Adagio...za sve i ni za koga"

 

"Čudna je to želja, tražiti vlast i izgubiti slobodu.Ili tražiti vlast nad drugima, a izgubiti je nad samim sobom"
B.

 

"Ah, ko će da omeđi san od jave, dan od noći, noć od svitanja, uspomene od tlapnje?
Ko će staviti belegu jasnu između sna i smrti?
Ko će, o Gospode, staviti među i belegu jasnu između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti?
Ko će, Gospode, odeliti radost ljubavi od tuge sećanja?
Blago onima, Gospode, koji imaju nadanja svojega, jer njihove će se nade ispuniti.
Blago onima, Gospode, koji znaju šta je dan a šta je noć, jer će se oni nauživati dana i nauživati noći i počinka noćnog.
Blago onima, Gospode, kojima je prošlost bila, sadašnjost jeste a budućnost biće, jer će im život proteći kao voda.
Blago onima koji obnoć sanjaju a obdan se sećaju sanja svojih, jer oni će se radovati.
Blago onima, Gospode, koji obdan znaju gde obnoć iđahu, jer njih je dan i njihova noć.

Blago onima, Gospode, koji se obdan ne sećaju noćnoga puta svojega, jer njihova će biti svetlost dana."

Danilo Kiš

***

"Život je vrelo radosti; ali, gde pije i ološ tu su svi izvori otrovani.

Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih.

Oni su svoj pogled bacili u vodu zdenca; i sad njihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me. Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću; a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i reči.
Nevoljno zadrhti plamen kad oni svoja vlažna srca prislone uz vatru; i sam duh uzavri, i zadimi, kad ološ priđe k vatri. Sladunjav, i gnjil, postaje plod u njihovoj ruci: a pogledom svojim obaraju voćku, i stresaju lišće s nje.

Mnogi koji su okrenuli od života, okrenuli su se samo zbog ološa: nisu hteli da dele izvor, i plamen, i plod, s ološem.

I mnogi koji su otišli u pustinju, i trpeli žeđ skupa sa divljim zverima, nisu nipošto hteli da sede oko česme zajedno sa prljavim mazgarima.

I mnogi koji su dolazili kao uništitelji, i kao grad plodnim poljima, hteli su jedino da ološu stanu nogom za vrat, i da mu zapuše ždrelo.

Nije to bio zalogaj koji sam najupornije žvakao: da bih saznao da su životu potrebni i samo neprijateljstvo, i umiranje, i krstovi: - Nego sam vazdan raspitivao, i skoro se zadavio jedanput svojim pitanjem.

šta, zar je životu i ološ nužan?

Zar su potrebni otrovni izvori, i smrdljiva vatra, i pogani snovi, i crvi u hlebu nasušnom? Nije mi moja mržnja grizla život, već mi ga je moje gađenje hlapljivo podgrizalo!

Ah, često sam se morao otarasiti duha kad sam video da i ološ može biti duhovit!

A onima koji vladaju, okrenuo sam leđa kad sam video šta im sad znači vladati: ucenjivati se, i cenjkati se oko sile, - s ološem!

Stanovao sam među narodima ne znajući njihova jezika, ne slušajući što govore: da ne bih razumeo jezika njihova ucenjivanja i cenjkanja oko moći.

Držeći zapušen nos, prolazio sam mrzovoljno kroz juče i kroz danas, jer, zaista vam kažem, smrdi sve juče i sve danas na ološ koji piskara!

Živeo sam dugo kao bogalj koji je ogluveo, i oslepeo, i zanemeo, da ne bih morao živeti zajedno sa ološem, koji drži silu u rukama, koji piše, i koji se veseli. S mukom se duh moj peo po stepenicama, i hranio se oprezno mrvama radosti; poštapao se, slep, kroz život.

Pa šta se zbi sa mnom?

Kako sam se izlečio od gađenja? Šta zažari opet pogled moj?

