Jedno sasvim lično sećanje na 05.10.

Vedro nebo! Iz nekog razloga sam pomislila da mora da je to dobar znak.  Verovatno zato što mi je trebalo da bude dobar znak. Proveravam ranac: marama, jogurt, naočare, pištaljka, bedževi, jakna... sve je tu. Sinoć je dogovoreno sa sindikalcima iz  Laste da ujutru voze za Beograd. (Naš interni kući dogovor Idemo svi, pretrpeo je promene zbog smrtnog slučaja. Mama ide kao delegat na sahranu babine sestre, a ćale, brat, ja, Žmu i Najbolji drug za Beograd.) Skupiće se pare, ima bar deset vozača koji sigurno idu. Kreće se sa gradskog parkinga, za potrebe okupljanja tih dana preimenovanog u Trg. Na trgu nema autobusa, nema ni vozača... Kordon policije drži vozila u Lastinoj garaži na izlazu iz grada. Činilo mi se da čitav grad ide ka garaži. Srećem Marininu kevu, u jednoj ruci bakaluk sa pijace, u drugoj unuka Ema.. Kordon policije drži vozila u Lastinoj garaži! Svi ponavljaju kao mantru. Nije viđen kordon do sad.. Bar ne takav. Nisu naše lokalne ćoškare. Kornjače, one prave oklopljene,  nepoznata lica, interventna. Stariji ljudi pokušavaju da se nešto dogovre, tipa ljudi smo, pustite buseve da ne bude posle.. njihov glavni se vadi na naređenja odzgo. Moraće na silu. Guranje, u prvim redovima preko glava ljudi nazirem ćaleta i još neke njegove drugare. Sredovečni ljudi, svi ozbiljni, očevi porodica. Neobično ih je bilo videti. Kordon probijen. U prvi autobus uskaču klinci iz OTPOR-a. Moj brat među njima. Sad definitvno moram da se probijem. Pa on ima 17 godina. Nikad nije video ništa slično ovome u šta se upušta. Kao da ja jesam? Kornjače odustaju pod pritiskom mase i povlače se u kombi. Jedan po jedan bus se puni i kreće.

U našem busu mahom ozbiljni ljudi, ćaletovi vršnjaci.. 45 do 50 godina. Nema euforije nikakve. Mota mi se po glavi: Kako ćemo se vratiti? Da li ćemo se svi vratiti? U tom trenutku svaki scenario je delovao moguće. Na izlazu na auto-put opet policijska blokada. Ljudi mirno izlaze iz autobusa kao da idu na svakodnevni posao. Brzo se vraćaju. Policija nije nešto voljna da se cima za Gazdu. Izlazimo na auto-put da sačekamo kolonu koju iz Niša predvodi Zoran Đinđić. U nekom trenutku prolazi kraj nas da dođe na čelo kolone. I bager. Žuti na žutom kamionu. Mi smo na samom početku kolone. Protežem se kroz prozor. Prizor nepreglednih automobila i autobusa koji se vije za nama i danas mi se javi na tom istom mestu. Neka je patetično, ali bilo je nečeg veličanstvenog u tome. Vozi se disciplinovano, povremeno me obraduje neki sulud natpis na kolima umesto registrarskih tablica. Auto-putem iz suprotnog smera ne vozi apsolutno niko. Na Bubanj-potoku posle malo razgovora i natezanja argumentima bager, policija sklanja barikadu. Mašem neki vojnicima: Šta li oni tu rade?

Busevi staju kod Hitne. Odatle idemo peške. U Kneza Miloša ljudi nas zapitkuju odakle smo. Od Smedereva do Niša.. birajte.  Klinci iz OTPOR-a isprednjačili su već dosta. Bubnjaju i hodaju u ritmu, brzo.  Mi klacakamo za bagerom. Neki se i popeli na njega. Moj infantilini ćale i njegov najbolji ortak. Kako li će Sale da potrči od ovog stomaka, zlu ne trebalo? Jasmina kreće da se popenje. Tomica joj pruža ruku. Na leđima joj ogorman crveni ranac. Ranac je vuče unazad. Podižem glavu i vičem: Stani! Kao da će me neko u hiljadama ljudi, u opštem metežu pištanja, bubnjanja, urlanja, i čuti. (Kod kuće, sakrivenu od svih nas imamo i fotografiju tog nesrećnog trenutka. Lokalni fotograf zabeležio je slučajno trenutak njene smrti slikajući vesele sugrađane na bageru. Iz nekog bizarnog razloga nekoliko meseci kasnije dao je sliku ćaletu pošto je on na njoj.) Kad sam spustila pogled, Jasmina je ležala. Žuti kamion sa žutim bagerom je stao. Prilazim prva i razmišljam: Ne treba je dirati, možda je povredila vrat ili kičmu od pada. Gledam je u lice. Deluje kao da je sve u redu. Hitna se stvorila neverovatno brzo. Jasminu su odneli. Tek nekoliko sati kasnije saznala sam da je Jasmina umrla odmah. Jedino ja nisam videla trenutak kada je žuti kamion sa žutim bagerom prešao preko nje. Ja sam gledala u vis i vikala: Stani!

