slobodna zona

Voleo bih da film o Zoranu Đinđiću uđe u festivalski program neke od sledećih godina. Zbog toga što će to biti dobar, nepristrasan film, film koji će pomeriti stavove u glavama i koji će u našem teškom okruženju mrdnuti stvari na bolje.

Naslov bi pristajao i knjizi koju smo moj muž i ja jučer počeli čitati i o njoj razgovarati, "Der Andere nebenan", antologija jugo-istočno-evropske književnosti, R. Swartza. A tvoja "Eine wahre Geschichte", Biljana, baš me zdrmala i rastužila. O, kako poznato, ta bliskost i ta distanciranost... (Nemir nije ublažila ni činjenica da priču nisam čitala na Jeziku vlastite duše.)

pozajmila je Kjara Mastrojani, cerka Katrin Denev.

Glumaccki ansambl zzabaljkse srednje sskole "22. oktobar" izvessche prekosutra u sali zzabaljskog bioskopa predstavu "Porodiccne pricce". U Zzablju, gde SRS ima 49,3% podrsske, i vlastuje sa SPS i dva "renegade-like" poslanika SPO, vlada svojevrsna vanredna situacija, jer se raja pita "gde su bass nju nassli da igraju...". Pogadjate, ovu ocenu prati i niz vulgarnosti na Biljanin raccun.

Idem prekosutra u Zzabalj, kazzu da su momci i devojke dobri. Meni je, dodusse, krivo ssto ne igraju "Pad", al’ neka...

Biljana, imass li neki komentar, znass li za ovu predstavu ?

Biljana kada ćemo da čitamo neki angažovani tekst na ovim stranama, čini mi se da nedostaje?
Komentar na: Re:Slobodna zona
audrey - Izgleda da su rat, krv, nasilje....sinonimi za Balkan. Ponekad pomislim da je baš tako (i ako želim da nije...)

Pre dve veceri sam geldala film Persepolis i preprucujem ga svima. Retko gledam crtane filmove, ali ovaj film je nesto posebno, kako po kvalitetu crteza (radjeni rucno), tako po kvalitetu dijalog. Nisam nikada gledala film u kome se na jednostavniji nacin kazu velike istine i analizira diktatura. Mislim da ce Beogradjani uzivati u filmu, uz plac i smeh, i identifikovati se sa raznim situacijama kroz koje prolazi glavna junakinja filma. Ovaj film je Francuski kandidat za Oskara i mislim da ga zasluzuje.

Na temu angazovanja - za vikend sam na nekoj od TV gledao sjajnu pricu o
Pechu, mislim da se prezivao Adams, to je i naziv filma, glavni junak je
taj Pec, doktor medicine, a glumi ga Robi Vilijams. Naravno, fenomenalno.
Prica pocinje u psihijatrijskoj klinici gdje Pec srijece matematicara
Mendelsona koji svakog novog pacijenta testira tako sto mu ispred nosa
isturi saku, sa savijenim palcem i pitanjem - koliko prstiju ovdje vidis.
Odgovor Peca, kao i svih prethodnih, je bio cetiri. Ali, u kasnijoj fazi,
kada se oni zblize genije Mendelson mu otrkije tajnu. Ponovo mu istakne
saku pred licem i kaze, gledaj, koliko prstiju sada vidis. Robi mu kaze
opet 4. Ovaj mu onda objasni - nemoj samo da gledas ono sto ti je pred
nosem, nemoj da gledas samo prste, gledaj i ono iza njih. I RPec se onda
napregne, naravno, prsti pocnu da mu se dupliraju jer gleda lice
Mendelsona iza prstiju, i tako dodje do pravog odgovora - vidim 8 prstiju.
Onda mu Mendelson kaze poentu - nemoj nikada zbog STRAHA, LIJENOSTI I
KONFORMIZMA da odsutanes od gledanja u sustinu i od traganja za sustinom,
za pravdom, istinom i onim sto stoji iza. To je angazman na neki nacin.
Film je sto je najsjajnije, posebno zbog ostatka price, baziran na
istinitom dogadjaju.
pozdrav veoma uvazenoj Biljani

nema veze sa temom, ali možda ima veze sa tvojim finansijama

može li se i gde kupiti tvoja poslednja drama?

