Trash u Ničkovgradu

nistagmus RSS / 10.10.2009. u 17:22

Julsko jutro u Ničkovgradu bilo je sveže; Džo mi je to zapravo rekao, ja sam prespavao i jutro i podne. Džo, moj ortak, za moje roditelje lokalni dripac, ušunjao se u vilu Nada i pretresao sobe pogledom ne bi li pronašao mene kako kuntam.
„Miljko, ajde kuvaj kafu!"
A baš sam lepo sanjao: Koltrejn na kokainu drži mi časove duvanja u saks.
„Jebala te kafa...!", odgovorio sam mu.
Sam je pronašao džezvu i konzervu sa kafom. Vođen zdravom logikom, snašao se da upali novi svemirski šporet moje keve; srećan sam zbog majke, kupovina tog šporeta ju je baš usrećila.
„Gde ti je šećer?", viče iz kujne.
„Otkud znam...!", vičem iz kupatila dok perem bulju posle jutarnje inspirativne nužde.
„Ma će pijemo bez šećer!"
Jak miris kafe osetio sam kroz ključaonicu kupatila, širio se ko letnji požar koji guta mediteranski maslinjak, širio se gušeći miris sapuna; sigurno je ćale opet dobio neko pakovanje inostrane kafe.
„Naša govna ne mirišu ovako dobro.", rekao je Džo.

Izmet uvek smrdi.
Možeš otpočeti defekaciju u jeftinom hostelu, gledajući kroz prozor kišnu ulicu Berlina i jedan savršen osmeh sa bilborda; možeš, na livadi pored puta držeči se za kolena, ili usred parka dva sata nakon ponoći držeći se za maloletno drvo. Možeš da kenjaš po svima koje ne voliš. Možeš da se olakšaš u šolji WC-a šljaštećeg kazina u Montekarlu, šolji koja je čistija od one iz koje sam srkao kafu u Istanbulu. Mogu priznati sebi, mogu to procediti kroz zube napet defekacijom: izmet uvek smrdi, ali ja to bolje podnosim kada sam daleko od kuće, naizgled umoran od skitnje, ali presrećan i izgubljen u daljini.
Sapunjao sam svoj dlakavi stomak i pokušavao da izbrojim koliko sam to dana u Ničkovgradu. Golicala me je mašta da zajašem voz; ljutio me je osećaj da sebe ovde nisam mogao pronaći.

„E, oćeš da odemo do prodavnice?"
O da, bio je to poziv na zidarca s crvenu etiketu pod napeklom tendom lokalne prodavnice.
„Samo da stavim nešto u usta.", rekao sam.
Gutao sam ostatke od večere. Džo je pustio stari razdrndan dedin tranzistor: ...mi smo siročad sveta..., prepoznao sam Arsenov glas. Siročad sveta... setio sam se Verone i eksiranja espresa na piazza de nekako... Siročad sveta... kad god bih boravio u rodnom gradu osetio bih emotivnu mučninu zbog ambijenta kog su stvarali oni koji su se lako mirili sa porazom...siročad sveta... među njima je bilo i mojih prijatelja. Mi smo siročad sveta...

Ručak u Ničkovgradu tog jula bio je leden. Savršen za ovako vreo dan.
„Živeli!"
Džo je voleo kada sam u kraju, imao je sa kim da popriča. Ostali su ga, kaže, smarali svojom apatijom. Sa ostalima je samo cirkao pivo, vario džokavce i jurio...ne, kurave je ipak jurio sam. Živeo je u drop D štimu ganjajući se sa svojom sudbinom.
„E, znaš li šta se sinoć desilo?", pita me znajući već da ne znam šta se sinoć desilo.
„Ne. Šta?", kažem.
„Ovi naši doperi", nasmejao se, „odlepili za paketićem kog je Komšija bacio bežeći od murkana. Svi se redom dali u potragu."
Komšija je bio sitan diler koji je u krugu džankera bio poznat kao pičkica; glumio je veliku ribu. Valjao je gudru godinama, a onda je pao, kada i svi kojima se divio. Sada valja i dop, jeftinu bolest koja se širila Ničkovgradom poput kuge.