Kako uzleteh na visine gde ne sedi više ološ oko česme? Je li mi samo moje gađenje načinilo krila, i dalo snage da naslutim vrela?

Zaista vam kažem morao sam uzleteti u najviše visine da bih opet našao vrelo radosti!

O, i našao sam ga, braćo moja!

Tu u najvišim visinama izvire za me vrelo radosti! I ima života od kojega ne pije i ološ! Čisto bih rekao da mi prehitro izvireš, vrelo radosti! I često prazniš pehar samo da bi ga opet moglo napuniti!

Moram se još navići da ti smernije prilazim: prehitro me još vuče k tebi moje srce: - Moje srce u kojem plamti moje leto, kratko, toplo, sanjalačko, preblaženo leto: kako čezne moje srce, i leto u njemu, za tvojom svežinom.

Prošla je plašljiva tuga moga proleća! Prošla je pakost mojih snežnih pahuljica u junu mesecu!
Postao sam sav leto, i sav podne letnje! Leto u najvišim visinama, sa hladnim vrelima, i blaženom tišinom o dođite, prijatelji, da tišina bude još blaženija!

Jer to je naša visina, i naš zavičaj: previsoko i prestrmo je ovde za sve koji su nečisti, i za njihovu žeđ.

Bacite samo svoj čisti pogled u vrelo moje radosti, prijatelji! On ga neće zamutiti!
Ono će ležati nasmejano pred vama u svoj svojoj čistoti.

Na drvetu što se zove budućnost, gradimo mi svoje gnezdo; neka nama osamljenima orlovi donose hranu u svojim kljunovima!

Zaista vam kažem od te hrane neće i nečisti jesti! Jer bi im se činilo da jedu vatru, i ždrela bi im izgorela!
Zaista vam kažem, tu nema konaka za nečiste!

Ledenica bila bi za njihove telesine naša sreća, a i za njihove duhove! Kao silni vetrovi živećemo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: jer tako žive silni vetrovi. I kao vetar dunuću jednom po njima, i svojim duhom ugasiću dah njihova duha: to traži moja budućnost....."

Zaista vam kažem, silan je vetar Zaratustra za sve nizine; i evo šta kaže on svojim dušmanima, i svemu što pljuje i bljuje: "čuvajte se, i ne pljujte uz vetar!" -

* **  * *

"Pogle, tu je leglo otrovnih pauka! Želiš li da ih vidiš očima? Eto im mreže: dodirni je, i ona će zadrhtati. I odmah, brže-bolje, on će se pojaviti.

Dobro došao, otrovni pauče!

Na leđima tvojim crni se trougao, tvoje crno znamenje; ali ja znam od čega se crni i tvoja duša.

Od pakosti crni se tvoja duša: gde ti ugrizeš načini se crna krasta; tvoj otrov zapoji dušu osvetom!
Ja vam govorim u pričama, vama koji zapajate dušu otrovom, vi propovednici jednakosti! Svi ste mi vi otrovni pauci, i osvetnici iz potaje!

Ali ja ću otkriti vaše potaje, i ja vam se smejem u lice svojim smehom sa visine. Ja kidam mreže vaše, da bi vas vaša srditost izmamila sa vaših lažljivih legala, te da bi pakost vaša provirila iz vaše reči "pravdoljublje".

Čovek ima da se isceli od osvete: to je za mene most što vodi ka najvišoj nadi, i duga koja se javlja posle mnogih nepogoda. To naravno ne ide u račun otrovnim paucima.

"Baš to mi i hoćemo da se zove pravdoljubljem, da u svetu bude što više nepogoda naše osvete"- tako govore oni među sobom.

"Hoćemo da se svetimo, i da naružimo sve koji nisu kao mi" - tako se zavetuju svi koji su srca otrovnih pauka.
"Odsada neka bude,želja za 'jednakošću' ime za vrlinu; a protiv svega što je moćno nadaćemo divlju dreku!"

Propovednici jednakosti, tiranska izbezumljenost nemoći vapije iz vas za "pravdoljubljem": potajna vaša pohlepnost za tiranijom htela bi da se umota tako u reči vrline!

