Engleska i Ja XII – Maniac

″Da l' to grmi il' se zemlja trese,
il' udara more o bregove?
Niti grmi nit' se zemlja trese,
nit udara more o bregove.″
Već se to drma naš Bermudan. Jutro je rano, nema petlova da se deru i vrište u ranu zoru jer su Englezi to već odavno pobili, međutim imam osećaj da gubim tlo pod nogama. Bermudan se ljulja počinjem da se budim ali još uvek prilično bunovan, ne znam gde sam. Počinjem da razmišljam o zemljotresu ali Engleska nije trusno područje. Okrećem se na drugu stranu i onda vidim razlog našeg ″zemljotresa″. Miki peva po Bermudanu: ″She is a maniac, maniac.″ Džogira u mestu i počinje da radi sklekove na nama ostalim Božijim rabovima koji su se tu zadesili ni krivi ni dužni i koji pokušavaju da odspavaju još tih petnaest minuta do buđenja. Ja se osećam, što bi rekle Nindža kornjače (omiljeni crtać kad sam bio klinac) kao da me je pregazio svemirski razarač. Ne znam kako izgleda ali svejedno gadno zvuči. Radio sam juče trinaest sati. Celo radno vreme sam brao jagode sa ostalima a posle sam još četiri sata vuko šipke od plastenika.

Ja: ″Šta ti je bre pajseru? Šta skačeš po bermudanu od sabajle, vidiš koliko je sati ? ″
Miki: ″ She is a maniac, maniac , o no no.″
Ja: ″Ooooooo pajsera. Šta ti je bre od jutros ?″
Miki: ″ She is a maniac, maniac , o no no.″
Ja: ″Ovog indijanca su udarile jagode u glavu. Alo bre indijancu ! ″
Miki (unosi mi se u facu i skače preko mog kreveta): ″ She is a maniac, maniac , o no no.″
Ja: ″Si ti bre pio nešto ili si svako jutro tako blesav? ″
Užas, vidim da ništa što pričam nema efekta na ovog indijanca i ustajem polako. Naravno i ostali pojma nemaju gde su. Šta da se radi, džungla se polako budi. Onako nikakvi jedni preko drugih bauljamo po Bermudanu i tražimo sendviče koje smo napravili sinoć. Ja pošto radim dvanaest sati dnevno imam tri pauze u toku dana. Dve su po petnaest minuta i jedna je pola sata. Ja sam se opremio kao da idem na planinarenje. Ionako jedem kao da su mi bušni tabani, a sada kada radim još pola radnog vremena preko i to sve fizički posao, duplirao sam porcije. Za svaki slučaj. Bolje da ga vratim nazad nego da ostanem gladan. Trčimo na zborno mesto i ukrcavamo se u bus. Na polju Pavel i ja čekamo ponovo Grejema da se pojavi sa traktorom pa da nastavimo tamo gde smo stali juče. Kiša je padala preko noći i sada nije blato baš ali je sve mokro. Pavel mi klima glavom u drugom pravcu da idem na drugi kraj. Milina je ponekad kada ne moraš da pričaš nego se samo maltene pogledaš sa čovekom i odmah znaš šta treba da radiš.
Grejem stiže sa traktorom viljuškarom i polako podiže viljuške na najviši deo plastenika. Pavel čupa šipke sa jedne strane a ja sa druge. Čim izvadimo šipku stavljamo je na viljušku viljuškara. Grejem vozi polako i malte ne spava, uhvati brzinu kojom radimo ja i Pavel i tako ide. Na kraju reda kada se nakupi poprilično šipki, Pavel i ja vezujemo konopcima iste i Grejem ih slaže uz obližnje topole. Par puta je Pavel dolazio kod mene da čupamo moj kraj jer ja nisam mogao sam. A moj kraj je gori jer moje šipke guraju ka meni šipke sa drugih plastenika koji još uvek nisu razmotirani. Više puta sam se toliko iznervirao što ja vučem a ona šipka me ne čuje pa sam zapeo još više kao konj. Vidim da se zemlja ispod mene pomera, da ću da iščupam ceo deo koji ide u zemlju ali šipka na njemu neće da se skine. Pomeraš kubik zemlje, a šipka kao da je zavarena jedna na drugu. Da poludiš kada za tako glupu stvar vidiš da si nemoćan i da ne možeš nešto a ja na to nisam naviko pa besnim još više. Toliko sam besan da mi dođe da krenem da ujedam onu šipku i da je pregrizem od muke.