Tri bele dlake su virile iz uveta koje je slušalo naš razgovor. Pijani Deda Mraz koji živi u blizini Džoove kuće ustao je sa žute gajbe i otišao pokojnoj ženi na grob. Nedostaje mu, kaže sav zacrvenjen od piva. Džo i ja ostali smo sami. On je iz pakle izvukao smotan džoint i oblizao ga.
„Može?"
„Ajde, nisam odavno.", kažem.

Komšija je bežao pored ograde kasarne par minuta nakon ponoći, jureći za svojom slobodom jer ponovni pad sebi nije smeo da dozvoli. Oblivao ga je hladan znoj. Srce je pumpalo ko nenormalno dok su mu se jaja ježila od pomisli da će biti uhvaćen. Brzim trzajem ruke izvukao je iz džepa paketić i bacio u travu preko ograde, zatim je na kraju kasarne skrenuo u mračnu ulicu i umakao nemotivisanom mladom panduru. Bat jurnjave je utihnuo, a noć je presekla vest koja se brzo širila pospešena izmišljotinama o gramaži izgubljenog paketića.
Odmah nakon jurnjave, celu dužinu ograde pročešljala su četiri pandura sa lampama. Nakon njih, džankeri iz kraja su procunjali istom maršutom, pa likovi koji su razmišljali o lovi koju mogu da dobiju za pronađen paket, pa malo pred zoru džankeri iz centra grada i drugih rošavih naselja nalik našem. Svi su tražili izgubljen Komšijin paketić krijući se jedni od drugih na smenu. Komšija je obećao dobru nadoknadu nalazaču, pa je čak i Džo, priznao mi je, bacio pogled iza ograde; zato je znao da je jutro bilo sveže.
Kada je svanulo potraga je zamrla, a onda je neko u periodu dok se ulicom valjao miris vrućeg hleba za kombijem koji je snadbevao malene prodavnice po naselju, poslao svoju kratkovidu babu u potragu. Jedino što je uspela da pronađe u travi bilo je neotvoreno pakovanje papirnatih maramica. Njoj je to delovalo kao misteriozan paketić.

„Čija je gudra?", pitam.
„Ma moja, narasla iza svinjca, sama. Dobra a?"
„Dobra.", kažem.
„Čistunac.", Džo dodaje.
Džo je bio proklet snom o velikoj lovi. Želeo je, kako kaže, da iskulira život uz neku dobru cicu pun keša i to što dalje odavde. Ono što je imao iza sebe je propali brak, bivšu ženu kojoj plaća alimentaciju i preslatku sedmogodišnju ćerkicu. Poslove je menjao iz meseca u mesec. Radio je svašta: od kerovođe na karauli, preko koktel majstora, taksiste, električara, opslužitelja mešalice, do radnika na mostogradnji. Trenutno radi u rudniku nedaleko od grada, ka Bugarskoj granici. Noćas je radio u trećoj smeni i u povratku kući sapleo se o poternicu za paketićem dopa. Tako je Džo umio jutro sa tri domaće nakon kajgane i zaspao u umornu fotelju pored akvarijuma sa gladnim oskarima (astronotus ocellatus). Činilo mu se da je zaspao. Pomisao na Komšijin paketić mu je bistrila san i otvarala oči. Džou je kinta bila potrebnija no ikad.U ovakvoj buli nije bio ni kada je mortuus pijan na raskrsnici u samom centru ponešen litrom rakije i žeščim dead metalom, uklizao pandursku semaforu golfićem i pokupio betonske žardinjere. Auto je bio u totalnom autu. Sudija za prekršaje mu je oduzeo dozvolu, a Džo je sve iskulirao i sutradan odveo svoju kerušu na parenje; obožavao je Pit Bulove. Tu njegovu kerušu smo jednom pijani nakon trulog provoda u gradu, maznuli iz boksa nekog lika kome ju je Džo poklonio, jer je po ko zna koji put bio u dugovima i nije je mogao hraniti. Azra je bila presrećna kada ga je videla i sva razdragana odjurila je sa nama do kuće.
„Kad si krenuo sa šljakom u rudniku?"
„Pre dve nedelje. Ma, samo da odradim mesec i uzmem kintu...brate tamo je ludilo ne ostaje mi se.", kaže.
„Pa kako je to...biti u rupi?", pitam.
„E, Miljko...ovi matorci čim vide da je zajebano kad radimo tunel, ostave poso za našu smenu, a meni neki napaljeni tip šef, pa boli ga kurac što mož' pogine, on ulazi. Samo da odradim mesec pa begam odande. Idem onda u drva, da zgrnem kintu pa palim za Bg. Ne mogu brate više ovde.", dodao je u jednom dahu.
U prodavnicu je ušla komšika koja je dane provodila u kafenisanju sa mojom kevom i uvek me smatrala finim pametnim dečkom koji uči školu.
„Ti li si sine?", uzviknula je kada me je videla.
Ja sam sklonio džokavac iza leđa i punih pluća svetog dima samo razvukao kez i klimnuo glavom.
„Pa kad si došo? Kako fakultet? Dokle si stigao?", pita dobronamerno, a ja se pitam da li je znala da sam joj drndao čerku u srednjoj školi i da ga je sisata Jelena primala kao luda dok se nije udala.
„Dobro. Stigao sam do samog kraja.", trudim se da izgovorim.
„Dobro. Dobro. Samo tako. Znala sam ja da će od tebe biti nešto. Pozdravi mamu."
„Hoću.", izduvao sam i produvao.

