Ђурађ Смедеревац I део

Velimir Mladenovic RSS / 08.09.2009. u 12:27

Деспот Ђурађ Бранковић (1375-1456)

Мада историја смедеревског подручја досеже дубоко у прошлост, ореол славе ставиће му последњи значајни владар на српском средњовековном престолу, деспот Ђурађ Бранковић.
 
Ђурађ Бранковић потиче из угледне велможке српске породице Бранковића, чији су преци уживали висока достојанства на двору српских владара лозе Немањића, краљева Милутина и Стефана Дечанског и царева Душана и Уроша, управљајући класичним јужним територијама српске државе и то областима Скопља, Охрида, Косова, залеђа дубровачког и полимља. Као савладар деспота Стефана, свог ујака, Ђурађ је управљао Косовом и Зетом.
 
Порекло Бранковића
 
Порекло породице Бранковић није баш најјасније, а као њени најстарији чланови спомињу се војвода Младен (од којег потичу Бранковићи) и брат му жупан Никола. Ко је њихов отац још увек се не зна, а по свој прилици тако ће и остати. У сваком случају ради се о веома старој и угледној породици која је још од краља Милутина изгледа била присутна на српском двору где је заузимала видно место, али никада није спадала у оне најјаче и најутицајније. Њихова баштина није била велика и састојала се из Дренице на Косову па се може на основу тога са сигурношћу рећи да њихов углед није ишао због величине или богатства поседа које су држали већ искључиво из дворских служби које су добијали. Припадали су пограничној властели којима је основно занимање био рат, а једини услов напретка непрекидна освајања ка југу. Прави њихов успон изгледа иде од времена владавине краља Стефана Дечанског (1321-1331.) јер се тада у 1323. години војвода Младен спомиње као господар Требиња и Драчевице које је добио од краља на управу, док му брат Никола у години 1329. има назив жупана и изгледа да као краљев службеник делује у северној Албанији. По свему судећи ове титуле су биле награда коју су добили од краља Дечанског због вероватних заслуга током његових борби за престо са полубратом Константином. Каква су била њихова касније деловања, не зна се, али су се вероватно и даље кретали у краљевој близини. Непосредно након 1326. године (када се последњи пут спомиње у једној повељи) војвода Младен је и умро, а наследио га је син Бранко од којег породица Бранковић и добија своје име Бранковића.
 
 2961532135_faf993fd21.jpg
 
Осим Бранка војвода Младен је оставио иза себе и ћерку по имену Ратославу (Ратиславу). Да је породица уживала велики углед, мада није била међу најмоћнијима у Србији, види се из тога што је војвода Младен ћерку Ратославу удао у моћну кућу Војновића и то за жупана Алтомана. Из овога брака родиће се каснији жупан Никола Алтомановић. 
 
 

Сукоби са Мусом су се наставили и даље са несмањеном жестином. Већ почетком 1413. године он се обрачунао са једним својим неверним вазалом који се звао Хамза, а одмах упао и у Србију. Ово је у сваком случају био најжешћи Мусин напад на Србију, а борбе су се водиле и у околини Ниша и Крушевца. Сада је и деспот Стефан почео веома марљиво да прикупља савезнике не би ли се коначно Муси стало на крај. Поново је из Мале Азије са својом војском прешао Мусин брат Мехмед, затим је из Угарске војску довео мачвански бан Иван Моровић, а ту је био и босански војвода Сандаљ Хранић. Византија није имала војске да помогне, али је својим бродовима превела Мехмедову војску из Мале Азије, а ту је било и неколико од Мусе одметнутих војсковођа. Крушевац је био место где су се вође ових војски састале. Тада је стигао и Ђурађ Бранковић са својим одредима и ту у Крушевцу признао врховну власт султана Мехмеда. Била је то прилично велика и шаролика војска. Као вође су постављени султан Мехмед и Ђурађ Бранковић, будући да је деспот Стефан пратио војску само до граница деспотовине. "И прешавши Црну Гору (међу Врањем и Скопљем), врати се деспот, пошто му је послао сву војску своју, предавши је своме нећаку Ђурђу" (Константин Филозоф).

