Litvanija - jedan duži vikend

Baltički put

Pre sedamdeset godina, Molotov i Ribentrop, predstavnici komunističke Rusije i fašističke Nemačke (bolje reći njihovih neprikosnovenih vođa Staljina i Hitlera), potpisali su pakt koji je za par godina odložio neminovni sukob između dveju država. Dugo nakon toga, sve do Nirnberških suđenja nacistima, nije se znalo da je pakt imao i tajne protokole kojima su dve zemlje podelile interesne sfere u Istočnoj Evropi. To je omogućilo Sovjetskom savezu da uzme delove Rumunije i Poljske i vrlo lako izvrši pritisak kojim su tri Baltičke države prisajedinjene medjunarodnom proleterskom bratstvu, dok je Nemačka ušla u zapadnu Poljsku.

Pedeset godina kasnije, to bratsko klimalo se na staklenim nogama pred povetarcem promena. Stege su uveliko popuštale a svesovjetsko rukovodstvo bilo je ili zbunjeno situacijom ili naklonjeno neizbežnim događajima koji su visili u vazduhu. jedino su još Erik Honeker i Nikolae Čaušesku stajali na tvrdim pozicijama nudeći vojnu silu da uguši slobodarske pokrete (zasigurno sebe radi).

Tri nacionalna pokreta koji su promovisali nezavisnost - Estonski Rahvarine, Narodni front Latvije i Litvanski Sąjudis - na svom sastanku održanom 15. jula 1989. godine, dogovoriliili su se da mračnu godišnjicu obeleže nesvakidašnjim mirnim protestom. Tog 23. avgusta, 600 kilometara dug živi lanac sastavljen od skoro dva miliona ljudi povezao je Talin, Rigu i Vilnius, istorijskom Via Baltica. Ko god je mogao odazvao se pozivu. Za najveći broj učesnika, bio je to prvi politički skup kome su prisustvovali. Jedna od mladih devojaka koju sam upoznao proteklog vikenda ne seća se događaja, ali zna da su je roditelji nosili sa sobom kao dvogodišnje deter. Bio je to svojevrsan referendum koji je konačno utro put nezavisnosti. Tih petnaest minuta zajedništva tri naroda bili su jasan vesnik neminovnih promena. Uskoro, već šest meseci posle ovog istorijskog protesta, Litvanija je 11. marta proglasila nezavisnost, kao prva dotadašnja republika Sovjetskog saveza.

U nedelju 23. avgusta 2009. godine, u sve tri nekada mlade Baltičke republike obeležena je dvadeseta godišnjica ovog protesta. Nije to bilo ni blizu onom istorijskom događaju. Nije ni moralo da bude. Tri sada već priznate članice Evropske unije ne moraju valjda više da strepe da će izgubiti svoju nezavisnost. Ipak, bilo je sentimentalno i lepo saslušati još jednom pesmu izvornog protesta "Atmostas Baltija, Bunda Jau Baltija, Ärgake Baltimaad", pevanu na sva tri jezika. 

Sa druge strane, njihov predlog da se 23. avgust proglasi Evropskim danom sećanja na žrtve totalitarnih i autoritativnih režima nije prošao nekoliko glasanja u Evropskom parlamentu. Izrazito insistiranje desnice da poistoveti čak i današnju levicu sa staljinističkim progonima i dalje izaziva odbojnost sa druge strane.

Baltički put zaslužio je svoje mesto u UNESCOvoj listi svetskih uspomena.

 

Gruto park

Raspad Sovjetskog saveza Litvaniji je doneo dugo željenu nezavisnost. Prirodno, već u prvim danima Litvanci su požurili da se oslobode svih tragova duge Sovjetske okupacije (kako oni već zovu period u kome su bili deo velike crvene zemlje). Najpre su na udaru bili spomenici i sva druga komunistička idolatrija. Ljudi su hteli da unište sve ono što bi ih podsećalo na taj tužni period. Medjutim, bilo je i onih koji su se borili da očuvaju spomenike kako bi ih koristili da ukažu na svu pogubnost jednog sistema. Taih dana nisu shvaćeni i bili su predmet žestokih napada i rasprava.

Litvanci su ipak sačuvali svoju tragičnu istoriju. U mestu Gruto, u blizini popularnog pograničnog izletišta Druskininkai (nekih 120 kilometara od Vilniusa), uređen je park koji prikazuje sovjetski period Litvanije.

Na samom ulazu, pre nego što dođete do blagajne i kapije parka, može se videti kako je nekada izgledala granica između zemalja (u ovom slučaju Litvanije i Poljske) - granični stubovi, uvek sveže izoran pojas ne bi li se videli otisci onih koji se odvaže da pređu (priloženi su uzorci tragova automobila, ljudskih nogu i cipela, životinja), bodljikava žica u koju je često bila puštena struja, telefoni za hitno javljanje, osmatračice na vidljivom rastojanju... Kako li je tek bilo na granici komunističkog raja i trulog Zapada?

