disciplina

Raduje me da vidim tendencije u našem društvu koje naginju rešavanju problema oko uklanjanja komunalnog otpada. (nije mi jasno samo ovo oko mesne zajednice)

Dobro je i to, da je primećeno da zakon može biti povredjen. (mada bih više volela da su neke druge stvari , s’tim u vezi, primećene...i na vreme)

Vest o ovim tendencijama, ne prati nijedan komentar. I pomislih kako se o mnogim stvarima priča, ali se ne govori. S’ tim u vezi, zanima me sledeće: ukoliko postoji zakon o udaljavanju nasilnika, zašto javni tužilac

"Ni u jednom slučaju nije naredio ni meru udaljavanja nasilnika iz stana, niti je u bilo kom slučaju bio na javnom pretresu, što mu zakon dozvoljava"?

Koliko je rastegljiva ta tolerancija, ukoliko se reč „brutalno“ shvati kao „disciplinska mera“?

Da li da pokušam da opišem strah koji vam iz stomaka, uz mučninu ide ka grudima i zaglavljuje negde u grlu, dok očekujete udarac? Nastavljaš da stojiš, dok te toplina nogavica podseća na to koliko si mali.

Tu se svako moje strpljenje završava, jer, ono što ti tolerantni izgleda ne znaju je, da je nečiji život (koliko god on bio mali), dok se oni premišljaju šta im valja činiti, ugrožen; da neko dete, iza zatvorenih vrata svakodnevno trpi torturu onih, čije se ponašanje ne sankcioniše, ili se blago sankcioniše.

Ne zanima me to, što pojedincu sve ovo može biti prihvatljivo. Ne prihvatam da su ove „disciplinske mere“ deo našeg kolorita. Kulturni obrazac i Turci – baš me briga!

To što ćemo javno osuditi nasilje, a pravno ga tolerisati, meni ne znači ništa.
Jedino što me zanima je blagovremena i odgovarajuća reakcija državnih organa, koja će poslati sasvim jasnu poruku kako se takvo ponašanje neće tolerisati.