Муса се повлачио пред савезницима док је могао, а код села Чаморлу под планином Витошом морао је да прихвати битку. У самоме почетку Мусина војска је потискивала савезнике и једно време је изгледало да ће и победити, а онда је дошла интервенција Ђурђа Бранковића па је отпор Мусине војске коначно сломљен. "Прешавши гору која их је делила, устреми се на српску војску. А када ју је сузбио, Ђурађ, видевши то, рече: Издадосмо своје, и са друге стране удари с бока и разби (Турке). Уједно се окрепила и војска деспотова и победила" (Константин Филозоф). Муса је покушао да побегне, али је касније ухваћен и након тортуре, задављен. "Њега (Мусу) у реци Искеру ухвативши пребише (и) удавише. Велика множина била је и ту побијена од деспотове војске" (Константин Филозоф).

despotdjuradj%20300px%20-%2072dpi.jpg 

Након победе на место султана засео је Мехмед I (1413-1421.), а посебну захвалност многобројним поклонима исказивао је према деспоту Стефану којем је дуговао за свој успех. "(Султан) посла драгоцене дарове деспоту и поклисаре који му дадоше град Копријан, а даде му и предео звани Знепоље (око Трна) и друга пространства даде му" (Константин Филозоф). Истовремено, деспот Стефан је према Ђурђу показао пажњу за сва онај војни успех који је постигао у бици са Мусом: "дође господин Ђурађ са свом деспотовом војском у тај дан, што беше увећано победом уистину великом. Био је одликован многим частима и (он) и сви изабрани" (Константин Филозоф).

Након свега могао је Ђурађ Бранковић да се врати у своју земљу. Захваљујући својим добрим односима са деспотом уживао је одређену независност, али према Турцима је и надаље остао у вазалним односима. Стога не изненађује чињеница да је у земљама које је држао Ђурађ било доста турских чиновника. Као турски вазал морао је Ђурађ да трпи и то да турске војне колоне прелазе преко његових територија у својим походима ка Босни, а којих је било неколико. Ипак, за живота султана Мехмеда није било никаквих неприлика и осим тога што су прелазили преко Ђурђевих територија, Турци на њој нису имали никаквих дејстава.

У то време (децембра 1414.) Ђурађ се оженио са византијском принцезом Ирином (Јерина) из царске куће Кантакузена. Претпоставља се да је овај брак уговорен у време док је Ђурађ боравио, односно у време када се он већ био измирио са деспотом и када се знало да ће он (Ђурађ) бити наследник деспотовине. Све је то било у складу са старим обичајима Византинаца да удају своје принцезе само за будуће наследнике престола. Овакав брак је био сигурно по вољи деспота Стефана Лазаревића, а тешко да би он могао уопште и бити остварен да он на то није дао свој пристанак, ако га већ није и уговорио.

Не зна се колико је година имала Ирина (Јерина) када се удала за Ђурђа, али је сигурно да је била много млађа (Ђурађ је тада имао око четрдесет година). Зна се да је она Ђурађу друга жена, али се не зна тачно ко му је била прва жена, па се стога износи претпоставка да је то била нека непозната трапезунтска принцеза, сестра византијског цара Јована IV Комнина (1429-1458.). Баш то отвара и нека питања око тога када је ко од многобројне Ђурђеве деце рођен и из којег брака. Наиме, Ђурађ је имао седморо деце и то четири сина (Тодор, Гргур, Стефан и Лазар) и три ћерке (Јелена, Мара и Катарина). Сасвим је извесно да су Тодор, Катарина, Стефан и Лазар, деца из његовог брака са Ирином (Јерином). За Гргура то већ није тако сигурно, док је скоро сигурно да су Мара и Јелена, деца из његовог првог брака. Баш зато и наводи да се "Деспот Ђурађ, оженивши се, узео је за жену госпођу Ирину, сестру цара Палеолога, и имао с њом 3 сина - Гргура, Стефана, Лазара - и 2 кћери" (Ђорђе Бранковић) не могу узети као тачни.

 

charter-stpaul-big.jpg 

Побеља Деспота Ђ.