Narocito mi je drago sto ce novac od karata biti iskoriscen za pomoc nezbrinutoj deci.

Preporucujem roman The volcano lover, Susan Sontag.

Catherine Deneuve je glas seksi mame, a bake Danielle Darrieux.

Pozdrav Biljani!

Ja sam tražio i ranije drame. Trag me doveo do izdavačke kuće OTKROVENJE, ali ne i do mog primerka knjige...

Da li se varam ili se nekako trpaju svi u isti kos, bez obzira za sta se angazuju?

(kopirano sa njihovo g sajta)

"Dvanaest dokumentarnih filmova, zajedno sa priručnikom koji će uskoro moći da se preuzme i na ovom sajtu, i seminarima za profesore srednjih škola koji ih prate, deo su Slobodne zone u srednjim školama.

Slobodna zona je uspostavljena s namerom da se u Srbiji pokrenu razgovori i prošire znanja o aktuelnim društvenim i političkim temama iz celog sveta i da se na taj način problematika ljudskih prava sagleda i razume planetarno i u što potpunijem značenju.

Filmovi namenjeni profesorima Građanskog vaspitanja i učenicima koji taj predmet pohađaju prilagođeni su trajanju školskog časa, uzrastu gledalaca i temama koje obrađuje predmet Građansko vaspitanje. Imajući u vidu da je film novo sredstvo u nastavi kod nas, pripremili smo i priručnik za profesore koji bi trebalo da im olakša rad, uvede dodatne teme za razgovore, predloži moguće metode za rad u učionici. Priručnik je sastavni deo materijala koji dobija svaki profesor na seminarima za korišćenje filma u nastavi Građanskog, koje Slobodna zona organizuje.

Za svaki film napravljena je tekstualna jedinica u priručniku koja sadrži kratak siže filma i biografiju autora, dodatne informacije o temi filma, zemlji u kojoj se radnja filma dešava, problemu kojim se film bavi - što bi trebalo da pomogne nastavniku da kontekstualizuje filmsku priču i ponudi učenicima mogući referentni okvir (bilo da je to siromaštvo u Bangladešu, (ne)tolerancija u Francuskoj, zanemarena deca u Rusiji ili veza između rata u Africi i bezbrižnih kupaca dijamanata u Evropi).

Takođe, za svaki film je data sugestija za moguću upotrebu i moguće ciljeve časa na kome bi ga nastavnik mogao upotrebiti.

Imajući u vidu da su filmovi prvenstveno (mada ne isključivo) namenjeni nastavi Građanskog vaspitanja, jasno je naznačeno kojim ciljevima ovog predmeta pojedini filmovi najbolje odgovaraju.

Konačno, za sve filmove ponuđeni su scenariji aktivnosti koje bi profesori i/ili učenici mogli da pokrenu u učionici i van nje povodom svakog odgledanog filma.

Autori tekstova i scenarija koji se nalaze u priručniku svoje predloge za rad na časovima (uz filmske projekcije) video kao moguće načine da se u školi obrade različita dečija i ljudska prava i/ili druge društvene teme.

Naša je pretpostavka (i želja) da će i nastavnici i učenici uz filmove razvijati sopstvene modele i načine rada o temi/problemu/pravu kojim se filmovi bave.

Iskreno verujemo da će gledanje filma u učionici i živa aktivnost koja to prati obogatiti i obradovati đake i nastavnike i omogućiti im da se zajedno nađu u SLOBODNOJ ZONI učenja o dečijim pravima, ljudskim pravima, demokratiji i civilnom drustvu.

Program

SLOBODNA ZONA sarađuje sa 160 gimnazija i srednjih škola iz čitave Srbije.

Svi profesori koji učestvuju u našem programu prošli su obuku za korišćenje izabranih filmova u nastavi.

Spisak škola sa kojima SLOBODNA ZONA radi i koje su uvele film kao dodatno nastavno sredstvo u predmetu Građansko vaspitanje, sa imenima profesora Građanskog vaspitanja i kontaktima škola možete pronaći na sajtu."

I jos mnogo toga...

Ako vas zanimaju pomalo zbrda-zdola utisci sa sinoćnje književne večeri u Berlinu, pogledajte ovdje.

