle toga ko hoće trči da uhvati Dejvida sa autobusom a ko neće, hvata zjala po kampu. Ja sam svaki dan kada sam mogao išao do grada. Tamo svratim do CBS-a i pazarim nešto za moju devojku koja po defaultu nema šta da obuče. Posle idem u biblioteku na chat da joj kažem šta je danas dobila. Kada sam došao u Srbiju video sam da se ne sporazumevamo baš najbolje. Polovinu stvari koje sam joj opisivao kako izgledaju ona je zamisljala skroz drugacije. Šta da radim, nemam toliko istančan ukus za opisivanje odežde. Posle par sati kada se sve zatvori u gradu vraćamo se nazad u bazu gde davimo neku konzervu sumnjivog sadržaja. Englezi imaju i konzervirane supe. Tako da nam je trpeza obogaćena svim mogućim aditivima i koncentratima, ali nema veze. Toliko se trošimo da se ništa od toga i ne zadržava u organizmu.
Englezi su nacija toliko zaluđena fudbalom da to prosto mora da se vidi, teško da može rečima da se objasni. Svaka kuća u toku evropskog prvenstva ima okačenu neku englesku zastavu. U Tescu da jednu žvaku kupiš uvale ti i englesku zastavu pride. Na svakim kolima je zastava, a kada se igra neka utakmica, nigde živo pile nema da vidiš. U njihove pabove ne zalazimo, ja sam jednom slučajno upao u jednu prčvaru da pitam gde je biblioteka ali su me svi nešto bledo gledali. Tom prilikom sam video da je običan sok 5£ tako da nisam ni imao neku želju da sedim u nekoj zadimljenoj rupi i pijančim neki sok sumnjivog porekla. Tokom celog mog boravka u Engleskoj nisam imao želju da opet odem u neku prčvaru na piće pošto ih je većina takva i mislim da ništa nisam propustio. Možda grešim, al' ja sam takvog dojma.
Pavlović je konačno dogovorio termin za prebeg tako da se sada samo dani odbrojavaju. Cenić je sa ovo kratko vreme izmenjao sve moguće poslove na farmi i nijedan mu nije odgovarao. On je i dalje tražio neke "kulaža" poslove. Ovde toga nema. Ima samo teških poslova i težih poslova. Branje jagoda nije posao koji zahteva neku snagu, ali posle najmanje osam sati provedenih u nekom savijenom položaju i tako šest dana u nedelji počinje sve da boli. Prvo počinju leđa, zatim noge a posle toga sve ostalo. Posle par nedelja nema ničega što ne boli. Jedan Rus koji je jedan od retkih viših ljudi u kampu nije mogao da idrži da bere jagode onako krakat pa su ga prebacili da nosi gajbe sa jagodama koje svi ostali naberu. Jedna gajba ima 8-10 pakovanja jagoda u zavisnosti od klase. To je oko 4-5kg jagoda. Neko bi rekao nije to ništa, ali jednog dana kada smo upali na novo polje svi zajedno smo nabrali preko 2000 gajbi tako da 8-10 tona tereta nije malo, pa makar to bile i jagode.
Ja sam se za ove tri-četiri nedelje na ovoj farmi lepo iskvarcovao tako da na more i ne moram da idem. Sunca ima dovoljno a skoro svaki dan padne kiša pa se i okupam tako da je celokupan doživljaj kompletiran. Ostali ne skidaju majice dok rade tako da su sada sve više rumunski radnici tj. samo su im ruke crne. Primetio sam da sam i skinuo par kila. Ko bi rekao da će te jagode da dođu kao neka dijeta koju nikada nisam držao. Osim toga svakog dana omlatim bar po kilo jagoda. Nisu kao naše ali bolje nema. Panta izbegava jagode i to sa razlogom. Prave mu pravu revoluciju u stomaku, a naravno da kenijskog čaja više nemamo. Na kraju se sve to manifestuje samo velikim količinama metana, ali dok Cenić duvani po ćoškovima, Panti je zabranjeno da jede jagode.