Ubeđena da će sve biti u redu, jer mora da bude u redu, jer mi treba da bude u redu, nastavljam dalje. U nekom trenutku shvatam da ne znam više ni gde mi je brat, ni ćale, ni 3N. Ostali smo I. i ja. Suzavac se oseća već na pola Kneza Miloša. U Pionirskom parku haos, metež, oblaci.. Ispred Glavne pošte sa nekog kamiona urla neki tehno i nekolicina momaka golih do pojasa skače u transu. Sad već ništa ne kapiramo. Delimo maramu na dva dela, stavljam naočare. Malo mi je lakše. Srećemo mog komšiju koji nam nudi da dunemo. Brate mili? Svašta! Samo mi to treba! Neizdrživo je. Sa razglasa se povremeno čuje: Ukoliko nekom redi telefon, obavestite da je potrebna hitna pomoć kod RTS-a. Neizdrživo je. Ispred Crkve Sv. Marka stoje ljudi. Osluškuju. Od RTS-a dopiru pucnji. Zvone zvona. Nekog pronose kroz park. Niko ne ume da kaže da li je povređen ili pogođen. Sve je moguće. Odjednom masa na Bulevaru sklanja se po trotoarima. Prolaze maskirna vozila. Momci na njima mašu, ljudi im otpozdravljaju. Preplavio me osećaj olakšanja. A onda ispaljuju suzavac. Vojska? Policija? Spasi Srbiji i ubij se, Slobodane, Slobodane! peva stotine ljudi ispred crkve. Zvone zvona. Shvatam da prvi put zaista i mislim to što pevam. Ubij se skote! Pevam i plačem. Bespomoća potpuno. Ovo je kraj! I ne znam gde mi je brat. On ima samo 17 godina. 

Ovde imam izvestan preskok u memoriji. Sledeće čega se sećam je da smo pred skupštinom sreli moju bivšu tinejdžersku ljubav, sa šlemom u jednoj i pancirom u drugoj ruci. Viče: Pobeda! Pobeda! I neopisivi osećaj sreće. 

Tačno znam drvo u parku pod kojim smo spavali. (A drvo nije bilo šljiva.) Da sačuvamo pobedu. Od nekud se pojavio brat i njegovi klinci i klinke iz OTPOR-a. Bili na Studiju B. Pa ćale. I Sale.  Iz Majke Jevrosime. A svratili posle kod neke Saletove prijateljice na kafu. Pa Žmu. Sa koleginicom Snežom. Išao do Studenjaka. Saznao za Jasminu odmah i nije mogao.. ništa... Ljudi su donosili hranu i vodu. Na tone. Ćale se smrzao pa je pozajmio od Sneže, koja je (ako je i to moguće) manja od mene, končanu bluzu.  Njegove kamiondžijske podlaktice i šake koje vire iz toga.  Fotoaparat naravno da nikome nije palo na pamet da ponese. Pa nismo pošli da se zezamo. Ne vraćamo se dok ne bude gotovo. Tako smo rekli kevi.

I tako smo proveli noć. Ujutru nazad kući. Opet smo se porasturali. Ja busom, ćale i brat vozom. Kevi je na tren prešla senka preko lica kad sam rekla da ne znam gde su. Stvarno nisam znala. Ali sam znala da je sve u redu. Bio je 6. oktobar. Moralo je biti sve u redu! Ja sam otpakovala poklončiće koje su sestre koje su došle da prave mami društvo tog dana i noći donele povodom mog rođendana. Skoro čitav mesec nisu stigli da me nađu kući i da mi ih daju. Stigli su i ova dvojica. Da doručkujemo pa da spavamo. Pričaćemo posle. Laku noć! Laku noć Srbijo!

In memoriam

Tek 5.  uveče sam saznala da je Jasmina umrla. (Jasmina nije imala nikog. Ni roditelje, nu decu, ni muža, samo želju da se Srbija spase iz mraka. Nije dočekala. A  čini se da nismo ni mi?)

Tomica je samo sedeo i govorio: Ja sam joj pružio ruku. Nesrećne okolnosti odvele su i njega na onu stranu mnogo pre vremena.

5. je Miti bio 17. rođendan. Zbrisao je od kuće jer ga nisu pustili. Danas bi imao punih 26. Ni on nije više među nama.

I Zoran Đinđić.. 

Laku noć!