Najveći deo prostranog, vrlo lepo uređenog i izvrsno održavanog parka zauzimaju masivni spomenici koji su nekada krasili trgove, parkove i raskrsnice gradova širom zemlje. Najviše je onih posvećenih Lenjinu. Valjda je on ostao u najboljoj uspomeni, nasuprot omrženom Staljinu koga su Litvanci zasigurno zapamtili po nasilnoj internaciji 360.000 svojih sunarodnika u Sibir. To je 10% današnjeg stanovništva zemlje! Šta više, oni koji su prognani (a vrlo malo ih se vratilo) bili su krem društva, inteligencija i prednjaci koji su vodili zemlju.

U dve zgrade smešteni su dom kulture, opremljen bibliotekom izdanja koja objašnjavaju zašto je religija opijum za narod a komunizam jedini izlaz za radnike, seljake i poštenu inteligenciju i agit-prop centar sa artifaktima koji ukazuju da je mladež Istočnog bloka najsrećnija na kugli zemaljskoj. Obe zgrade su vrlo, vrlo poučne, pogotovo za nas koji smo od IBa imali sasvim drugačiji put u svetlu budućnost.

Restoran je izgrađen u najboljem prigodnom stilu, sa mnogim trofejima koje su zaslužni rukovodioci teškom mukom u retkim trenucima odmora odstrelili ili upecali i nostalgija ponudom u kojoj preovlađuju boršč, kompot, slane sardine i kuvane kobasice. Ambijent upotpunjuju prava ruska vodka i vredne a smerne drugarice kelnerice sa pionirskim maramama.

Park je ostavština Viliumasa Malinauskasa, koga svi ovde zovu kraljem pečuraka. Ovaj vešti preduzimač je u prvim godinama demokratije snalažljivo otkupljivao pečurke kojih ima više nego svakodnevne kiše i izvozio ih u Nemačku. Njegova ponuda pobedila je na tenderu koji je organizovala Litvanska vlada zbog toga što je ceo park izgradio sopstvenim sredstvima. Sa svojih deset prstiju izgradio je ne samo park nego i zoološki vrt, sve to u dvorištu svoje hiljadu kvadrata skučene kuće.

 

Selo moje, lepše od Vilniusa...

Na povratku sa radnog vikenda na jugu zemlje, moj domaćin Gražina odvela nas je malo u stranu, ne bi li videli po njenim rečima tipično litvansko selo. Tako smo došli do Zervinosa, seoceta raštrkanog duž reke Ula. Tu je, pre dvadeset godina, održan prvi tabor skauta Litvanije čime je začeta nova organizacija. Danas je Zervinos veoma aktivan i posećen kajakaški centar. Smešten je u nacionalnom parku Džukija, ali ono što mu je posebna osobina je da je etno selo (ne naknadno sagrađeno kako se to kod nas sada radi, već sačuvano onakvim kakvo je već zadugo). Osam od 48 domaćinstava i još 32 zgrade proglašene su etnografskikm spomenicima. Sve kuće su građene od drveta. Desna strana sela je u vojvodstvu Trakai, i gradili su je plemići i bogati ljudi, dok je leva u vojvodstvu Vilnius i njeno stavovništvo uglavnom živi od poljoprivrede, sakupljanja šumskih plodova, lova i ribolova.

Dosadna kiša, uranila jesenja, nije nam dala da uživamo u lepoti. Sivilo i sveukupna vlaga doveli su našeg domaćina do pitanja: Šta lii ljudi rade u ovoj zabiti? Uistinu, koliko god bilo lepo seoce na obalama hitre reke obraslim gustom šumom, već krajem avgusta ovo pitanje je bilo na mestu. Kako li je kad dođu dugi sivi dani, teško je zamisliti. Ni ona nije imala odgovor, a kamo li mi južnjaci.

 

Prečanska Republika (Užupio)

Na ivici starog grada u Vilniusu, na jakoj krivini reke po kojoj je grad dobio ime, smestila se samoproglašena Republika Užupio (Užupis - "na drugoj strani reke"). Vilnia okružuje mali kvart sa čije druge strane se uzdiže strmo brdo i industrijska zona izgrađena u sovjetsko vreme. Užupio je danas uveliko nastanjen umetnicima. Odlikuje ga slobodna atmosfera, umetničke radionice, galerije i popularni kafei. Deo je UNESCO-ve liste svetske baštine.