Samo da vam kazem da New York jos nije video Persepolis, tako da ce Beograd biti veoma IN place to be sutra vece. Persepolis nama dolazi za Christmas 25/12

BTW jos jedan dobar film sa sve autorom dolazi u Bgd.
Goal Dreams na programu u nedelju u 7pm.

Vise detalja o Jeffovom filmu na linku:
http://www.goaldreams.com/

Greetings from NYC.

Zdravo Biljana,

Sinoch sam bio u Zzablju, gde je glumaccki ansambl srednje sskole "22. oktobar" odigrao "Porodiccne pricce". Preneo sam im tvoje pozdrave nakon predstave, bili su odussevljeni i izuzetno uzbudjeni zbog toga. Ne bi verovala koliko im znacci tvoja podrsska, makar i putem bloga.

Momci i devojke su dali sve od sebe, mnogo su truda ulozzili, sve to u sali bioskopa gde ne radi grejanje. U jednom Zzablju, radikalskom stronghold-u, ovo je zaista velik uspeh.

U publici su, na zzalost, bili samo deca i porodice glumaca. Ono ssto se meni nametnulo kao najjacci utisak je deccje neznanje, smeh publike gde mu nije mesto. Ccovek bi rekao da gledaju komediju. Tamossnji klinci (12-18 godina) nisu ni priblizzno svesni tezzine predstave, dozzivljavaju je kao egzoticcnu razglednicu iz Dominikane, a ne jadnu realnost ne tako davnog vremena. A nije da nisu dovoljno stari da shvate...

I šta bi s predstavom Barbelo? Znao sam, kao i prošle godine - JDP prvo objavi kao kad će premijera, onda te premijere nigde u mesecu u kojem je trebala biti i trc Milojka. Baš lepo.

podlost nije pretpostavljena,
ona se rađa iz nemaštine duha,
neretko i iz samoodbrane,
iz očiju naših.,
teče slabost u potocima,
ali ne davi,
lagano truje vazduh,
i poput kakve strane nam zaraze,
okiva misli,
dužnije ljudi,
a dužan si,
i tvoju i njenu nevinost,
krv koju tako olako piješ,
umesto vina,
u potocima,
svakodnevno,
nagrizaš čednost,
i da prostom jasno bude,
kao da je ničija,
kao da je nema,
kao da nismo tu,
vaša naizgled naivna usklađenost,
vaši predvidivi pokreti,
otuđenost,
voljeni bez voljenih,
svi već ponuđeni,
obrezli u bezobrazje,
utešeni,
postojasmo jednom,
danas nama slični,
ti i ja,
bezgranično ponavljani,
probrani – ovakvi,
veriješ li,
danas,
kao onda,
smeješ li se isto,
razlika je,
ne vladati,
očima,
i guzicom,
golema,
saberi ako umiješ,
nemaju slične,

NIKOLA PETKOVIĆ





ZAREZI



















############




od ljudi,
izbezumljenih,
samim sobom,
lica njihovih,
umoran,


čak i u dostojanstvenosti svojoj,
pronaći ćeš bes,
od slučajnih pogleda,
do namernih izliva nesuvislosti,
neće biti velike razlike,
prestaćeš da je prepoznaješ,
nećeš imati snage da odvojiš misao u stranu,
jer,
misao si odavno počeo da gubiš,
kao što su i oni odavno izgubili tebe,



ti si se bar trudio da ih potsetiš,
nisi se ustručavao da pokažeš koliko ti trebaju,
kukavica,


prepun je brod kojim tonemo skupa,
velika li je pravda njegova,
velikom li nas je mišlju spojio,
a kakvim tek bezdanom razdvojio,
tu si međ’ njima,
ni sama ni svoja,
ni pravedna ni jedina,
a opet,
toliko žena,
i riba,
i riba je žena ,

od žena sam,
oduvek,
više očekivao,


mislio sam,
one umeju,
one shvataju koliko je zaista prazan brod kojim tonemo,
one će znati gde stati,


ali đavola,
u svemu,
ovome,
što nas okružuje,
one pronađoše samo utehu,
čak i u sopstvenom stradanju,