 

Управо овим поразом под Смедеревом, деспот Вук је завршио са једним периодом свога живота, али и ратовања. Успео је да од релативно незнатног властелина, којега је красило само име Бранковића, постане један од познатијих војсковођа угарског краља Матије Корвина. Осим тога успео је да задобије и знатна имања, углавном по Срему. Показао се као способан ратник и његови бојеви по Чешкој и Турцима су показали да је он сам склонији четничком ратовању, а да му битке са великим и организованим војскама већ слабије леже. У свим оним акцијама где се од њега тражио брзи маневар, изненадни удари који захтевају мањи број војника, он је био изузетно успешан. Баш битка под Смедеревом, где се морао сусрести са уређеном анадолском и румелијском војском, показали је да је у односу на Турке, деспот Вук ипак слабији. Осим што није успео са опсадом Смедерева, деспот је од Турака доживео и пораз на отвореном пољу. Но, то није био знак његове индиферентности у односу на турске војсковође јер је то и иначе била хришћанска бољка, будући да су Турци у скоро свим већим биткама односили

победу. Чак и познати Јанко Хуњади доживљавао је страшне поразе од Турака на отвореном пољу. Но, с друге стране деспот Вук се показао као ненадмашан у пограничном ратовању и ту се управо огледала његова снага и све оно чувење по којем је остао познат. У наредном периоду биће присутан више такав начин ратовања и он ће то знати да до краја искористи.

Иако је доживео пораз под Смедеревом, деспот Вук је и даље уживао велико поверење код краљ Матије. Године 1477. почели су ратови са царем Фридрихом III, а ратна дејства су се одвијала у Аустрији. И до избијања рата односи између два владара, краља Матије Корвина и цара Фридриха III, били су веома лоши. Највећим делом за то кривицу сноси цар Фридрих III који је у неколико наврата пружао директну помоћ бројним противницима краља Матије. Због тога угарски краљ пробере своје најбоље чете, међу којима су биле и оне које је водио деспот Вук Гргуревић, и провали у Аустрију. Овај рат је угарима добро ишао па је доста градова и тврђава освојено. У акцијама по непријатељској позадини посебно се истицао деспот Вук тако да је и овај рат показао да му највише одговара герилски начин ратовања. Његове коњаничке чете су биле веома покретне па су упадале дубоко у непријатељску позадину и сејале страх. Међутим, у тим својим акцијама толико су палили и уништавали да су остали у јако лошој успомени. Можда је и то био разлог да деспота Вука, још прије но што се рат завршио, краљ Матија врати у Срем на границу са Турцима.

Повратак деспота Вука и српских чета у Срем погодио се и са све робуснијим упадима Турака на угарске територије. То сада више нису били напади појединих пљачкашких чета него провале великих војних групација чврсто уређене турске војске. Средином 1479. године једна турска војска од преко 40.000 људи палила је по Ердељу, али је на Хлебном пољу дочека Стефан Батор и заметне бој. Угари су већ почели попуштати пред Турцима и чинило се да је њихова катастрофа на помолу, када изненада пристигне познати Павле Кинижи и са леђа навали на Турке. На крају се ова битка претворила у прави покољ Турака којих је на бојном пољу што мртвих, а што рањених остало око 30.000. Скоро све турске војсковође су ту изгинуле. Заробљеника скоро да није ни било јер су угарске војсковође издале наредбу да се не заробљава. У овом боју није учествовао деспот Вук, али су биле присутне српске чете које је водио Дмитар Јакшић.

У бици нарочито се истакао Павле Кинижи, некадашњи млинарски шегрт, чији је огромни стас запазио краљ Матија. Захваљујући својој снази, али још и више војничкој вештини, брзо је напредовао. Захваљујући победама над Турцима постао је заповедник јужног дела угарског краљевства, а касније и главни земаљски судија иако је до краја живота остао неписмен па се чак није знао ни потписати. Био је прави ратни вођа чија је појава на Хлебном пољу код Турака изазвала дивљи страх јер се он, онако огроман, сав у оклопу који је био попрскан крвљу и комадима људског меса, залетао са нељудским крицима у највеће крешево. Већ огрезао на људску крв, након битке приредио је Кинижи у турском логору весеље. Уз вино и песму, седећи на гомилама турских лешева место на клупама, веселили су се ови сурови ратници. У неконтролисаном наступу весеља Кинижи је зубима заграбио једног мртвог Турчина и тако га држећи играо у средишту круга своју игру уз радосно одобравање својих војника.

