Osnovane i neosnovane kritike naše spoljne politike

Čudan smo mi svet. Svako misli da se najviše razume u ono što drugi rade, a za politiku i državne poslove svi smo samozvani eksperti i analitičari.Tako se ovih dana mnogo  raspreda o našoj spoljnoj politici , uz pežorativnu interpretaciju poojmova kao što su strateško partnerstvo, stubovi spoljne politike i prioriteti. U spoljnoj politici se radi isključivo o iznalaženju najboljih načina da se ostvare i zaštite nacionalni interesi i to predsednik Tadić upravoi radi, te su kritike na njegov račun neutemeljene, mada ima prostora da se potenciraju odnosi sa susedima. Naravno, lepo je imati dobre odnose sa svima , ali je mnogo loše ne imati sa susedima.

Ne ulazeći u medijske promocije pa i glorifikaciju postignutog, način prezentacije prioriteta, stubova i strateškog partnersva i mešanja pojmova za domaće potrebe, nesporno je da  je cilj spoljne politike svake zemlje da ima dobre odnose sa što više država,po mogućnosti da ima sa svima, što bi Kinezi rekli, normalne odnose.Nesporno je da to Srbija radi, mada su ponekad motivi nespretno formulisani jer nije to samo zbog Kosova, već interesa cele države i naroda.

Stara je izreka i mudrost da se država brani pre svega spoljnom politikom i diplomatijom, a ako ne uspe pa bude morala ratom to je znak da je državna politika negde pogrešila i unapred poražena ali ne i narod..Najkrupnija greška je u “logici što misliš možeš ratom , nemoj ni pokušavati mirom”, a i toga je bilo u našoj istoriji jer su neki upravo tako mislili.

Naravno da je vrlo važno imati dobre odnose sa najuticajnijim zemljama u svetu i ne vidim šta je sporno u tome što Srbija upravo to čini. U međunarodnim odnosima,više nego u običnom životu, važi geslo da što više imaš prijatelja to manje neprijatelja i time je međunarodna pozicija zemlje bolja. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da onaj ko ima dobre odnose sa 150 od 195 država u svetu stoji mnogo bolje nego neko ko je satelit samo jedne velike sile. Naravno , voditi računa da se radi o demokratskim državama sa legalno izabranim i od većine u svetu priznatih. Odnosi mogu biti na različitim nivoima od bliskih, dobrih,svestrano razvijenih, do formalnih ili čak zategnutih. Pri tome, nikome ne pada na pamet da prekine odnose sa Italijom zbog Berluskonijevih švaleracija, sa Francuskom jer Sarkozi ima mladu ženu,zato što Gadafi ima kamile, neko drugi pudlice ili koze, nebitno.

Ako se SAD i Rusija i Kina trude da imaju što bolje međusobne odnose, šta bi bilo sporno da se Srbija trudi da ima dobre sa sve tri, jer se to ne isključuje.

Interesi se formulišu kao prioriteti, a kada je u pitanju strateško partnerstvo podrazumevaju se oni koji utiču ili mogu ključno uticati kratkoročno, srednjoročno i dugoročno na ostvarivanje naših strateških nacionalnih i državnbih  interesa. Razume se da se o strateškom partnerstvu u punom smislu može govoriti samo kada se radi o partnerima koji su po svom uticaju, veličini, ekonomskoj, vojnoj i svakoj drugoj snazi na nivou približno istom nivou, kao što su to relacije između SAD, Rusije, Kine, EU i oni ih tako i shvataju i tako se međusobno  odnose.

Dakle, male zemlje nisu niti mogu biti njihov strateški parner ali zato velike mogu biti njima. Konkretno, Srbija je pravilno shvatila da svoje strateške ciljeve i nacionalne interese može lakše ostvariti ukoliko sa njima svima ima što bolje odnose, a teško ili nikako ako bude servilna prema jednoj a neprijateljski raspoložena prema drugoj.

Ako je naš strategijski cilj bezbednost, mir, ekonomski prosperitet, bolji životni standard stanovništva, regulisanje i prevazilaženje bolnih problema nasleđenih iz nedavne proslosti, uključujući i rešavanje pitanja Kosova, onda nam trebaju dobri odnosi sa svima navedenim, a podrazumeva se i susedima.

Naravno da niko ne misli da je Srbija strateški partner i od strateškog značaja za Kinu, Rusiju ili SAD ali one nama jesu, ako hoće da budu.

Neki pogrešno misle da dobri odnosi sa Rusijom znače pre svega loše sa SAD i obrnuto.To je logika onih koji misle da je se i velika ljubav prema svome narodu iskazuje velikom mržnjom prema drugima. “Guranje prsta u oko” je loša diplomatija jer najščeće ima ta posledicu da onome ko je gurao prst bude gurnuta cela šaka u obliku pesnice.. Takođe, ni preterano udvorništvo i servilnost se ne ceni nitu dugoročno ima efekte.