Ustojana sujeta, uzdržavana zavist, možda sujeta i zavist vaših otaca, bije iz vas kao oganj i kao bezumlje osvete.

Što je u ocu ćutalo, progovara u sinu; i našao sam često da je sin otkrivena tajna oca svog. Izgledaju oduševljeni: ali u njima nije usplamtelo srce, - nego osveta. A kad postanu uljudni i hladni, oni nisu to po duhu svom nego iz zavisti. Njihova zavist povešće ih i na staze mislilačke; ali ih izdaje ta njihova zavist uvek će otići predaleko, i, premoreni, moraće da legnu i da otpočinu, naposletku, ma i posred snega.

Iz svake njihove tužbe odjekuje pakost, u svakoj njihovoj pohvali ima usiljenog vajkanja, a biti sudijom to je za njih blaženstvo.

Poslušajte me, prijatelji moji: ne imajte mnogo vere u one u kojih je snažan nagon za kažnjavanjem!

To su ljudi lošeg soja i kolena; iz očiju im viri dželat i uhoda.

Ne imajte vere u one koji mnogo zbore o svome pravdoljublju! Zaista vam kažem, nije jedino med što nedostaje njihovim dušama.

A kad čujete kako se sami nazivaju "dobri i pravedni", ne smećite s uma da im nedostaje samo vlast pa da budu fariseji!

Dragi prijatelji, neću da me pogrešno razumete, i zamenjujete drugim.

Ima ih koji propovedaju moj nauk o životu, ali su ujedno i propovednici pravdoljublja, i otrovnih pauka.
To što oni govore za volju života, i ako na svome leglu sede okrenuti od života, to je zato što hoće time da nanesu kvara, i zadaju bola.

Hoće da zadaju bola onima u čijim je rukama danas vlast, jer ti još ponajradije slušaju propoved o smrti.

 

Da nije tako, ne bi takav nauk propovedali otrovni pauci: jer baš oni bili su nekad najveći opadači sveta, i spaljivači jeretika.

Neću da me pogrešno razumete, i zamenjujete ovim propovednicima jednakosti. Jer meni pravdoljublje kaže:
"ljudi nisu jednaki". I oni neće to ni biti!

Zar bi vredela nešto ljubav moja prema natčoveku kad bih drukčije govorio:

Preko hiljadu mostova i prelaza neka se guraju oni prema budućnosti, i neka sve više borbe i nejednakost dođe među njih: to da kažem uči me moja velika ljubav!

Neka bi postali pronalazači likova i sablasti u svom neprijateljstvu, i neka bi sa tim svojim likovima i sablastima među sobom bili još i najviši boj!

Dobro i zlo, i bogatstvo i sirotinja, i veliko i malo, i sva ostala imena kojima se označavaju vrednosti: sve to treba da postane oružjem, i zvonkim znanjem da se život uvek iznova ima sam da savlada!
Život sam iz sebe hoće da se nazida u visinu, na stubove, i na stepene: hoće da ima izgled preko širokih vidika, sve do u blaženstva lepote, - zato mu treba visine!

I, sa visinom treba mu i stepena, i onih koji su protiv stepena, i onih koji se penju! Život hoće da ide u vis, i penjući se da se savlađuje.

Evo pogledajte, prijatelji moji! Ovde gde je leglo otrovnih pauka, tu se dižu u vis ruševine jednog starog hrama - pogledajte ga samo ozarenim pogledom!

Zaista vam kažem, onaj što je nekad ovde svoje misli zidao kamenjem u vis, taj je poznavao tajnu života kao što je znaju najmudriji! On nas evo uči, i priča da svako razume, da su i borba i nejednakost još lepi, i rat i vlast i prevlast.

Kako se božanstveno, u junačkom zagrljaju, rvu i lome svodovi i lukovi: kako bacaju svetlost i sen jedan preko drugog stremeći u visinu. - Tako pouzdano, i u lepoti, treba i mi da smo jedan drugom neprijatelji, prijatelji moji!