Gudra me je skroz sažvakala.
„Ceco, aj daj dva mala hello-a na potpis, pa ti sledeće nedelje dajem tri 'iljade da se razdužim.", Džo je zatražio od prodavačice sokiće za vađenje.
„E, još pišeš ona tvoja sranja?", pitao me je.
„Još.", odgovaram.
„Pa mož' da napišeš neku priču o ovom našem smaranju u Ničkovgradu. Mož' da napišeš kako ću da nabavim utoku i pobijem seljake što se skupljaju na Ničkovu Baru uz grand paradu!"
„Ma ne mogu da pišem o tome. Dovoljno me sjebe to što se smaram ovde. Nikada neću pisati o Ničkovgradu.", rekao sam odlučno.
„Oćeš večeras da siđemo do grada?"
„Aha!", kažem.

Ispred prodavnice smo ostali do popodneva cirkajući pivce dok me otac nije pozvao na ručak; imao je trip da svi ručamo zajedno jer tada je valjda imao utisak porodične jedinstvenosti. Možda sam i voleo tu zdravu notu koju su moji roditelji gajili unutar zidova vile Nada, a možda mi je i bilo sve jedno.
„Mama, daj neki dinar za grad!", dobio sam dvesta dinara, dovoljno za jedno pivo i pljuge. Više i ne zaslužujem. Imam dvadeset i pet godina. Peta sam godina elektronike. Prijavio sam četiri ispita u junskom roku ove 2007. Došao sam u Ničkovgrad sa namerom da na miru učim. Položio sam tri ispita. Mogu da kažem da me je ukenjalo.

U grad smo krenuli pešaka nakon dremke i isceđenog tuširanja pod tušem koji presušuje; imamo problem sa vodom, ili imamo problem sa letom. Usput smo rokali limenku nikšićkog i tražili paketić. Susreli smo jednog od džankera iz kraja:
„'de ste, ovo, ono...", prožvakao je izbezumljenog pogleda i sav znojav nastavio svojim putem. Krupne kapi znoja nosio je na čelu. Bio je nervozan i paranoičan prema svakoj zvezdi padalici.
„Brate al je prso!", kaže Džo.
„Kol'ko su se samo nekad pičke ložile na njega, a sad se navukao na dop.", dodaje kao šat, lagano, provučeno kroz skromno podrigivanje od piva.
„Ne poznajem ga.", odgovorio sam nezainteresovano.