Павле Кинижи је својом храброшћу успео да запали машту и Србима који су га у својим предањима повезали са Бранковићима. Тако у својим "Хроникама" Ђорђе Бранковић назива Кинижија са Павле Бранковић. Ту је наведен и детаљнији опис битке на Хлебном пољу, а оно што оставља посебан утисак јесте жестина којом су се тукли хришћани и Турци. "Јованпољски бан Павле Бранковић отишао је из Темишвара у помоћ Стефану Баторију, кад (овај) бејаше у ратној бици с Турцима на Жебатском пољу више града Ораштије. И Турци га беху толико притисли, секући му војску, да и принц Батори лежаше на земљи рањен међу телима посечених. У то време, стигавши и кнез Павле са својом војском из Темишвара и ненадано ударивши на Турке с леђа, када Турци сматраху да су завршили своје победе, тако их је кнез исекао, да је 30.000 Турака пало исечено, а хришћана је пало 8.000. И пошто је завршио битку, кнез Бранковић, тражећи принца Баторија међу телима посечених, викаше говорећи: Узвишени принче, ја сам Павле, ортак јунаштва твога величанства! Ако си жив, одговори ми, да ти и помогнем чиме будем могао, јер победа је нама дата од Бога. А принц, чувши те речи, будући обливен крвљу рана и лежећи на земљи међу посеченим телима, једва смогаде подићи главу, одговарајући да је жив. Тада видевши га кнез и притрчавши му, подиже га и опра га и негова га како ваљаше. И од велике своје радости, што затече принца живог, пошто је на далеко гонио Турске секући их, враћајући се и спустивши се вече, није могао стићи где беше утаборен принц, него је стао за ноћ међу посеченим телима. И наставши велико весеље, многе су столове поставили преко мртвих телеса, немајући друго место да одвоје. И тако, по његовом многом весељу, заједно и са свим његовим јунацима, пошто су се загрејали и од винског весеља, скачући сви, много врста кола играху, веселећи се током целе ноћи. И међу њиховим играма био је приморан и кнез да покаже своју игру. Он, дакле, скочивши на игру, узео је у зубе тело једног Турчина без икакве помоћи својих руку, другог је узео под једно пазухо и другог под друго пазухо, и са та три леша играше у колу око принца Стефана Баторија" (Ђорђе Бранковић).