Božanstveno treba da stremimo jedan preko drugog, i jedan protiv drugog!

Vaj! Eto mene ujede otrovni pauk, moj stari dušmanin! Božanstveno pouzdano, i u lepoti, ugrize me za prst!
"Mora biti kazne i pravde na svetu - misli on: ne treba da zabadava peva pesmu u slavu neprijateljstva!"
Eto, on se osveti! I teško meni, sad će još i dušu da mi zanese osvetom!

Da se ne bih zanosio, privežite me uz ovaj stub, prijatelji moji! Volim biti svetitelj privezan uza stub, nego vrtlog osvete!

Zaista vam kažem, Zaratustra nije vrtlog, niti je oluj, pa ako i jeste igrač, nipošto nije igrač po ćudi otrovnih paukova! ...

..Beži, prijatelju, u svoju samoću!

Vidim da si ogluveo od vike velikih muževa, i da si izboden od žaoke malih.

Pristojno, umeće da ćute s tobom šuma i breg.

Budi opet sličan drvetu koje voliš, drvetu granatome: mirno, i kao da osluškuje nadvilo se nad morem.
Gde samoća prestaje tu počinje čaršija: a gde počinje čaršija tu počinje i vika velikih glumaca, i zujanje otrovnih mušica.

U svetu ne vrede ni najveće stvari bez nekoga ko će ih prikazati: velikim ljudima zove puk te prikazivače.

Slabo shvata puk ono što je veliko, a to je: ono što stvara.

Ali on ima čula za sve izvođače i prikazivače velikih stvari. Oko pronalazača novih i vrednosti okreće se svet; - nevidljivo se okreće.

Ali oko prikazivača okreće se puk i slava: takav je tok sveta.

Prikazivač ima duha, ali malo savesti duha.

Uvek misli samo na ono čime će najviše razbuditi veru, - veru u sebe!

Za sutra ima novu veru, a za prekosutra još noviju. On ima hitra čula, kao i puk, i kod njega vetar uvek duva s druge strane.

Izvrnuti - to kod njega znači: dokazati.

Zaludeti - to mu znači: uveriti.

A krv je za nj najjači od svih razloga.

Istinu, koja nečujno ulazi samo u fine uši, naziva on lažima i ništavilom.

Zaista vam kažem on veruje samo u bogove koji dižu što veću graju po svetu!

Puna je čaršija svečanih lakardijaša - a puk se ponosi svojim velikim ljudima!

To su za nj gospodari trenutka. Ali njima je trenutak skup: i oni navaljuju na te. I ti treba da im kažeš da ili ne.

Avaj, ti , zar hoćeš da sedneš između za i protiv?

Ne budi ljubomoran na te opredeljene i navaljujuće, ljubitelju istine! Nikad se još nije istina obesila o rukav jednog opredeljenog.

Zbog tih trenutnih povuci se u svoj zaklon: samo nasred čaršije navaljuju na čoveka sa Da? ili Ne?

Lagani su doživljaji svih dubokih izvora: dugo moraju čekati dok saznaju .šta je palo u njihovu dubinu. Van čaršilije i van slave događa se sve što je veliko: van čaršije i van slave živeli su oduvek pronalazači novih vrednosti.

Beži, prijatelju, u svoju samoću: vidim kako su te poizbadale otrovne mušice.

Beži onamo gde je vazduh oštar i snažan! Beži u svoju samoću!

Živeo si odviše blizu sitnih i bednih.

Beži ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu drugo do samo osveta.

Ne diži više na njih ruku! Nebrojeni su a ti nisi stvoren da budeš mašica za mušice. Nebrojeni su ti sitni i bedni; a kišne su kapi i korov već mnogo ponosnih zgrada upropastili. Ti nisi kamen a već su te izdubile mnoge kapi.

Još ćeš mi se razbiti i raspući od mnogih kapi.