znatno lepša je njihova loža,
i znatno lepši pogled će imati na kraj,



koji sledi,
ma kakav početak ,
ma čega ,
ma šta on bio,
ta njihova loža ih neće spasti,
neizbežnosti,
naše,
svima nama po nekom pravilu jednake,



ipak,
na kraju,
biće mi žao,
žena ,
i ,
nedostajaće ti,
samo žene,
jer,
shvatićeš koliko je ovaj muški rod pičkast,
da,
kada se teži takvoj lepoti mora da se izgube i polni organ i mošnice,
jer to je sve što zaista nedostaje jednoj lepoj ženi,
samo malo više hrabrosti,
po nekom nebeskom dekretu oduzete vam,
zarad mira u kući,
i pune trpeze snova,
ne bi li ova tragična komedija bila nešto složenija,
ne bi li se od tebe stvorio junak koji će je spasti,
same sebe,
ne bi li se zaratilo,
a smeh na nebu potrajao nešto duže,




























###########




eto,
sve kraće su kiše,
i sve teže nešto blistavo izroni,
sve se svelo,
jer se odveć dugo
svodilo,



sahrani osmeh,
jer,
nije prikladno,
kezi se,
i tako će te obilaziti tupost,
pa možda čak i praznoverje,
osrednjih misli,
osrednje skovanih duša,
osrednjeg vavilona,
što na početku ličiše,
barem,
na osrednju zagonetku,



a,
bejaše lepo,
loviti,
neukroćenu lavicu,
po revnici,
ravnici po kojoj se tek istopilo more,
te sve mirisaše na so,
pod suncem,
zapekla so,
istrulih algi,



mlada bejaše zemlja,
a šape su nam tonule,
kao,
u na ploču tek prosutu glinu,
što šaptaše za nama,
„o-bli-kuj - me“
ljubavlju svojom,
delima i nedelima svojim,
besom i patnjom,
zgazi me jako,
ne brini,
nežno ćeš nestati,
mali čoveče,
velika ženo,
a prasak neće biti ni približno glasan tvojim delima,
i nedelima,
tvojim besom,
i tvojom patnjom,
utihnuće,
reč,
u grlu,
od bola strašiv si,
do bola strašiv si,
a sam ga stvaraš,
sam razaraš,
i sama si ,
i bez mene ovakvog,
sebe svesna,
i sam si,
se rodio,

umorno podižem prste,
zahuktava se misao što je nikada neću reći,
evo,



zavrtela me,
te blenem u prazno,
i mislim,
kako je kratka nit što drži čula skupa,
promičem kraj sebe,
ničiji ja,
tajno sabran tvojim pokretom,
uzdižem se nad ovim crvljivim mestom,
ali ne mogu dalje,
suviše sam prazan postao,
mnogo sam sebe ostavio,
dole,
u sebi,
nikako da se pomire moji demoni,
zar ničeg da me probudi,
ponekad zarežim na prljave poglede,
te zver izbije u bolesno blaženom osmehu,
istog trenutka se preznojim,
videvši na šta sam spreman,
stomak se muči i grči,
a ja se začudim koliko sam živ,
i tako iz dana u dan,
bledim pod njihovim pogledom,
ne znaju ko sam,
a ja šta sam,
živim van sebe,
dok se ovaj drugi hrani mojom krvlju,
deblja se i slini,
zapostavlja,
moje pokrete,
i jezik,
naviknut na svoju samoživost,
šamara me tiho,
a meni ostaje da zablistam kroz zver,
ili kroz retkost,
što uspem da učinim njemu sporno,











***




retki su trenutci sreće,
sabrani zracima svetla na mome licu,
ipak,
su dokaz,
te traju u meni,
i pošto iskopne pred mojim očima,
i drži me to bunilo bele polarne svetlosti,
čuva moj mir,
moju tišinu,
koliko god je to potrebno,
u granicama pravila nekih drugih prirodnih zakona,
zakona za koje niste mogli čuti,
zakona po kojima su vas morali iščupati iz topline majčine duplje,
jer je evidentno bilo da vi izrastate u nešto ogavno,
nemerivo,
u odnosu na blaženu sliku kakve usnule porodilje,