U grad smo se spuštali glavnom ulicom koja vodi od našeg mirnog geta sa funkcijom prigradskog naselja, pa do samog bronziranog bombaša na glavnom gradskom trgu. Njom smo 2001. Džo i ja u tri po ponoći šprintali bosi vrišteći. Ne sećam se zbog čega, ali sećam se da su nam tabani bili crni i upaljeni.
Kod polovine limenke primio sam sms od Pestalocija, bivšeg cimera: čeka nas u Z.
Kafić Z, pivo se pilo na ulici ispred tesnog lokala. Pržio je neki lokalni bend dok je na video bimu išao nemi video. Bilo je gomile likova koje nisam video godinama. Neki su treperili od sreće dok smo se rukovali; neki nisu bili sigurni da li me poznaju; neke sam izneverio pa su me ignorisali.
„Ivana znaš li našeg komšiju? Studira u Nišu i piše.", dve ribe iz kraja prisećaju se pred veceom kako sam izgledao kao klinac dok smo igrali žmurke, a ja sam nevinim osmehom poželeo da ih uguram u kabinu i podsetim koliko sam se ložio na njih jer su bile vrele babes.
„Ne!", odgovori Ivana i lepi se za moje oči. Poznaje moje roditelje, kaže.
Moja slatka želja iz srednje škole bila je u društvu uvek mi se dopadala drugarice iz osnovne. Prišao sam im već napetim poljupcem na usnama.
„Hej!"
„Hej!"
„Hej!", odzvanjali su fleševi koji su nas podsećali gde smo ono nekada stali: da li smo se ložili jedan na drugog ili je to bilo samo drugarstvo; on mi je poklonio ružu..., ona je bila prva kojoj sam poklonio cvet; meni je pokazivao matematiku..., želeo sam da mi pokaže svoje pubertetske sisiće.
„Gde si našao njega?", moja srednjoškolska žudnja šapatom je prokomentarisala moje poznanstvo sa Džoom. Posle svih tih godina samo je imala to da kaže: gde si našao njega?
Nije mi prijalo osuđivanje Džoa.
„Vidimo se posle...", i odlazim na još nekoliko, tih, godina.

Promenili smo lokal. Džo je pokupio dve darkerke od po sedamnaest godina koje su u
crno-belim starkama cupkale oko nas. Smetao mi je njihov trip da su pametne jer nisu lepe. Jedna atributna kenjala mi je nešto o životu, poslu, karijeri, mojoj struci... lupetala je gomile gluposti i nakon svakog udarca u doboš pitala: zašto ćutiš? Hm, pa zar sam imao šta da kažem na te njene blatnjave hipoteze.
„Što imaš dobru sisu mala!"
Ukočila se od straha. Zinula je zatečena. Džo je odmah priskočio da je umiri. Ja sam povukao dim pljuge i nastavio korak. Pestaloci i Džo su je uveravali da to nisam mislio ozbiljno.
„Bio sam ozbiljan. Neka mala ide kući.", rekao sam.
Njih dve su otišle bez pozdrava. Mi smo se smejali i furnuli na punk svirku u Domu Omladine. Protestvovali smo na ulazu da nas puste za džabe. Još jedna klinka koja je očigledno organizator ovog seminara utopijske anarhije odbijala je naš šarm. Imali smo kinte za još jedno pivo kog bismo srčano podelili i pucao nam je kurac da nas isfurana mala spreči da uđemo; čim se sklonila lik iz obezbeđenja nas je darežljivo pustio unutra.

Desetak ljudi šutkalo se u polutami. Kraj levog zvučnika u dubokim crnim martinkama i sa čiroki zurkom na glavi, gorela je mala Megi. Sočnim dupencetom mamila je moj falusni pogled. Spazila je kada smo ušli. Mahnula je. Mahnuo sam.
Deoba piva je otpočela. Mladi pankeri iz Slovenije, ne sećam se imena benda, zapravo nisam ga ni saznao, riljali su rifovima zatamljeni prostor koji utorkom uveče služi za probe folklora. Džo je pogledom tražio ološ ribe za egzibicije u toaletu. Pestaloci je raspravljao sa svojom dugom jalovom vezom, o istim stvarima kao i dve godine ranije dok smo živeli zajedno, a meni je zavibrirao mobilni: večeras bih se baš ljubila sa nekim, ali nemam sa kim.
Nepoznati broj. Bila je to Megi u martinkama, pretpostavio sam.
„Drži ovo pivo!", izgovorio sam.
Džo to nije čuo, pa sam mu na prepad tutnuo penu u šake. Promarširao sam pankom i zagrlio Megi oko struka. Okrenula se i poljubila me u obraz.
„Ajde da se ljubimo!", viknuo sam joj na uvo.
„Polako!", viknula je ona meni.
„O.K.", slegnuo sam ramenima i ućutao. Nisam želeo išta da je pitam. Jednostavno bilo me je briga kako je, s kim se kreše, koga voli, koga će prevariti, kako joj je u školi...jednostavno: večeras bih se ljubio sa nekim i želeo sam da to bude Megi.

