Stub novog mita

Ti bi ovo počeo sa „Govorili su mi da ovaj dan nikada neće doći". Ne pokušavam da kažem da si predvidiv, mada, to jeste deo tvoje magije. Samo u rečima.

Ljudi su ratovali oduvek. Prvo golim rukama. Savest, deo ljudskog uma koji se poslednji razvija (po filmu trenutno aktuelnog filozofa Schweppsa), osvestila je gađenje ka dodiru sa neprijateljem. Osmislili su oružje koje ih je udaljilo od protivnika. Kamen, koplje, mač, puška. A onda je ta ista savest evoluirala do stepena kada su osetili nelagodnost od pogleda u oči. Top, bomba, raketa. Nema pogleda. Nevidljivi protivnik. Ali, svaka evolucija ima i svoje mutacije. Patologiju. Snajper. Posledicu želje da mu ipak vidi oči. Da mu posmatra lice dok mu određuje sudbinu, odbrojava minute.

Tvoji su ratovi suptilniji. A opet, pokorio si više država od Napoleona. Dobro, nisi ti, On je, jer sve što tvoj um osmisli On izgovori. Ne smej se, i ne sleži ramenima kao da ti je svejedno, i ne brini, to da od sebe smišljeno praviš medijsku zvezdu mase ne primećuju. Zanimljivo je da toga nisu svesni, a toliko znaju o tebi. O tvom novom stanu koji ćeš opremiti PotteryBarn nameštajem, o tome da je od tvojih reči pala poslednja bela država, o relativno nepoznatom umetničkom koledžu u Worcester-u, o tome kako ste se On i ti upoznali... i sve to uz diskretni nagoveštaj o tome da si u svemu što si radio bio bolji od Njega. I hrabriji. Svestan si da ti je dozvolio da za njega radiš ono u čemu je On najbolji. Misliš li nekad o tome ?! O svojim prednostima, o onome što mu daješ. Tu nema akumulacije. Ono što si dao- dao si. Ostalo je zabeleženo kao prodato. Nikada više ga ne možeš koristiti kao svoje. Možeš... ali bi bilo patetično. A patetika nije u tvom kodu. U njegovom jeste, do zadnje kapi A pozitivne. Tebi bi zamerili.


On je tvoj snajper. Ili si ti Njegov? Kome gledaš u oči dok On izgovara tvoje reči? Jesi li zbunjen sad kada je tvoja retorika dobila Nobelovu potvrdu, ili si svestan da je sve to Cirkus. Nema boljeg termina, ni ti ga ne bi smislio, cirkus ostaje cirkus i kada je postavka na najvišem nivou.

Plašiš li se ponekad za njega? Onako, iskreno, kao za drugo ljudsko biće? Primećuješ li da od prvog dana od Njega prave mit, filigranski pažljivo peglajući nabore u biografiji i nastupu, primećuješ li Njegovu Gandijevsku odmerenost kada ga sumanuti Berluskoni nazove preplanulim momkom. Zna se kako mitovi završe. Ili te to ne zanima?

Gledaš li u Njega samo kao u kosku svog uspeha ili perverzno uživaš posmatrajući raspomamljenu gomilu koja se, potpuno tupa, refleksno puni tvojim emocijama ?

Jon Favreau