***




od cigareta sam zavisan,
one su jedina logična zamena,
za pluća,
one su stav,
uteha,
toplina,
svest,
nesvest,
način na koji ih pušiš odaje tako mnogo,
one se prilagođavaju situaciji,
razmatraju ponuđene odgovore,
sklone su i biti ono što nisu,
tada ne biraju sredstvo,
kao ni način,
kojim,
kojim će ti pokazati ,
ko si zaista,
one su bol,
u dimu,
što se rastače pred očima,
i kažu,
nastavi,
one sagore,
svaki trenutak,
izgubljen u oku,
i kada ne umeš,
one umeju,
one ne zastaju,
ne prestaju,
biti žene,






























***




navikni,
ono što ti se pruža,
lako bi moglo da bude,
iako jeste,
sirotinja,
i po duhu,
i po navici,
po istini,
svakoj,
i svačijoj,
isto,
isto se piše,
isto se čuje,
sačuvaj,
reč,
u grlu,
i dušu za đecu,
koju srećeš,
i radost u navici,
ako je ima,
i duša u grlu,
zaboravi,
navikni,
ono što ti se pruža,
nikada tvoje biti neće,
odatle gori od iskona,
tu naša čežnja sazreva,
odatle žeđ i glad u tvojim očima,
mnogo je ni-od-čeg-grubih dlanova,
gomila praznih- prelepih pogleda,
bez cilja-tupih pokreta,



























***




u vrtlogu opalog lišća skakuću deca,
kroz promrzlu naprslu koru za njima vapi zemlja,
sećaš se tupave igre iz koje se besciljno rađa ljubav,
sećaš se kako su svi tražili odgovor,
a ti nisi znala ni sebi da objasniš,
zašto stojiš i ćutiš,
zašto se gubiš,
i gde se gubiš,
kamo izranjaš,
sunce te volelo,
i ti si volela njega,

sve se svodi na disanje,
mislila si,
i ostavljali su te samu,


učili su te grubostima,
jer oni su i grudi grubo i halapljivo sisali,
i njihove majke su odmah znale-kakvu su živinčad rodile,
i to ih je bolelo i sušilo njihove prelepe oči,

zemlja se hrani nečujno,
i zlo raste u nama,
sve dok ne zađe sunce,
a majke danas sve ređe doje svoju decu,
i sunce se gasi,
svaki dan,
noću bi sklapala oči,
da oči same umeju,
sklopiti,
i nicala bi u praznini,



sijala bi snažno,
tvoj san,
igraju se ljudi,
svojim beznađem,
kao deca u pesku,
još odveć malena za precizan i spretan pokret,
ali ipak na tren spremna da iznenade u svom tom bunilu igre,
u znoju,
pod kojm otežava pesak,
u kom se grče čestice sile,
oblikujući zemlju u dečijim rukama,









i dok žena u meni,
vrišti,
za svojim rodom,
muškarac postiđen stoji,
u srednjem rodu,
spas,
lažima kujem još jedan dan,
brinem koja će noga kamo,
i kako ostati sam,


























##############





neizbežno,
tišina stiže svuda,
i svakog,
nekad je lek,
nekad stradanje,
mučno je i teško svako doba spoznaje,
današnjem čoveku,
a tišina šamara,
ne uvija istinu ni u jednu laž,
sirova je i sirota,
baš kao poezija,
danas,
žena,
danas,
niko je ne voli,
a svi je kradu,
i njome otiru svoje govnave đonove,










***





ništa novo,
danas u meni,
ubio sam je,
ništa novo,
poezija njenih pokreta,
iznuđena malaksalost njene lepote,
mojim pokretima,
ništa novo,
nisam ni naslutio,
samo je plamen blizu vetru,
sabran si onoliko koliko se čuješ,
koliko ti dozvole,
tebi
znani oblici,
zvala te,
tebi,
dragim imenom,
ubio si je,
i bilo joj je svejedno,
možda,
možda su golubovi znali,
možda je kuče bilo gladno,
možda mu nije dala samo zato što nije smela,
pa,
ne pada kiša,
i svejedno je kako se tišina guta,
sve dok se guta,



tom dolinom ne valja vetar,
ne smrdi svinjac,
ne cvili žena,
za,
usnulim čovekom,
ništa se ne rađa,
iz beznađa,
oko nas,