Distorzija misli u centru glave
čučim u uglu i buljim u akvarijum
moj pas glasno duva u trubu
u magnovenju...toliko sam znao o panku.
„Ajde da se ljubimo!", rekao sam ponovo Megi, mirnim glasom kada je pesma bila gotova.
„Pa ja nisam tako laka riba!", rekla je još mirnijim glasom.
Tvrdi pazar, pomislio sam.
Šta me koj kurac loži, definisao sam.
„Vidimo se onda!", vratio sam se mirnim glasom pivu. Piva nije bilo. Otišlo je sa Pestalocijem. On je upao u klinačko huškanje na nacionalnoj osnovi. YU nostalgičari, odnosno njihovi klinci, hvatali su se za šiju i parčali pank scenu, ponovo, malim metežom: građanski rat, i to sve zbog klinke sa mladežom ispod nosa. Imala je zelene oči.

Pestaloci je pokušavao da zaustavi krvoproliće. Ja sam pokušavao da Pestalocija sklonim sa fronta, nije me zanimao građanski rat. Džo je u tom trenutku prošao pored mene prateći neku bucu u kariranim pantalonama i majci Dead Kennedys. Dao mi je svoje pivo.
Koškanje je preraslo u dranje i pesničenje. Neko me je greškom lupio po pivu i poslednju nadu da mi ulepša veče sručio na pod. Pobesneo sam. Uskočio sam među napaljene borce, zgrabio Pestalocija i uz stoletnu kletvu izneo ga iz anarhije.
„Ma znam ovog klinca što se bije...moram da ga smirim...će ga biju...", rekao je.
„Klinci se samo šamaraju, šta se mešaš koj kurac!?", čim sam to izgovorio u film uskače Džo rečenicom:
„Interventna! Neću da me cimaju zbog gluposti, već imam dosije. Palimo...!"
Jurnuli smo. Džo je bežao zbog prošlosti, ja sam bežao zbog Džoa, Pestaloci zbog mene, a tip iz interventne je trčao zbog nas. Snopom svetlosti iz malokalibarske lampe gađao nas je u leđa dok smo jurili kroz drvorede i trčali ka pruzi.
„Stani!", vikao je.
Naravno da ne smemo stati.

U jedan posle podne zazvonio je telefon. Džo me je pozvao na pivo. Pestaloci je prespavao kod mene jer mu je zbrisao bus. Otišli smo na pivo bez doručka.
„E, znaš šta se sinoć desilo?", Džo pita.
„Maznuo si neku klinku...", kažem.
„Ha, znaš Manču, dopera kog smo sreli dok smo išli u grad?"
„Da. Sećam ga se."
„Sinoć je upao kod Komšije kroz terasu jer je kontao da ovaj nije tu.", govorio je, „Prevrnuo mu je gajbu tražeći dop."
Razvukao sam osmeh. Pestaloci je coktao usnama.
„Komšija je bio dremao u fotelju i kad je skontao da se neko šunja po gajbu...zgrabio je bejzbolku i bum...Manču je u nesvest pokupila patrola"
Osmeh je razvukao mene. Pestaloci je coktao, a Džo je rekao tu poražavajuću istinu:
„Brate, ovaj Ničkovgrad je postao žešći treš!"
Džou je potekla krv iz nosa. Ja sam zatražio od Cece, valjada se tako zvala prodavačica, još po jedno pivo i papirnate maramice.



Komentari (3)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

bocvena bocvena 19:51 10.10.2009

Pre neki dan

muž i njegova braća evociraju sećanja na detinjstvo i leta u selu blizu Leskovca...
Na kraju jedan izgovara - Ma selo je puklo:)

„Brate, ovaj Ničkovgrad je postao žešći treš!"

Znam da si ti bluzer, ali meni uz tvoju priču više ide ovo
nistagmus nistagmus 23:39 10.10.2009

Re: Pre neki dan

eto...to je bilo tad tako...ne znam da li se nesto u medjuvremenu promenilo:

pun je mesec nad gradom velikih očekivanja ali malih ljudi,
ali dobro, možda će neko nekad shvatiti da su koraci bitni,
pa makar i put bio blatnjav...

22.Oktobra klub FEEDBACK u Nišu do jaja svirka, među svim tim bendićima sviramo i mi....

mashha mashha 01:19 17.10.2009

Treš treš

al s crvenu etiketu je s crvenu etiketu!
Jesi video ovo

Arhiva