Diskusija o Zoranu Djindjicu

Danas, devet godina posle 5. Oktobra 2000. mozemo da sagledamo uticaj tog dogadjaja na Srbiju i nase zivote. Naime, otpocele su reforme koju su nasu zemlju trebale da priblize porodici evropskih zemalja a ujedno i pretvore u jedno civilizovanije mesto za zivot. Da li je korenitih reformi srvarno bilo i da li je doslo do raskidanja u korenu sa Milosivecevom politikom misljenja su u Srbiji  podeljena, pocevsi od onih cinicnih koji povratak (reformisanog) SPS-a na vlast vide kao povratak iste. Bilo kako bilo, samu (r)evoluciju i godine koje slede je obelezio je Zoran Djindjic. Premijer koji je uzivao veliki ugled u inostranstvu ali i u zemlji, mada bi se moglo reci da je veci ugled dobio nakon atentata 2003. jer svaka takva smrt od nekog napravi, opravdano ili ne, heroja.  Delo i lik pokojnog premijera tako danas nailazi na negodovanje, ali u vecoj meri velicanje, kao svojevrsan kult stvoren od strane pojedinih stranaka i medija. Tako da to pitanje necemo svesti na pro et contra samog premijera vec na realnost vs mit(ovi) koji postoje po knjucnim pitanjima njegove politike.

Mit Vs Realnost

Mit 1   -Jedan od mitova je svakako na poziciji izbegavanja ratova u koje po njima Zoran nikako ne bi ulazio nip o koju cenu, pa cak ni onu kakva je vladala Kosovom 98./99. kada je doslo do sukoba teroristicke OVK sa vojskom tada Jugoslavije. Svakako zrtve na obe strane se ne smeju zaboraviti jer su one zrtve ma cije prioadnosti bile.

Realnost: kada je 2001. u Presevu izbila pobuna albanskog stanovnistva tadasnja vlada, na cijem celu je bio Zoran, je uz pomoc specijalnih jedinica resila tu pobunu vise manje primereno. Reakcija dakle nije izostala i o tome da li je to bilo los ili dobar potez nikada se nije ni raspravljalo jer je ,generalno cu reci, bio primeren. Dakle, ako uopstimo stvari i pogledamo Kosovo, u to vreme sastavni deo Srbije, i stavimo Djindjica u poziciju Milosevica da li iko misli da bi se on ustrucavao bilo kakve reakcije na to?! Jer stanje na Kosovu je bilo tim pre gore i u svojoj masovnosti vece nego svojevremeno u Presevu. Dakle Milosevicu po tom pitanju mozemo zameriti (samo) zrtve ,koje su direktno ili indirektno product njegove politike, i reakciju medjunarodne zajednice zahvaljujuci kojoj se Kosovo danas nalazi u poziciji u kojoj se nalazi. Polemiku mozemo voditi in a tom pitanju da li bi ona izostala u slucaju Zorana?

Mit2    - Drugo pitanje se svodi na zanemarivanje Zoranove politike prema Kosovu. Mozemo da kazemo da li je bilo ikakve politike?! Od dolaska Zorana na vlast Srbija tj vlada je dobijala veliku podrsku inostranstva u svemu sta radi. Medjutim Kosovo se u to vreme bar po reakciji vlasti odnosno ne reakciji posmatralo kao vruc krompir na koga se cekalo ili da se ohladi ,sto je bilo malo verovatno, ili da se prebaci u ruke nekog drugoga.

Realnost: mnogi a medju njima i ja smatraju da je to pitanje trebalo pokrenuti tada, posle promene vlasti. Buduci da smo se razracunali sa prosloscu, dobili demokratsku i civilizovanu vlast, bilo je to pravo vreme o pokretanju pregovora sa siptarima o njihovoj eventualnoj autonomiji jer smo nezavisnost iskljucili rezolucijom 1244 jos 1999. koja nam je danas jedini stub ili bolje reci slamka odbrane na koju se oslanjamo. Mozda bi se tada izbeglo martovsko nasilje nad srbima i sprecilo proterivanje preko sto hiljada srba sa njihovih ognjista i tako olaksalo formiranje nezavosnosti. Dakle ako je navedeno tacno, za (gubitak) Kosova mozemo pored toga sto generalno krivimo Milosevica okriviti i Djindjica jer je ignorisanje problema tada sad dovelo do otezanja njegovog resavanja odnosno ne resavanja.

Mit3    -Trece, danas se Djindjic posmatra kao otac reformi i covek koji se odlucio suprostaviti organizovanom kriminalu u Srbiji zbog cega je na kraju i ubijen. Svetla buducnost sa njim je neizostavna!

Realnost: predhodno izreceno je samo polu tacno. Naime, tacno je da su reforme pokrenute ali ne u onom euforicnom kontekstu o kome se pre izbora obecavalo. To mozemo da potvrdimo i danas jer se i sada srecemo sa Milosevicevim tekovinama kojih ,da smo sproveli reforme kako je trebalo, ne bi ni bilo ili bi ih bil vrlo malo. Realnost je malo drugacija i sivlja. Posle prevrata je doslo do rusenja samo pojedinih veza sa Milosevicevom zaostavstinom dok su pojedine koje su se svidjale vlasti bile samo preusmerene na sada nove vlastodrsce.

Ako cemo o obracunu sa pojedinim klanovima pocnimo od onog najpoznatijeg Zemunskog. Za vreme svoje vlasti Milosevec se mnogo oslanjao na vojsku i policiju koja bi mu pritekla u pomoc u slucaju izbijanja nereda. Svakako da su visoka stavka bile i tadasnje crvene beretke na cijem celu a ujedo i na celu zemunaca je bio Legija. Pre revolucije doslo je do susreta Legije i Djindjica gde je obeceno da se crvene beretke nece mesati kada revojucija bukne. Postavlja se pitanje: u zamenu za sta?! Dakle premijer je znao za Legiju i pre dolaska na vlast pa zasto se onda nije razracunao sa njim nakon sto se ucvrstio na njoj. Da se znalo za zemunce govori i cinjenica da su se sa njima visoki drzavni funkcioneri cesto sastajali, primer za to je Cedomir Jovanovic. Doslo je vreme kada se Djindic odlucio sukobiti ali do tada ni neprijatelj nije spavao, postao je jaci. Nakon svega tragicni dogadjaj je usledio. Naravno o njegovoj pozadini mislim da nikada necemo znati celu istinu.

Ovo su bila pitanja koja smo mogli otvoriti jer baratamo kakvim takvim cinjenicama ali ostaju jos mnoga  druga... Temu smo vise manje zavrsili u stilu Mythbustersa, busted ali sa odredjenom dozom skepse u drugaciji ishod. Nakon svega, lik i delo pokojnog premijera treba ceniti i dalje, jer je neprikosnoven njegov doprinos stvaranju jedne bolje Srbije i popravljanje imizda do tadasnjeg krvolocnika, ali sa naravno mnogo manje zanosa u pogledu kanonizacije koja je se sprovodi, opravdano ili ne, prosudite sami...