Та победа дала је храбрости краљу Матији да у јесен 1480. године са великом војском пређе преко Саве и упути се ка Врхбосни (Сарајеву). Као претходница ишао је деспот Вук Гргуревић са својим коњаницима. Његов задатак је вероватно био само у томе да извиђа и рашчишћава терен за много већу војску коју је водио краљ Матија. Међутим, деспот Вук је задатак тако добро обавио да главнина војске није ни морала да иде до крајњег циља (Врхбосне). Са својим четама упутио се деспот директно под Врхбосну где се налазило седиште турског санџакбега. Неког сукоба са Турцима није било јер су се они одмах повукли у брда. Деспот Вук се са својим четама ту задржао три дана и за то време град је темељно опљачкан, а онда и спаљен. При повлачењу из Босне деспотова војска, тешко натоварена пленом, буде од Турака из заседе нападнута. Но, српске чете у први мах разјуре Турке. Ипак, Турци нису одустајали па поново наместе клопку тако што један теснац затрпају камењем и дрветом. Ту се заметнуо тежак бој тако да је на обе стране било много оних који су страдали. Део угарских чета, које су биле у оквиру хришћанске војске, се тако уплашио да је било и паничног бежања. Деспот Вук је успео да одржи ред међу српским четама тако да оне већ сутрадан разбију једну већу турску групацију код Травника. За све оне недаће који су до тога момента претрпели освете се Срби тако што свим заробљеним Турцима одсеку главе. О тим сукобима деспот Вук пише краљу Матији: "Светли краљу и господару, господине наш природни и премилостиви, након препонизне препоруке подносимо наше вечите службе са свом верношћу. Нека изволи знати ваша светлост, када сте одлучили употребити нас на своју службу, тада ми пођосмо из Јајца у уторак и дођосмо пред Врхбосну у среду тако да нити царство нити паша Даут, нити су Турци о нама шта чули док не стигоше рањени Турци к паши. А сам паша, видећи близу града војску, одмах је с нешто мало људи побегао у брда и у велике планине, а ми остадосмо пред градом три дана, трећи дан одступимо и град читав дадосмо запалити, а благо пашино и што је у граду било све узмемо, град сав и околину дамо да се попале. У петак у подне повучемо се, и тада је паша с много Турака к нама дошао, а ми одмах на њега ударимо и натерамо га у бег, па се онда улогоримо. У суботу смо из логора кренули, и ту је паша, скупивши све Турке из Босне и од Дрине и из других крајева, како с коњаницима тако и са пешацима и са сином својим, послао ону ноћ пешаке у један кланац, те су дрвљем и камењем нама пут закрчили и један мост, које је био на великом блату, покварили; и кад ми дођосмо у онај кланац и на онај разваљени мост, тада Турци ударише са обадве стране на нас, тако да смо читав тај дан бој имали и да су од обе стране многи изгинули, утолико да ни ми ни коњи наши нису могли да издрже даљњи бој. Ми се утаборисмо у једном месту, а Турци у другом тако близу нас да смо једни другима говор чули. Ту ноћ преноћисмо, и то неки од војске ваше побегну, а ми посласмо Петра Дојчина да их к нама врати ту војску. И ту те ноћи Турци на нас ударише, те Петра Дојчина од нас раздвојише, тако да се није могао к нама вратити. А у недељу, кад из логора изиђосмо, одмах је син пашин с многим Турцима к нама дошао, и ми се с њиме борисмо и многе Турке побисмо и заробисмо; па како видисмо пашу пред собом са сакупљеном војском где очекује битку, ми свима Турцима које имадосмо заробљене главе одсећи заповедимо, и ту близу Травника с пашом бојом започесмо, те многе Турке с пашом у бег натерамо, тако да смо победу однели".

Док је деспот палио по Босни, Павле Кинижи је прешао на лађама низ Дунав око педесет километара ниже Смедерева и ту искрцао војску. Палио је све до Крушевца и са око 60.000 робља се вратио у Угарску. Радило се принудном пресељењу становништва које је са својом комплетном имовином (колима, стоком, житом и другим стварима) било насељено по Угарској. У повратку је Канижи разбио неки турски одред који му је препречио пут, а онда је уништио и турске бродове који су покушали да му омету прелаз преко Дунава.

04.jpg 

Та година (1480.) била је за краља Матија веома добра, барем када се ради о бојевима са Турцима. "Оне прошле године па до истога дана ове године једанаест пута наши су се борили с Турцима. Није било боја у којему није изгинуло барем три хиљаде Турака, а да наши нису победили. Само је један сукоб био кад је много наших убијено, а много их је пало шака турских те све до данас су у турском ропству" хвали се краљ Матија папи Сиксту IV. Вероватно да је то тако и било, али те победе ипак нису донеле неће веће промене на терену. Турци су били тамо где и прије, а гранична линија се није померила. У суштини радило се више о пограничним чаркама које не мењају много у бити ствари, а праве армије се још увек нису покренуле. Противници су се кроз те сукобе међусобно одмеравали и очигледно толико респектовали да се ни једна од страна није усуђивала на неке крупније потезе.

У пролеће 1481. године изненада се прочује вест да је умро моћни султан Мехмед II Освајач. "Тада (1481.) умри Махомет цар турски, ки учини веле зла на овом свиту. Взе Цариград, и Босну, и всу Рабанију (Арбанију), и деспотију, и Негропонт, и Скадар. И хрвате расчини. И веле зла и распа по многих провенцијах. И прочаја" (Климентовић). Одмах након султанове смрти почели су сукоби у Турској јер се појавила странка која је оспоравала султановом сину Бајазиту II, право на престо. Избио је грађански рат који је на крају завршен Бајазитовом победом.