Nekada je Užupio bio uglavnom jevrejska četvrt, ali posle holokausta u Drugom svetskom ratu koji je proredio izvorno stanovništvo, Sovjeti su uklonili i jevrejsko groblje koje je podsećalo na prve stanare. Napuštene jevrejske kuće nastanili su beskućnici, alkoholičari i prostitutke, tako da je ovo bio najzapušteniji deo grada. Medjutim, valjda upravo stoga, ovde su se zaklanjali umetnici i boemi, pogotovo oni mladi i željni afirmacije koji su još slobodno tragali za svoji  izražajem, koji su postepeno menjali strukturu stanovnika. Pravi bum ipak je nastao kada se doselio doskorašnji (a i dalje veoma omiljeni) gradonačelnik Vilniusa Arturas Zuokas, pa je ovo danas prestižno mesti u kome se kupuju ruine i renoviraju u komforne vile. Ipak, beskućnici i ljudi slobodnog duha su i dalje tu; videćete ih na svakom koraku (u ponedeljak ujutro, jedan od njih slatko se u odelu kupao u reci). Posebno je prijatna i opuštena atmosfera uveče, kada brojni mladi ljudi i zainteresovani stranci neopterećeno šetaju ili sede u kafeima ili na trotoarima pijuckajući i ćaskajući.

Stanovnici Užupia proglasili su nezavisnu republiku 1997. godine. Prva inicijativa koju su preduzeli po osamostaljenju bilo je postavljanje spomenika Frenku Zapi u Vilniusu. Republika ima svoju novčanicu, 4 zastave - po jednu za svako godišnje doba, predsednika, vojsku od 12 ljudi, biskupa, 2 crkve, ambasadu u Moskvi. Neovisnost se slavi na Dan Republike - 1. aprila! Ustav ima 41 član. Postavljen je, na tri jezika, na jednom od centralnih zidova u ulici Paupio. Prvi član kaže da "Svako ima pravo da živi pored reke Vilnie, dok reka Vinia ima pravo da protiče pored svakoga". Neki od članova su uobičajeni za svaku demokratsku tvorevinu, dok su neki sasvim izuzetni, slobodarski ili duhoviti. Na primer:

- Svako ima pravo da umre, ali to nije obaveza

- Svako ima pravo da pravi greške

- Svako ima pravo na individualnost

- Svako ima pravo da ne bude voljen, ali to nije obavezno

- Svako ima pravo da ne bude poseban i slavan

- Pas ima pravo da bude pas

- Mačka ne mora da voli svog gazdu, ali mu mora pomoći u teškim vremenima

- Svako ima pravo da ponekad ne bude svesan svojih dužnosti

- Svako ima pravo da bude u nedoumici, ali to nije obaveza

- Niko nema pravo na nasilje

- Svako ima pravo da razume

- Svako ima pravo da ne razume ništa

- Svako ima pravo da slavi ili ne slavi svoj rodjendan

- Svako treba da zna svoje ime

- Svako može da deli svoju imovinu

- Niko ne može da deli ono što nema

- Svako je odgovoran za sopstvenu slobodu

- Svako ima prava da nema prava

- Svako ima pravo da bude neshvaćen

- Svako ima pravo da dosegne večnost

- Niko nema pravo da optužuje druge

- Svako ima pravo da ne bude uplašen

- Ne budite poraženi

- Ne uzvraćajte

- Ne predajte se

Na Užupio ćete obično stupiti preko centralnog mosta. Ova slobodna republika nema policiju i carinike na granicama i rado će vas dočekati. Na mostu ćete zapasiti obilje katanaca, okačenih na ogradu. Običaj je ovde da se mladenci na mostu zavetuju jedno drugome na vernost, a onda to simbolično prikazuju vazivanjem lokota koji će ih podsećati na obećanje. Na drugoj strani mosta je glavna kafana - Užupio Kavine, u kojoj je Parlament. Ne propustite da popijete piće, bilo na jednoj od terasa koje nadvišuju Vilniu ili u prijatnoj atmosferi u jednoj od sala. Odmah niz reku je Užupis Umetnilki Inkubator, svojevrsno Ministarstvo kulture koje je centar zbivanja i mesto na kome se često održavaju koncerti na otvorenom.

Na drugom kraju centralne ulice, duge samo stotinak metara, naići ćete na statuu anđela koji duva u trubu, postavljenu na visokom stubu. On sibmolizuje umetničku slobodu republike. Pre njega, na stubu je bilo ogromno jaje, koje je bilo predmet mnogih anegdota i šaljivih ideja o razlozima njegovog postavljanja.

Užipio nije bio u velikim planovima koji su građeni kada je Vilnius proglašen glavnim gradom kulture Evrope 2009. godine. Nažalost, SEKA je uveliko skresala ambicije i planove. Mnoge manifestacije su otkazane, ali je grad imao veliku korist od ove inicijative jer je puno starih zgrada obnovljeno i grad danas izgleda mnogo lepše nego pre samo nekoliko godina. Užupio će biti tu i kada prođe ova značajna godina, da svojom slobodom i magijom privlači ljude posebnog duha.