San...

Sanjao sam jedan san.Nedosanjani san.U pochetku,vrlo odvratan i neshvatljiv.Neshto shto nisam ni sanjao,da mogu da sanjam.Neshto shto sam mislio,da nikad necu sanjati.A to je sve bilo,posle prve "bujice".Posle prvog "udarca",na moju psihu.To sam shvatio,kao znak,da treba stati.A kasnije kao znak,da se treba boriti,za ono shto mislim da je ispravno.
Sve u svemu,bilo je vrlo odvratno i za mene neshvatljivo.Pomislih,zar ja to da sanjam i kako bash to?Shta je taj san znachio,nikad necu saznati.Ili bar ne u skorije vreme.Samo znam,da ne bih voleo da se to vishe ikada desi,jer na javi,to je nemoguce.Ali i u snu,ne zhelim,necu...
A onda je san promenio pravac.U sasvim drugom pravcu u nekom drugom kontekstu.Ili to i nije bilo iste noci...Ali taj "novi pochetak" sna,bio je sasvim drugachiji,lepshi...
Ali,takodje teshko ostvarljiv...
Sanjao sam neku zemlju,chudnovatu.Neku daleku zemlju,iza mnogo vekova i vremena.Ta zemlja je bila,negde na rubu mashte.Nalazila se u zadnjem delu,poslednje strane realnosti.U toj zemlji,vladala je ljubav,prijateljstvo,chast,poshtenje,istina...
Ljudi su bili srecni,veseli,bez trunke zlobe,zavisti i ljubomore u pogledima.Svi su se voleli i nisu znali za slabost ljudskog karaktera.Svako je voleo svakog i Sunce je sijalo sa svih osam strana sveta.Deca su zhivela bezbrizhno,nisu se plashila shta donosi sutra,ili juche...
Ja sam tamo stigao,na osmehu vetra,koji je duvao nezhno iz pravca severo-juga.Chak i taj vetar u sebi je nosio neku toplinu,koja je imala neku snagu budjenja,svega onoga shto se u choveku krije negde,tamo,u potsvesti.Svuda je bilo zelenilo i neko mirishljavo cvece,koje nikada nisam video do tada.Jarke boje i snazhan miris,chinili su ovo cvece,blago recheno,nestvarnim.A znao sam da je tu,osetio sam miris,koji je teshko opisati.
Lishce je shushtalo.Ali to nije bio obichan shum,nego shum koji je govorio:"Ljubav"...
I to na svim jezicima,koji su ikada postojali i koji postoje.Tako da je svako razumeo,i shvatio poentu zhivljenja u toj zemlji.Ljudi su svi bili nasmejani i bezbrizhni.Ljubomori nije bilo mesta,jer su svi imali sve tajne sveta,koje chine srecu.Svi su otkrili pravu ljubav,istinu,zdravlje,veselje i bezbrizhnost.Na licima su sjali osmesi,kao kad se ribe presijavaju na jasnom,morskom Suncu.
Svaka porodica,prichala je razlichitim jezikom.Svaka porodica,imala je jezik samo za sebe.Ali,svi su se oni razumeli,iako niko nije progovarao.Govorili su pogledom.
U glavi mi se vrzmala misao,hoce li me razumeti,hoce li me prihvatiti...Ali,chim sam zakorachio na njihovo tle,osmeh mi se ocrtao na licu.Svi su mi prishli nasmejani i pogledima govorili,dobro doshao,chekali smo te dugo.Drvo istine,reklo nam je da si ti sledeci.
I odvedoshe me do tog drveta.A drvo,na prvi pogled,kao i svako drvo.Staro,nekoliko vekova.Kako sam se priblizhavao,video sam da nije obichno.Lishce na tom drvetu,bilo je jako crvene boje.U sredini,nalazio se neki otvor iz koga je tekla istina.Istina je lichila na vodu,najbistriju vodu,koju ste ikada videli.Ali ja sam nekako znao,da to nije voda.Da je to istina.Drvo mi reche,popij malo istine,i umij se otvorice ti se novi vidici.Videcesh ono,shto nisi do sada i znacesh samo za dobrotu,ljubav,poshtenje,hrabrost i sve ostale vrline,zapechacene u ljudskoj svesti,ali za obichnog choveka neotkrivene.
Sagoh se i uzeh nekoliko gutljaja istine.Ukus,koji nikad nisam osetio do tada.Najlepshi ukus,sladji i od poljubca,sa voljenom osobom.
Umih se i u tom momentu,ochi su mi zasjale najsnazhnijom plavom bojom.Tek onda videh,da i svima ostalima,ochi isto sjaje.A onda,vishe nishta nije bilo kao pre.Sada sam sve znao i uvideo,da sve shto sam oduvek zheleo,stvarno postoji.Ljudi bez mana,ja bez mana,sreca na sve strane.Svima ochi sjaje,noc ne pada nikada,niko ne spava.Ne postoje bolesti,nema lekova,niko nishta ne jede,a niko,nikada,nije gladan.Svi su jednaki,nijedan nije iznad drugoga. Sreca koju sam osetio,mislio sam da nikada necu,da ona ne postoji.
Ali,u tom momentu,svi su se nashli ispred mene.Svi su gledali u mene i govorili mi pogledom.Ovo shto si dobio,morash chuvati i nikako ne smesh zaboraviti...
Sa izvora istine,vishe ne smesh piti,jer cesh umreti istog momenta.Ali,poshto se ovo ne poklanja,ovo se mora zasluzhiti.Zato si i doveden.S
vako od nas,imao je neki zadatak,da opravda to shto je dobio.
Okreni se,pogledaj.Jel` vidish onu planinu?
Video sam tu planinu,nije bila daleko.Na vrhu,sijala je neka chudna svetlost.
Tamo morash ici i osloboditi jednu od nas,koju je Sudbina,tebi odredila.Nju drzhi zatochenu,ratnik koji se zove Zavist.To je poslednji,od Crnih Vitezova,koji hoda ovom zemljom.Kreni ovim putem i sam ce ti se otvoriti do kraja.
Kako su mi rekli,tako sam i uradio.Ishao sam uskim putem,koji kao da sam znao.Kao da sam hiljadu puta korachao njime.
Put je bio trnovit,ali kako sam prolazio,sve shto je ostajalo iza mene,pretvaralo se u ono predivno cvece,jakog mirisa.Svaki trn koji sam pogledao,pretvarao se u pupoljak cveca,koje sam znao da se zove Nada.Stigao sam do podnozhja planine.Tu se nalazio neki vodopad.Znao sam da treba da zaronim u tu vodu,zhute boje.Neshto je sijalo na dnu.
Skochio sam,i zaronio.Doshavshi do dna,video sam plochu,na kojoj je lezhao mach.Na njoj je pisalo:
"Ovaj mach ovde je od kad je vremena i sveta.Samo jedan ga mozhe imati,i njime vladati".
Posegoh za machem,i u sledecoj sekundi,sam se stvorio u mojoj ruci.Izadjoh iz vode,koja vishe ne beshe zlatno-zhute boje,nego boje nashih ochiju.Na machu je pisalo "Prashtanje".A sva ona zlatna boja,ostala je na meni.Samo su mi se ochi videle,celo telo bilo je opasano zlatno-zhutom bojom.
Krenuo sam ka vrhu planine.Planina se je zvala Spas.Posle nekoliko koraka,bio sam na vrhu.Osetio sam,da se neshto krece iza mene.Naglo se okrenuh,posegoh za machem...Nashao sam se ochi u ochi,sa Crnim Ratnikom.Ochi su mu bile crne,kao najdublji ponor,ikada vidjen.
Samo sam video te ochi,sve ostalo bilo je pokriveno crnim oklopom.Pokushao sam pogledima da razgovaram sa njim,ali nisam mogao.Ili nisam zheleo.
Ali,nisam ovde ni doshao da razgovaram.Krenuo sam ka njemu,machevi su zasjali na Suncu.Odbio je moj napad,a zvuk udaranja macheva,chuo se je van moje glave.Borba je bila izjednachena.Machevi su sijali na Suncu i odzvanjali na sve strane.Pokushavao sam da ga posechem,ali nikako nisam mogao.U jednom momentu,nashao mi se je iza ledja.
To je to.Taj trenutak,ili on,ili ja.Naglo sam se okrenuo i najjache do tada krenuo machem...Ostao je skamenjen.Ruke su mu pale...Mach mu je ispao...
Crni sjaj u ochima,pocheo je da se gasi.Glava se je odvojila od tela,a telo i dalje ostalo da stoji.Iz vrata,shikljala je crna krv,koja chim bi pala na zemlju,pretvarala bi se u Prezir.Odjednom,prestala je da teche ta crna krv,ta odvratna i smrdljiva stvar.Telo se srushilo...Pochelo je da se trese,i odjednom,da se topi...Da nestaje na sjajnom Suncu...
U tom momentu,tamo gde je bilo telo,zasjala je jaka plava svetlost.
Najlepsha,jaka,najjacha svetlost...
Iz one tame i onog zla,pojavila se je najlepsha zhena,koju sam video do tada...
Ochi su joj sjale,jako plavom bojom,kao i svima...Kosa joj je bila zlatna,duga,do zemlje.Lice belo,predivno...Pogledala me je u ochi i mislima rekla:
"Ja se zovem Sreca,ali samo za tebe.Ja sam tvoja Sreca,konachno smo se nashli.Od rodjenja chekam tebe i tebi se nadam,a ti trazhish mene.Samo tvoja i samo za tebe,Sreca..."
Zagrlih je,i osetih da sam ja svoje nashao i da sam svoje dobio!
U tom momentu zazvoni Nokia i reche,dizhi se majmune za posao.
A Yah rekoh,imash srece,shto je zatvoren prozor!
**bem ti i Finsku i ko te napravi,josh sekund da si zakasnila,barem da osetim ukus moje Srece!
Sad odoh da spavam,i da se nadam,da cu neshto slichno da sanjam!A isto zhelim i vama...
Zhivi bili,veliki porasli!Ae uzdravlje!Hehehehehe...

WuYah...

The Last Shall Be First...