Смутње у Турској као да су дале извесне наде угарском краљу Матији да би могао да против њих уради и нешто више. Тражио је по Европи војну помоћ и новац. Обећања је било довољно да краљ Матија поверује да ће из европских земаља да добије најмање 10.000 коњаника и финансијску помоћ. Стога је одмах започео са припремама за један поход ширих размера. Ангажовао је своје најпознатије команданте међу којима и Павла Кинижија, деспота Вука Гргуревића, Стефана Баторија, да почну са припремама. У новембру 1481. године код града Храма започела је хришћанска војске прелаз преко Дунава. У том моменту бројала је преко 30.000 људи и као таква представљала јачу силу. Имајући довољно самопоуздања, Павле Кинижи је планирао да пређе преко целе Србије и зађе што дубље у турске земље.

200px-Despot_Djuradj_lik_s_novca.JPG 

Задатак деспота Вука је био да уз помоћ бродова штити прелаз ове војске преко Дунава. Обављајући овај задатак деспот је имао сукоб са турским шајкама и у директној бици успео је да потопи 24 турске лађе. Након тога дошао је и напад смедеревског војводе Скендера, намесника Србије, али је и овај турски покушај разбијен, а у сукобу је и сам Скендер једва извукао живу главу.

Док је деспот Вук осигуравао прелаз преко Дунава и то врло успешно, Јован Јакшић је са око 1000 коњаника био послан као извидница испред главне војске коју је водио Павле Кинижи. Ту Јакшићеву претходницу је напао турски војвода из Голупца, али је и његова војска разбијена. Након пораза голубачки војвода је бежао према Голубцу, али је пред самим њеним капијама био ухваћен, а Јован Јакшић му је својом руком одрубио главу. Након овога се и главна војска покренула и дошла чак до Крушевца где се задржала 12 дана и за то време све темељно опљачкала и попалила. При повратку потерано је око 50.000 становника да се њима населе угарске територије. Већ почетком децембра 1481. године овај је поход завршен и војска се вратила у Темишвар.

Свеукупно гледајући све се то претворило у најобичнију пљачку и дотеривање становништва на опустеле угарске територије. Касније се краљ Матија правдао тиме да је цело време док је трајала ова акција падала киша и снег, што је онемогућило наставак акције. Истина је сигурно била сасвим другачија. Иако је војска била веома велика, преко 30.000 људи, то није био онај квалитет који би могао да разбије организовану турску војску. Сви сукоби које су хришћани имали током ове акције биле су више четно ратовање где су се сударале мање јединице које нису бројале више од 2-3 хиљаде људи. Заправо, војска коју је водио Павле Кинижи, и која је требала да представља ударну песницу читавог овог похода, није имала ни један озбиљнији сукоб са Турцима, а главне сукобе на својим плећима изнели су српски одреди које је водио деспот Вук и Јован Јакшић. Стиче се утисак да су сви походи које је угарска војска тих година имала и који су били усмерени на територије насељене Србима, били мотивисани углавном тиме да се похвата што више робља и да се њиме населе опустошене угарске територије. У том оквиру треба гледати и на све оне акције које су имали деспот Вук и остале српске вође. Било би веома интересантно знати како су они све то посматрали. Њихов почетни мотив за ступање у угарску службу био је сасвим сигурно жеља да се боре са Турцима и да се тиме помогне ослобођење српских територија те да се обнови српска држава. Међутим, за све ове године било је јасно да краљ Матија и нема озбиљнијих намера да се упушта у такве подухвате и користио је српске одреде у свим оним ратовима који су њему доносили неку корист. Стога није ни чудо што су Срби ратовали не само против Турака већ и по Аустрији, Чешкој, Пољској и другим европским земљама, свугде тамо где су угари имали неких својих интереса. Практично, краљ Матија их је користио као професионалне трупе које ратују тамо где их упуте.