Da parafraziram uvaženog Mirka Tepavca,”odlučnost se ne pokazuje arogancijom, naduvenost nije ponos,hazarderstvo nije hrabrost, kao što iluzija nije vizija, a poraz jedne politike i njena kapitulacija nije i kapitulacija naroda.”

Diplomatija treba da na vreme ukaže kako da se čini ono što se želi da se nebi došlo u situaciju da se čini ono što se mora. Ko istrajava na  “uzvišenim” ciljevima ne pitajući za žrtve , njega ne treba slediti nego lečiti.

Ako je negde važno koristiti iskustva iz prošlosti, bilo greške ili uspehe, to je u diplomatiji i spoljnoj politici upravo da se promašaji ne bi ponavljali.

Prošlost se ne može birati, ali iz nje ima šta da se izabere.

U političkoj i diplomatskoj istoriji Srbije ima mnoštvo primera obe vrste. Veoma važne pouke su da vezivanje i servilnost prema jednoj velikoj sili nije nikada davala rezultate na duži rok, kao i da je izolacija i samoizolacija pogubna za državu i narod.

Titova spoljna politika uspevala je da se  sovjetskoj velesili, a da istovremeno stekne i sačuva podršku “antikomunističke” Amerike. I da  pri tom ostane istinski nezavisna, pa i respektovana  od obe. Tvrditi  da ovo značajno iskustvo, iz ne tako nedavne istorije jugoslovenske diplomatije, više nema vrednosti, samo zato što je “komunističko”spada u fond neograničene ljudske gluposti i ideološke zaslepljenosti. A onaj ko to tvrdi samo  potvrđuje da o diplomatiji pojma nema..

Sviđalo se to nekome ili ne period Titove spoljne politike i diplomatije bio je za Jugoslaviju i Srbiju najplodotvorniji jer je imala normalne odnose sa najvećim brojem zemalja.

Isto tako, sviđalo se to nekome ili ne, napori predsednika Tadića i naše diplomatije da ponovo imamo  dobre odnose sa što više država su u interesu Srbije, uz napomenu da  odnosi sa susedima moraju biti u vrhu, jer to je naš obostrani strateški interes.

U odnosima sa susedima još uvek su svi na prostoru bivše SFRJ opterećeni  da to koriste za unutrašnje političke potrebe, a odnosi sa BiH su najočitiji primer. Izgleda da ni Srbiji, ni FBiH ni RS nije važnije kakvi su stvarni odnosi već trenutni efekti-Srbija da poikaže kako brine o svim Srbima, BiH kako ona ne dozvoljava mešanje u unutrašnje stvari i kako je RS po njenom ingerencijom ne pokazujući volju da tu RS uvažava, dok RS pokazuje kako je navodno samostalna. Tako, Silajdžiću je u redu kad Cerić ide u Sandžak i kaže ono što kaže, a nama naravno nije, Srbiji  i RS je u redu da imaju direktne kontakte sa i bez znanja Sarajeva, a Sarajevo kao da jedva čeka tako nešto da bi protestvovalo.Očito nije suština problema što se otvara škola, što je predsednik Tadić bio na Palama, već zašto nisu bili i svi članovi predsedništva BiH, zašto nije dostignut takav nivo normnalizacije odnosa. Sve to ima različite konotacije, svagde se gledaju zadnje namere, o čemu i štampa opširno piše-. Danas, Politika, Politika, Borba.

Sve države nastale prostoru bivše SFRJ moraju da shvate da će njihova bliskost sa sunarodnicima u drugim državama zavisiti od bliskosti odnosa sa tim državama .

U pravu je gospodin Milan Simurdić, predsednik Foruma za međunarodne odnose kad kaže:

“Превише је политизирања, а премало рационалног у приступу односима Србије и БиХ,. Наши односи са БиХ су далеко нижи од потребног нивоа. То је по свему најважнији сусед Србије. Сви потези у билатералној сарадњи са Сарајевом требало би да буду усмерени ка заједничком циљу, а то је чланство у ЕУ, стабилност, развој и мир у региону.”

U pravu je predsednik Tadić kad kaže da su odnosi sa susedima jedan od prioriteta, kad ide na otvaranje škole, kad kaže da će rado prisustvovati otvaranju škole u Sandžaku pod nazivom BiH, verovatno i u Subotici pod nazivom Hratska ili Mađarska. Ali je pravo pitanje zašto baš davati takva imena školama, da li ih otvarati uz obavezan verski obred, kao da se radi o crkvama i džamijama.Međutim, to što Tadić kaže niti se tako shvata u RS ni u BiH i u tome je problem o kojem treba voditi računa.

Mislim da bi u interesu naroda i mira u regionu bilo pametno da svi smanje doživljaj, a pogotovo «veličanje nedavne istorije» i koketiranje sa nacionalnim simbolima , imenima i podsećanjima.

Ako mera svega nije razum onda je teško doći do razumne mere. Onda će i dalje svi klati vola za pola kile mesa .