čistio sam svoje perje,
ovih godina,
sve je prljavije,
i sve se gušća paučina hvata,
pričam,
kao da sam leteo,
kao da znam,
kako je ,
kada si riba,
moje ludilo nije u knjigama,
ti si ga izmislila,
tvoj me pogled,
deca se igrala,
vremenom,
peskom,
samotne dvorce gradila,

oštrila je nož,
shvatila je da su modri plihovi odraz samoće u koju je svesno zapala,
mislila je,
koliko njeno telo nije zaista njeno,
iako je u njemu,



koliko se u njemu gubi duša,
koliko-kada-u-šta-izranja,
kako nema spasa od najezde prostih želja i prohteva,
čovek je kreatura samoga sebe,
i kako vreme prolazi sve izražajnija i jasnija biva ta smešna odora,
tu kraj nje,
kraj njega,
u ćošku lutka krvavih usana,
nije govorila,
dok se topila noć,
za šta li je samo nož spremala,
vreme krcato gomilom nebitnih informacija,
počev od uganuća zgloba nekog kurčevog fudbalera,
pa do količine hrane koju je taj dan unela ta i ta manekenka,
kroz toaletske šolje protekle su tone i tone govana,
svet stočen od mekih pogleda i grubih dodira,



tu kraj njih,
pokraj mene,
zaviše me u osećanje,
mimo volje,
mimo moći,
dovoljno jako da traje,
a da ne istraje,



zadovoljno se smeši đavo,
na svakom prokletom uglu,
srećem ljude,
ogorčene sobom,



i svojim,
pokretima,
nazirem kraj,
a đavo me radi,
ne odustaje,
iako,
oštar je nož,
iako,
ruke se tresu,
nije moje,
da sudim,
nije tvoje,
da znaš,
bog je tvoj,
i jedan,
mali čoveče,
































###########



ono što čuješ kada slušaš bluz,


moje ludilo nije u knjigama,
reče Bukovski,
jednoga jutra,
a ona shvati,
koliko je bio u pravu,
koliko je bluz u stvari daleko od tridesetih,
i šta mi znamo,
dok se tupavo volimo,
naviknuti na pokrete nekih drugih ljudi,
sve se nadaš,
naučićeš,
nemušto,
a ono traje,
mimo tebe,
u tebi,
izgara pakao,
pijanih stihova,
umornih duša,
a lampa gori,
na mudrosti,
sjajnoj,
sve što čujem,
neka sagori,
neka iznenadi,
najtiši san,,




odnela je,
noć,
u rupe,
i što iz rupe ne iščupa,
najteže mu pada,
udisati,
vaš smrad,
od toga stomak joj se grči,
ej ženo.,
nisi ja,
metar sa metar,
il možda dva,


odnela je,
i gaćice,
o kako je divno,
kada se razumemo,
kiša je ,
i kiši će doći kraj,
ne mari,
ako nije hladno,
i ako me grudi bole od tebe,
zalutao sam,
kao sa detetom,
spraću te jednom,
i više to nećeš biti ti,
nazireš li,
kolika je neman,
što nas guta,
iznova,
ni kakvom ispljuvku nismo ravni,
jer već su nas pljuvali,
naše sokove još nije ni pomislila progutati,
toliko gorčine,
od toliko snova,


kao u hladnoći kakvog konjaka,


grozničavo u tišini mamim demone,
nekada sam toga bio nesvestan,
i sve sam činio nekako mimo sebe,
kroz tvoje oči,
sve je bilo nalik glumi,
i slučajni posmatrač,
ako ga je bilo,
mogao je,
divno je kada čovek sebi mora da priušti nesvest da bi teklo,
jer ništa ne teče zbog njega,
a sve je tu spram njega,





suviše je mraka,
iako mi oči gore,
i u toj vatri žele,
i tebe,
i sve oko tebe,
tako zanesen pomislim i da sam čak prestao biti gadljiv,
te jurnem u vašu spiralu brzo i spretno,
kao da sam taj pokret odavno planirao i spremao,
nisam naivan,
moja je ne-promišljenost-moja privilegija,
jer znam da stižu besane noći,
pune konjaka i gorčine,
noći,
kroz koje niču rupe,
u kojima se sećanje briše,
u kojima se plaća cena nesmotrenog pokreta,
u kojima se u groznici iznova rađam,



boli porođaj,
nesnosno boli,
zato se onog prvog i ne sećamo,
jer odveć je bolno sećanje,
jer taj bol nije ovoga čoveka deo,
on je greška u ovome svršenom sistemu prerade materije,
greška koje ne smeš da se setiš,
jer onda više nisi deo stada,
i niko te ne treba,
kao što ponekad ni ti ne trebaš nikog,



































