Alexandar Lambros
Vizantiju je 1204. godine zadesila katastrofa koju je, doduše, preživela ali se od nje više nikada nije oporavila. Krstaši Četvrtog krstaškog pohoda su, umesto da ratuju protiv Turaka, napali i zauzeli Carigrad kojom prilikom su ga i nemilosrdno opljačkali i razvukli veliki deo njegovog umetničkog blaga po zapadnoj Evropi. Više od pola veka vizantijska prestonica i njene glavne teritorije bile su u rukama Latina. Vizantinci su uspeli da 1261. povrate Carigrad ali je od nekadašnje moći države ostala samo bleda senka. Ostatak političke istorije Vizantije, do njenog konačnog pada u turske ruke 1453., jeste istorija agonije i borbe za opstanak unapred osuđene na neuspeh. Međutim, pre svog konačnog sloma carstvo je, pod dinastijom Paleologa, doživelo svoj poslednji kulturni procvat.Исцрљујућа борба за повратак суверенитета од Латина остављала је мало енергије за неговање културе. У томе лежи објашњење што су најбољи византијски уметници стајали на располагању богатим покровитељима ван византијских територија. Српски владари и високи црквени клир били су једини довољно богати покровитељи у византијском свету, способни да унајмљују најбоље мајсторе из византијског царства за украшавање својих задужбина. Немањини синови позвали су из Цариграда неког угледног сликара који је 1208/09. године живописао његову задужбину, Богородичину цркву манастира Студенице. Лепота студеничких фресака недвосмислено указује на амбиције српског двора за престижом у односу на околне православне владаре. Свети Сава потом позива цариградске мајсторе да живопишу Жичу, око 1220, када се она довршавала као седиште од недавно аутокефалне српске архиепископије. Заслугом краља Владислава из Солуна су стигли уметници који су његову задужбину, цркву манастира Милешеве, живописали у духу велике мозаичке традиције тог, другог по важности, византијског града. Милешевски "Бели анђео" из сцене "Мироноснице на Христовом гробу," остаје један од снажнијих уметничких исказа тог периода. Међутим, сликарство цркве Свете Тројице манастира Сопоћани, задужбине краља Стефана Уроша I, сврстава се у сами врх не само византијског већ и европског сликарства друге половине XIII века. Сопоћанске фреске својим светлим бојама, златним листићима, класичном лепотом ликова зраче антиком и рафинираним дворским укусом. Сопоћанско "Успење Богородице" је не само најмонументалније српско сликарско остварење из средњег века, већ и једно од ремек дела византијске уметности уопште.
Поред Цариграда и Солуна и Србија краља Милутина је била подручје пуног процвата уметности ренесансе Палеолога. Милутин је у своју државу довео солунске сликаре Михаила Астрапу и Евтихија који су до 1321. у низу његових задужбина (Краљевој цркви у Студеници, Старом Нагоричину, светом Никити код Скопља, Грачаници), оставили дела која по својој лепоти чине јединствену целину с оновременим најбољим остварењима Цариграда и Солуна.
Домет једне културе често се далеко више очитава у ситним делима примењене уметности него у монументалној, званичној уметности. Византинско јувелирство је било на посебном гласу. Посебно је чувена била његова cloisonné техника емајла, скупоцена и минуциозна, која захтева велико техничко умеће и истанчан осећај за дизајн. Византијски емајл извршио је снажан утицај на каснији европски дизајн накита, а има теоретичара који верују да је утицао и на рађање монументалних готских витража.
И док је у науци било много расправа о томе кад се то заправо Рим преобратио у Византију, онакву каква нам се приказује кроз своја преживела документа и уметничка дела, о тренутку њеног краја нема спорења - уторак, 29. мај 1453. "Завеса се спушта док се јаничари пењу преко утврђења хиљадугодишњих Теодосијевих зидина, а натприродна светлост уздиже се према небу са куполе Свете Софије", дочараће у једној реченици овај тужни крај византолог Сирил Манго.
К Р А Ј
3. Тајна иконе