 

Акције које су угари предузимали у дубину српске територије, као свој највећи успех су имале у томе да је неколико десетина хиљада српских породица дотерано и насељено по угарској. Те српске породице су тиме турско ропство заменили угарским, што им никако није олакшавало положај већ напротив у многим аспектима чак и отежавало. Што је најстрашније, у тим акцијама на најтежим и најопаснијим местима биле су кориштене управо српске трупе које је најчешће водио деспот Вук. У провалама по Србији тешко да је домаће становништво у деспоту Вуку могло видети свога ослободиоца јер им он слободу није ни доносио, већ само покретање са вековних огњишта и одвођење дубоко у Угарску. Имајући на уму да се већина тих похода дешавала по зими у најтежим могућим условима може се замислити на који су начин ти конвоји бедних људи, жена и деце са оно мало своје сиротиње по раскаљаним путевима путовали чак од Крушевца па све до Угарске. Уз пут је поумирало ко зна колико њих од исцрпљености, глади, болести, али и од бича немилосрдних угарских војника. То је чињеница која није могла остати непозната и непримећена ни деспоту, али ни осталим Србима. Они својим походима нису доносили Србији олакшање већ напротив само нову беду и патњу. Осим тога, никада се угарска војска није задржавала дуже од неколико дана већ би се одмах повлачила плашећи се наиласка Турака. Домаће становништво је најпре бежало од угарских војника, а онда је у страху ишчекивало наилазак Турака који су доносили нове репресалије. Мало је ту херојског и романтичног било ма колико се народна епика трудила да то прикаже.

Све то могло је деспота да натера на размишљање. Његова основа намера је била да покуша да уз помоћ Угарске на неки начин ослободи Србију, али у овом односу снага било је јасно да од тога неће бити ништа. Угарски краљ је Србе третирао као професионалце и држао их као војску која ратује за његов рачун. О њиховим националним циљевима он није желео да размишља, а истовремено он није желео да ризикује своју војску за такве (за њега на крају крајева безначајне) циљеве. Деспот је трошио своју снагу и крв за циљеве који у бити немају ништа са било чиме од онога што је могао имати на уму када је долазио у Угарску. Можда је тада могао да боље схвати ону политику коју је водио његов деда, деспот Ђурађ Бранковић, политику која је чак и од његових синова (деспот Лазар) била често осуђивана. Угарској се никако није исплатило да своје ионако ровите снаге троши за остварење независне српске државе јер би самим тим изгубила и мноштво веома поузданих српских војсковођа и војних одреда који су тако успешно чували угарску границу. Стога је било боље те људе "без домовине" држати у једном неодређеном положају и слати као опробане ратнике на све оне фронтове које траже добре борце.

И баш у том моменту дошло је до једне изненађујуће понуде са турског двора. Султан Бајазит II, добро уздрман унутрашњим борбама, желео ја да са Угарском постигне мир не питајући за цену. У првој половини 1482. године султан упућује писмо деспоту Вуку у којем тражи од њега да овај посредује код угарског краља Матије за склапање мира, а Турска ће за узврат да обнови Деспотовину у којој ће Вук Гргуревић бити деспот. Та поуда, под условом да се оствари, била је остварење најсмелијих снова које су Срби у Угарској могли тада да сањају. Отворила се могућност да поново добију своју државу. То што је султан Бајазит II управо деспоту Вуку упутио овакву поруку сигурно није било случајно и стога заслужује дискусију.

Деспот је био сигурно један од значајнијих угарских војсковођа, а краљ Матија Корвин, веома наклоњен ратницима, ценио је Вука. Међутим, деспот је имао утицаја у оним питањима која су се тицала вођења рата и то директно на терену, мада је и то ствар коју не треба преувеличавати. Он је био тек један од неколицине значајних ратних вођа, али никако најјачи. У питањима политике, а понуда султана Бајазита II је била управо такво питање, улога деспота Вука је сасвим сигурно била безначајна и тешко да га је краљ Матија било када питао за мишљење по политичким питањима. Уз то не треба заборавити да је деспот и поред свега у Угарској био странац који је у њој нашао прибежиште, али и добру службу која омогућује брзо напредовање. Стога су га више сматрали професионалним војником чији је задатак да ратује и чија улога се исцрпљује само на војним питањима. У политику он није имао право да се меша и то је била привилегија старих, моћних угарских породица. Исто тако на угарском двору није било непознато да деспот Вук, али и скоро сви срби у Угарској маштају да уз угарску помоћ обнове српску државу. Таквим људима се у принципу никада много не верује па нема разлога мислити да је код деспота ситуација била другачија. Дакле, тешко да је султан могао да очекује да би деспотов утицај на краља Матију могао бити толики да би да би овај (деспот) могао да убеди угарски двор на склапање мира. Вероватно да је то био више метод притиска на угарски двор да пристане на мир и то тако што би понудом на обнављање Деспотовине могао код срба да изазове неке немире.