Približava se i taj dan kada će dva naša gerilca da budu poslata u drugi deo Engleske da ispitaju teren. Pavlović mora da ide jer je on "veza" sa ljudima a Cenić se već dobrovoljno projavio još pre i nego što je bilo uopšte izvesno da li će nešto da bude od svega toga. Posle toliko dobro zapljuvanog mesta niko drugi nije ni pomišljao tu da se gura. Mada ni ja a ni Panta se nismo nešto gurali oko toga. Ja sam bio nešto skeptičan a Panta nije hteo da rizikuje.
Pavlović je otišao kod Peni da se razduži sa svojom opremom a i Cenić naravno. Rekli su da su u pitanju neki privatni problemi. Ne verujem da bi ih blagonaklono gledali da su rekli da idu da rade na crno kod nekih "naših" prijatelja. Pre mislim da bi pozvali policiju i da bi ih deportovali prvim avionom. Cenić je u zadnjoj nabavci pazario pivo da se proslavi prebeg na neke "normalnije" poslove. Meni je čudno bilo što se još i ne zna tačno šta će da rade tamo. Znalo se da taj naš čovek ima lanac nekih restorana brze hrane tamo ali šta bi tačno ova dvojica naših radila niko nije znao tačno i sigurno. Tu su samo bile mogućnosti ali ništa sigurno. Razmišljanje je tipa, šta god da te zadesi, ništa gore od ovoga ne može da bude. Mislim se ja, tako je i slepi miš mislio dok je sanjao ružan san, a onda je dobio proliv.
Ekipa za prebeg se spakovala još dan pre. Spakovali su sve, ništa od stvari nisu ostavili, mada ja moj tiganj ne dam. Kao i svi izviđači moraju da budu spremni. Engleska je ovo, možda se radi napolju, pa su zato poneli i gumane čizme i waterproof-ove. Ne znam o čemu Panta razmišlja. Meni nije svejedno što ostajemo samo nas dvojica i pored toga što su tu Miki, Krema i Srebrenko. Ipak je drugačije kada nas ima više. Niko nikome tu ne može da pomogne ali opet bar je bolja zajebancija kad nas ima više. Ovako je samo Panta na tapetu i obrnuto. Osim toga sada smo sami u bermudanu. Jeste da nema krupne divljači ali opet, nikad se ne zna. Ionako se Panta prethodnih dana svađao nešto sa Cenićem, naravno oko gluposti, ali šta da se radi. Sve svađe su obično oko gluposti. Panta je prebacio Ceniću to što nikako ne može da radi bilo koji posao koji su mu dali. Cenića naravno koji nikad ništa ovako nije ni radio u životu to pogađa pa je letelo perje. Najsmešnije je Pavloviću i meni bilo što su njih dvojica morali da spavaju zajedno u istoj sobi posle svega. Cenić se nešto mrštio mada meni nije padalo napamet da se ja selim sa mog dva i po metra dugog kreveta zato što neko od njih neće da spava sa onim drugim. Neka su, ja neću da se mešam u njihov sređen život, što da im remetim svakodnevnu idilu.
Uveče smo se skupili da proslavimo njihov prebeg sa poviše piva. Meni to nije odgovaralo iz prostog razloga, ne pijem pivo, ali nema veze bilo je onih koji su pili na moj red. Ja sam se držao dobro poznatog i prepoznatljivog ekstrata od pomoranže, strogo Tesco value. To je već sada skupo piće, košta 27 penija litar i 50% je skuplje od soka od jabuke koji Panta preferira. Ne znam koliko je tu narandže bilo, mirisalo je na naranžu. Tako su i počele da se javljaju razlike u namirnicama koje smo kupovali. Posle nekog vremena nisam mogao više da pijem samo jabukov sok. E sada ako hoćeš da štediš onda moraš da vodiš računa o svemu. Meni štednja nikad nije bila jača strana, hoću da radim na kraju krajeva zato smo i došli ali ne štedim na nekim stvarima. Hrana je jedna od njih. Naravno ne kupujem morske plodove svaki dan, tu sam negde u sredini.
To jutro smo svi ustali malo ranije da se pozdravimo sa onima što nas napuštaju. Posle znamo da moramo da idemo na branje dobro poznatog voća a kada se vratimo bermudan će već biti prazan. Pavlović i Cenić su isto poranili jer hoće da što pre stignu na odredište, u bolji život. Nebo se naoblačilo kao da će govna da padaju. Mada je ubrzo posle toga kiša opravdala izgled istog. Ne znam kako li su se oni osećali tokom puta kada su gledali napolje iz voza kako kiša pada ko da je Bogu popustila bešika i kako se mi davimo polako tamo negde između redova. U svakom slučaju im je bolje nego nama. Šta god da rade temeperatura neće biti 40 stepeni kao nama ispod plastenika ponekad. Jedino ako ne zaglave u neku livnicu. Engleska je to nikad se ne zna šta može da te snađe a na svakom ćošku čeka po neki Bogi da te opravi kako treba.
Kada su stigli, javili su se da je sve ok i da će nas ostale gologuzane da pokušaju da povuku tamo kada se malo osamostale. Pantu i mene nije mnogo grejalo sunce za to. Ostajemo ovde. Jagode su jagode i do sada smo se već navikli na sve moguće i nemoguće uslove. Taman smo mislili da je to sve eto je Peni da nam saopšti da će kod nas da ubaci još neke indijance koji treba da dođu. Reko' sve bolje od boljeg. Nemam ništa protiv nikog ali ko god da dođe neće da valja. Toliko indijanaca na toliko malom mestu, to neće da izađe na dobro. Kao što kaže stara studentska, sve je sranje sem pišanje, a i pišanje je sranje kad pišaš uz vetar. E sada Panta i ja pišamo uz vetar. Nemamo gde.
Panta:"Šta ćemo da radimo?"
Ja:"A šta možemo da radimo? Tu smo gde smo, kraj priče."
Panta:"Ma moramo nešto da uradimo."
Ja:"Pa možemo da simuliramo neku zaraznu bolest, ionako ništa o nama iz Srbije ne znaju. Peni je rekla da će da nam ubaci neka dva domoroca. Imam ideju ali ne znam kako da se spakujemo svi ovde."
Panta:"Šta?"
Ja:"Pa ako ovi ostali naši indijanci pređu ovde kod nas onda ćemo mi svi da budemo zajedno, e, sad ne znam ni koliko je to pametno. Pet Srba na petnaest kvadrata je previše."
Panta:"Pa da, ali ima 4 mesta za spavanje a tada će da nas bude petorica."
Ja:"Ma smislićemo nešto, sad ću ja da razmerim sve pa ćemo da vidimo kako možemo da se spakujemo."
Gledam ja po onom bermudanu obrćem se ali ne vredi. Kako god staneš dupe ti je pozadi. Nema mesta pa to ti je. Tada sam prvi put počeo da zagledam sto u našem "dnevnom boravku". Onda sam video nešto što nismo videli za par nedelja provedenih tu. To je montažni sto. Daska na stolu može da se skine, a kada se skine onda može da se spusti i zaglavi u žljeb na klupama koje stoje sa obe strane stola. Tako dobijamo peti krevet koji nam treba. Onako srećni kao dete kad nađe kliker Panta i ja idemo kod veće polovine srpske postave koja je ostala na farmi i predlažemo im naš cunning plan.
Nije uopšte trebalo da se ubeđujemo nešto jer su i oni za. Osim toga njihov karavan je u fazi poodmaklog raspada. Naš bermudan je bre dve kategorije iznad.