############





jesi li slutio da ćeš u životu sve meriti,
na kraju se boriš samo sa time kolika će biti doza sitničavosti u tvojoj duši,
kada joj priđeš,
znaćeš,
od čega si,
jasno,
ti nisi ja,
jer na kraju moj je dodir,
i moja će pluća pljuvati krv,
zbog tvoje svima znane oštrine,
osmehni se jednom,
kao ovca,
pa i u prazno,
odlazi sjaj,

jesi li znala,
kakve si priče deo,
nije ti sada tišina kriva,
nije ti niko kriv,
i ono čega se plašiš,
deo je tebe,
ja i ti,
mislima trenutne količine volje,
ko pred bezdanom naslućeni,



samo slep čovek zna šta vidi,




a i gomilu smo slepo naslutili,
dok promiču kroz tebe,
ili dok barem granice nagrizaju,
slep si,
jer slepo vidiš,
jer nisi sam i svoj,
i niko tvoj nije kraj tebe,
ničije su moje oči,
a po-naj-manje su moje,
osim dok gledam u grudi žene,
ma bilo koje žene,
grudi su njene,
i mesec,
i neki Španac,
što je snimio film o tome,
kako se grudi bore kroz vazduh,
i kako nema ni vetra ni kiše.,
dok slepa žena grudi njiše,


sve stane,
ni želje nema,
ni volje da kane,

njene grudi me gledaju,
dok mozgom spredaju,
nečiste rane,
ko će sprati toliku bolest,
ko će sprati toliki greh,
jer ruke su pale,
jer nisu znale,
prepoznati smeh,



slep sam,
i pogledom svojim se dičim,
u Južnoj Americi,
ima sekta,
ima družina,
slepih pred lepotom,
od patnje njihove.,
frencuski jezik je ružan,














###############




granice.,
slutiti,
nikada nisam znao,


oduvek je to bilo van mene,
i dok budiš zver,
i dok zver zbori kroz tebe,
isti te svrab muči,
i uvek na isti način uživaš u njemu,
gledaš kako im se strah zavlači kroz debele naslage sala,
kako nesigurno podižu,
svoje,
od usiljenosti otežale ruke,
vabiš njihove klempave oči,
i pokazuješ im gde treba da gledaju,


„prostirem se mislima,
govorim pogledima,“


šteta,
nisam od Vas naučio ništa,
a nisam ni jedini,
kao nagoveštaj ptičijeg leta,
poraz samoće,
nakon toga,
i ne mora da se desi,
a tek da traje,
razuzdano,
misao tvoja,



poraženo,
kao kakva utvara stoji,
na granici,
i sluti kraj lepoti,






de,
da pogledamo,
kojiko je žalosno smešno,
njihovo trzanje,
u prazno gube korak,
iako već odavno ne znaju gde su se zaputili,
gule i ono malo sažaljenja,
što mi se skupilo odnekud na peti,
sve ću vas zapaliti,
a tek u paklu će vam biti jasno,
odakle ste vatru doneli,


dozvolićeš mi ,
tada ,
da ih pozdravim ,
još jednom ,
ne mene radi,
mada ni od toga nisam daleko,
nekog deteta ,
zarad,
jer nekad je bilo dete,
jer dete je videlo pticu,
a ptica ,
ptica je videla kraj,


i kraj i raj,
deo su jedne misli,
možda čak istog sna,
a vi,
već odveć naduti,
al’ ne i budni,
svojim vrlinama satrti,
niste deo gornjeg dna,
vi ste deo moga sna,
a u ovog mojeg sna,
srećom,
za vas,
nema dna,