Vidim da su te izmorile otrovne mušice, vidim gde ti vrca krv iz sto grebotina; a tvoj ponos neće ni da plane gnevom.

Krvi traže od tebe u svoj svojoj nevinosti, krvi su žedne njihove malokrvne duše - i oni bodu zato, u svoj svojoj nevinosti.

Ali ti koji si dubok, ti patiš odviše duboko i od malih rana: i, pre nego što si se izlečio od jedne, već ti je prešao isti crv preko ruke.

Suviše si mi gord a da bi ubijao te oblapornike Ali se čuvaj, da ti ne dođe glave to što nosiš na sebi svu njihovu otrovnu nepravdu!

Oni i svojom hvalom obleću oko tebe: nametljivost je njihova hvala.
Oni traže blizinu tvoje kože i tvoje krvi.

Oni ti laskaju kao kakvom bogu ili đavolu; oni se uvijaju pred tobom kao pred kakvim bogom ili đavolom.

Ali, ne osvrći se na to!

Laskavci su to i ulizice, i ništa više. A često se prave pred tobom predusretljivima To je bila oduvek dosetljivost kukavica.

Da, kukavice su dosetljivi!

Oni ti se čude mnogo u svojoj uskoj duši, - uvek im izgledaš čudan! Sve što izaziva mnogo čuđenja, postaje čudno.

Oni te kažnjavaju za sve tvoje vrline.

Oni ti praštaju od srca rado samo - tvoje greške.

Zato što si blag i prave ćudi, kažeš:

"nisu oni krivi za svoj sitni život".

A njihova uska duša misli:

"Kriv je svaki veliki život."

I kad si blag prema njima osećaju oni da ih prezireš: i oni ti vraćaju dobročinstvo skrivenim zločinstvima.
Tvoja nema gordost protivi se uvek njihovom ukusu; oni kliču od radosti ako si jedared toliko skroman da si sujetan.
Ono što prepoznamo na čoveku to i raspaljujemo u njemu.

Dakle, čuvaj se od sitnih! Oni se osećaju sitni pred tobom, i njihova je niskost sva zažarena, i bukti protiv tebe u nevidljivoj osveti.

Nisi li zapazio kako često zaćute kada im pristupiš, i kako ih uznemirava snaga, kao dim vatre koja se gasi?

Jeste, prijatelju, ti si zla savest tvojim bližnjima: jer oni tebe nisu dostojni.
Oni te zato mrze, i rado bi krv tvoju sisali.

Tvoji će bližnji ostati uvek otrovne mušice; ono što je veliko na tebi - to ih čini još otrovnijima, i sve sličnijima mušicama.

Beži prijatelju, u samoću, i onamo gde je vazduh oštar i snažan!

Nisi ti zato stvoren da budeš mašica za mušice.

...

... Otmenije je da kažeš za sebe da nemaš pravo, nego da silom zadržiš pravo, posebno ako imaš pravo.
Samo, mora čovek biti dovoljno bogat za to.

Ja ne marim za vašu hladnu pravičnost, iz oka sudija vaših uvek viri dželat, i njegov hladni nož.

Recite, zar nema nigde pravičnosti koja bi bila ljubav sa vidovitim očima?

Pronađite mi već jednom ljubav koja neće poneti na sebi samo svu kaznu, već i svu krivicu!
Pronađite mi već jednom pravičnost koja će svakog osloboditi, osim onoga koji sudi!

Evo čujte još i ovo!

Onome koji bi da je pravičan do krajnosti, pretvara se i laž u čovekoljublje.

Ali, kako bih mogao biti pravičan do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje?

Treba da se zadovoljim da dam svakome moje.

Naposletku, braćo, čuvajte se da ne činite nepravo usamljenicima!

Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti? Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim?!

Usamljenik je kao dubok zdenac.

Lako je, baciti kamičak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo?

Čuvajte se da ne povredite usamljenika!

A ako ste to učinili, onda ga bar još i ubijte!

 

Tako je govorio Zaratustra."