У сваком случају понудом у којој се нуди обнављање Деспотовине успео је султан Бајазит II да погоди у прави центар онога што су Срби у Угарској прижељкивали. Могућност да се обнови српска држава давала је Србима идеалну прилику за незадовољство уколико краљ Матија одбије турску понуду за мир. То би на најосетљивијем месту, на граници са Турском, створило једну лошу ситуацију и чак могућност побуне српских трупа, а можда и њихов прелазак у Турску. Сигурно да је граница коју су срби чували према Турској била веома осетљива и било какво померање на њој изазвало би много последица. То је краљ Матија Корвин добро знао.

Осим тога не треба мислити да је султан Бајазит II тек тако да дошао на ту идеју. Међу српским племством у Угарској сигурно да је тињало незадовољство због тога што угарски краљ никако није могао да се одлучи и да крене у коначно ослобођење Србије, па је можда у том оквиру између незадовољног српског племства и Турака већ било контаката. У сваком случају понуда султана је пала на плодно тле. Изгледа да је деспот поверовао у могућност да ће се Деспотовина обновити и само се тако може објаснити његов веома понизан тон у писму у којем се обраћа султану: "Бог даст царству ти дуг живот, и ми да служимо царству ти право и верно, како су и првем царем, царства ти родитељем, наши први родитеље служили, и Бог да умножи велико и честито царство".

Деспот Вук је одмах обавестио краља Матију о турској понуди и овај, вероватно немајући куд, одговори да пристаје на њу и поставио је неке своје услове. Преговори су почели, али су ишли јако тешко тако је за поверовати да турски султан ни једнога момента није био искрен и да је то све радио не би ли добио у времену. Слична је ситуација била и са угарским краљем који је због својих српских војника морао ступити у преговоре, али такав мир њему никако није одговарао. Ми данас не знамо каква је реакција била код српских вођа у Угарској, али овако спори преговори сигурно нису могли, а да не изазову незадовољство. Но, догађаји нису дозволили да се могућа незадовољства јаче искажу јер су Турци искористили тренутно затишје да припреме противудар који је дошао у лето 1483. године. У свом налету Турци су дошли све до Бечеја, али су ту разбијени и њихова војска од скоро 10.000 људи страшно је страдала. Око три хиљаде Турака је остало да лежи на бојном пољу док је велики број заробљен. Како је у овом боју учествовао и деспот Вук Гргуревић, то му је морало бити јасно да је овим турским упадом стављена тачка на могућност обнове Деспотовине.

 

 наставиће се

 

 



Komentari (5)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

NNN NNN 01:29 09.09.2009

Samo da se javim, komšija



Moja žena planira da napiše blog o Mari
Velimir Mladenovic Velimir Mladenovic 10:29 09.09.2009

Re: Samo da se javim, komšija

NNN


Moja žena planira da napiše blog o Mari

sa zadovoljstvom cu ga iscitati
libkonz libkonz 13:15 10.09.2009

Шта ти је бренд!

Прва помисао ми је била: ово је неки блог о шпоретима!
наставиће се

надам се!
Velimir Mladenovic Velimir Mladenovic 22:44 10.09.2009

Re: Шта ти је бренд!

libkonz
Прва помисао ми је била: ово је неки блог о шпоретима!
наставиће се
надам се!

po mom misljenju, sporeti i masine ne stvaraju nikakvu sliku o gradu, ma kakav on bio,
vec ljudi. samo ljudi !!
libkonz libkonz 08:20 11.09.2009

Re: Шта ти је бренд!

po mom misljenju, sporeti i masine ne stvaraju nikakvu sliku o gradu, ma kakav on bio,
vec ljudi. samo ljudi !!

naravno, samo kažem koja je prva asocijacija ljudi kada kažeš "Smederevac"

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana