Zhurim.Sedam.Pishem.Da mi misli ne odlete,kao jato crnih vrana,koje se zimi skupljaju.
Hiljade vrana,u crnom jatu,jedva se nazire plavo nebo.Iznad njih je nebo.Plavo.
A shta znachi ta plava boja?Da li je plava boja,boja dobra?Da li posle crnila,dolazi plavetnilo?Ili opet crnilo,zlo…
A boja zla je crna,crvena.Boja krvi je crvena.Boja ljubavi je crvena.Jesmo li mi svi zli,zbog toga?A shta bi bilo,da nam je krv plava?Da nashim venama,teche krv plave boje?Da li bi bili bolji?Da li bi znali razliku izmedju istine i lazhi,dobra i zla?
A shta je ljubav,ustvari,koja je boje zla…Da li je ljubav prokletstvo,koje nam se pretstavlja,kao bozhiji dar?
Jeste li i ljubav sa “one strane”,samo mi nismo dovoljno jaki,da to primetimo?Da li smo slepi kod ochiju,zato shto ne vidimo shta pretstavlja boja ljubavi?Ne osecamo.Ne chujemo.
Samo proklete vrane.Njih vidimo.One su tu.Svakog jutra,skupljaju se u jato i nose neku crnu boju sa sobom.Hiljade vrana…
Shta one zhele?Koja je njihova svrha?
Da li zhele da pokidaju moje srce,da ga odnesu sa sobom?
Shta ce njima moje srce?Ili hoce vashe?One ne znaju,shta je moje srce…
Moje je srce zid placha,natapano vishegodishnjim suzama,koje nisu potekle.Koje nisam pustio.I znam da bi mi bilo lakshe,da se isplachem.Da pustim,da sve te suze speru svu moju muku,sav moj bol…
Da iznesu napolje svaki udarac koje je moje srce primilo,zato shto nije drzhalo gard.Zato shto je vranama dozvoljavalo da mu se priblizhe.Da kljucaju.Ispituju njegovu jachinu.Koliko mozhe da izdrzhi,dokle je spremno da ide.
I shta ce njima moje srce?Ono je teshko,suzama nakvasheno…Za njih preteshko.Ne mogu da ga odnesu.Shta ce njima?
Shta ce njima takvo srce,koje je prokleto,milion puta ranjeno?Krvavo.Da li im odgovara ta boja?Da li je to boja,koja njih nosi,koja im daje snage da polete?Kojom se one hrane…Zato kljucaju…Da budu jache.Osetile su…Znaju,da je moje srce ranjivo.Da je puno suza neisplakanih,boli neisprane.Da je slabo,oslabelo.Nekada kameno,dok se nije natopilo suzama.Suze su ga nagrizle,pojele…Te suze,ustajale,kisele…
Vrane znaju,da je ono sada kao sundjer,meko,slabo…Suzama nakvasheno,nagrizheno.
I shta hocete crne vrane!?
Bezhite!Bezhite od mene!Sklonite se!Nije vam ovde mesto!Idite!
Hocete da vichem,najjache shto mogu?Da izbacim sav bol,svu muku,koja se sakupljala godinama?Da iz mojih ustiju poleti najcrnji vetar,koje ste videle,da vam krila,vasha pogana,popucaju…Da padnete,i nikad vishe ne poletite.Da ne znate shta se desilo,dok padate u ponor dushe svoje proklete!Pogane!Idite!Bezhite!
Odletite shto dalje,da vas moje ochi ne gledaju!Da vas ne vidim!
Ne jedite mi srce!Bezhite!
Ne dirajte ono shto nije vashe,shto vama ne pripada.Sklonite se!Suvishne ste!
Ne trazhite od mene,da vas jednim pogledom ledenim,presechem na pola.Da se vasha krv topi na snegu.Mozhda neko i za vama zazhali.Mozhda i vi imate nekog,ko se vama nada,ko vas ochekuje.Letite!Bezhite!Shto dalje od mene!
Nemoj da vam zubima gneva,pokidam glave crne,otrovne.Ne dirajte me.Ne dirajte moje srce.Ostavite moje srce,nije vashe.Pustite!Ne kljucajte!Oslabelo je!
Mozhe da pukne.Da od njegovog praska popucaju vasha srca,prokleta.Da polete suze iz njega,za svaku pojedna,da vam sprzhe ochi kvarne,da oslepite!Pustite me!Bezhite!Idite!
Ne dirajte me!Nisam vas zvao!Ne dirajte mi srce,nije vashe!Ne pripada vama!Bezhite!
Moje je srce njeno.Chuvam ga samo za nju.Zato ne plachem.Chekam,da je vidim,osetim.
Da mi se prikazhe njen lik na nebu,da vidim kako izgleda.
Znam da tamo negde postoji i da ce doci,jednim dodirom,srce mi zalechiti.I da je njena boja plava,da je tamo negde,iznad vasheg crnila.Iznad oblaka!
Znam da ce mi se u snovima javiti,pre nego shto me nadje.Pre nego shto dodje…
Ostavite me!Idite!Bezhite,crne vrane!Nestanite!
Nemoj da vas zatekne!Nemoj!Bolje je tako!Niste vredne toga!Ne biste to podnele!Idite!
Jer njena je dusha chista,plava,neiskvarena…Ne zasluzhujete,da je vidite!
Odlazite…Gubite se!Bezhite!
Nestanite!!!
WuYah…
The Last Shall Be First…