Lepo smo se mi sve to dogovorili ali neko mora da ode kod Peni i da vidi šta će ona na sve to da kaže. Sutra dan posle posla, ja upadam u kancelariju kod nje da joj predočim situaciju i da vidim da li može. To je sitna svar i nema razloga da ne može ali ipak su to Englezi, vole da se pitaju. Peni se nešto preračunava i pita kako ćemo nas petorica da se smestimo u karavan koji je predviđen za četvoricu. Onda joj ja objašnjavam da će jedan da spava na "pomoćnom" krevetu i da to nije problem. Na kraju krajeva i oni će da zarade jer im više ljudi plaća karavan. Svako od nas plaća 25£ nedeljno. Peni se slaže na kraju sa nama i stvar je rešena. Sad samo da ostale gologuzane prebacimo kod nas i da napravimo raspored spavanja.
Ja i Panta ostajemo na starim mestima. Srebrenko zauzima Pavlovićevo mesto do mene., Krema ide kod Pante u sobu a Miki je dobio tu čast da isproba skriveni montažni sto/krevet. Krema i Panta su postali sada "društvo iz šifonjera" pošto su vrata na toj sobici tako sakrivena i izgledaju kao da su od nekog šifonjera.
Prvih par dana je bilo malo nezgodno previše ljudi odjednom na malom mestu, dok se nismo uhodali. Tih prvih dana je nastala za nas čuvena priča o "izdrkavanju sa kamilama". Pričali smo nešto o putovanjima i onda je Panta počeo da priča kako je naš kolega sa fakulteta Dale išao na medeni mesec u Egipat i da je za par nedelja potrošio silne pare na taj aranžman.
Panta:"Ma kažem vam bre, stvarno je toliko dao, e sad ako on mene laže."
Srebrenko:"Ma ne seri Panto, šta je mogo da kupi za te pare."
Panta:"Pa išao je i na krstarenje Nilom, onda obilazak piramida i ko zna šta sve još."
Miki:"Ma daj bre Panto pa njemu ko da su kamile tamo pušile, jel i to bilo uključeno u cenu? Znaš ono, izdrkavanje sa kamilama." (da izvine ženski deo publike ali ovo mora da ide u originalu bez cenzure).
Miki je imao afiniteta ka raznim životinjskim vrstama. U svakom slučaju je bio dobro upućen. Odmah se videlo da će odlično da se slaže sa Krisom, glavnim menadžerom za branje jagoda, koji je prava živa perverzija, naročito kada krene da objašnjava u detalje kako nešto treba da se radi. Mislim da ako krenem da iznosim detalje koje sam čuo, oteraću polovinu ljudi sa bloga.
Kad bi nam bilo najteže, bilo zbog uslova u kojima smo radili bilo zbog duševnog menzisa u koji su pojedini upadali s vremena na vreme. Uvek smo govorili da kada god da se vratimo u Srbiju ili da odemo u Egipat ili Tursku, moramo jednom da odemo na neki izlet sa kamilama. Pa ne može samo Dale da ide na izdrkavanje a mi ne posle ovakvog posla.
Ja sam posle Engleske išao u Tursku na more ali nije bilo kamila. Tek sam prošle godine igrom slučaja išao u Egipat. Zato mi na Pikasi kao prva slika stoji kamila za taj album iz Egipta, da se zna gde sam bio. Jeste sa nekoliko godina zakašnjenja ali bolje i to nego nikad. Nisam išao na krstarenje Nilom niti da obilazim piramide, nego da se odmorim, ali opet kamile su postale nezaobilazan detalj i biće kad god da odem. Što bi reko Cenić, kulaža bato. Nama će tek sada da bude veselo. Grke na evropskom prvenstvu i dalje seru redovi sve žive favorite pobediše a i mene još uvek kake redovi. Uvek sam malo ispred Pante. No ni Panta se ne da tako da će da ide na usavršavanje kod Bugara, ali o tome više u sledećem nastavku.