Za pauzu jedem polovinu svojih zaliha što sam poneo. Gladan sam, šta da radim. Vidim da onih sedam-osam sendviča od tost hleba neće da mi bude dovoljno danas kako sam krenuo. Moraću da ubacim još nešto. Narednih dana sam počeo da nosim po više Snicker-a i Bounty-ja. Prvo po par komada a onda sve više i više. Na kraju sam završio za toliko količinom kalorija da bi se svako iole normalan prekrstio. Međutim i to nije bilo dovoljno, posle kratkog vremena počinje da mi se poznaje i drugi red trbušnjaka. Jedem kao stoka, radim kao konj i topim se. Orvelova životinjska farma u praksi. Mislim se da nije i on brao jagode pre nego je napisao knjigu.
Posle tri-četiri dana razmontiravanja plastenika Pavel, Grejem i ja smo demolirali polje skroz. Posle nas su ostali samo beskrajni redovi obranih jagoda. Zadnjeg dana popodne baš pred sam kraj posla dolazi Alister svojim range roverom. Gleda čisto ogromno polje i tapše Pavela i mene po ramenu. ″Odličan posao momci″, kaže on. Pavel ne razume a ja nemam šta da mu kažem. Osim jednog ravnodušnog: ″Za to smo plaćeni.″ Gledamo se i sve se razumemo. U prevodu:
Alister: ″ Odličan posao momci .″ = Završili ste posao, super, ko vas jebe sad.
Ja: ″ Za to smo plaćeni.″ = Ma ko jebe i tebe, neću ovo doživotno kod tebe da radim. Jeste da sam došao ovde kao student poljoprivrede, ali ipak je moje istureno odeljenje elitno, pametniji sam ja od ovog.
U Bermudan dolazim prilično umoran. Tuširanje hladnom vodom ne da prija, osećam se kao nov. Za večeru gledam da ne jedem sendviče, bilo šta drugo dolazi u obzir pa makar i travu paso oko Bermudana. Gledam kako ću neku polupečenu picu što smo uzeli da ispečem u mikrotalasnoj. Ona ne peče ali nije nam Nikola Tesla predak džabe. Ima da peče nego šta. Pica ima dva prsta testa i nešto loma preko. Nije to dovoljno za onoliko testo. Bacam ja preko još šunke i nekog mesa i bacam u mikrotalasnu na jedno pola sata pa ćemo da vidimo na šta će to da izađe.
Panta: ″Jesi li se čuo sa Pavlovićem i Cenićem skoro?″
Ja: ″Nisam bre, kada da ih zovem. Što? Ima nekih novosti? ″
Panta: ″Ma ne baš manje više su prsli. ″
Ja: ″Kako prsli ? ″
Panta: ″Pa evo, ima više od dve nedelje kako su tamo i još uvek ništa ne rade, samo sede bleje i troše pare što su ovde zaradili. Ako uskoro ne počnu da rade moraće kući da idu.″
Ja: ″Pa bre ne znam. Šta je bilo sa tim kombinacijama da ne kažem siguricama što su imali, šta je bilo sa tim?″
Panta: ″Pa i dalje kao treba da počnu da rade ali još uvek ništa.″
Ja: ″Ćuti kad i mi ne odosmo bolje da mrsimo ovde po ovom hijametu, jeste usrano ali znaš na čemu si.″
Zagledam kako mi napreduje pica u mikrotalasnoj i mislim se u sebi, dobro je, dobro sam procenio, čak i da su me pozvali da idem tamo kod njih da radim odnosno da kao ima mesta i za mene, razmislio bih se baš dobro. Na polovini ″mikrotalasanja″ moje pice, vadim istu i bacam još kačkavalja na nju. Sada je borba ranvopravna, ima dva prsta testa i dva prsta sastojaka. Sama pica je bila teška 350-400g u zavisnosti od modela. Sa mojim sastojcima ide daleko preko pola kila. Gotova je ali i dalje vrela, moraću malo duže da čekam da se onaj onoliki kačkavalj ohladi.
Ispred Bermudana Ukrajinci igraju onu njihovu poloodbojku. Ja upadam da prekratim vreme. Čak i posle toliko godina igranja odbojke toliko neartikulisano udaram loptu posle današnjeg posla da me je sramota. Da me vidi moj bivši trener rekao bi ko je tebe zvao u prvi tim nekad da igraš, a od mene se leopta odbija kao od panja. Posle onolikih šipki u toku dana nemam osećaj koliko jako ili slabo udaram loptu. Ne osećam je. U tom trenutku ona supervizorka što ne zna reč engleskog upada u krug jer je pogrešila. Sada svi koji pogreše kleče u sredini kruga, samo je ona čučnula u neki nezgodan položaj kao da vrši nuždu. Meni tada dolazi lopta tako lepo na smeč i ja je za moj pojam lagano udaram. Međutim nije bilo baš lagano kao što sam ja mislio. Lopta udara dotičnu snajku u čelo i ona pada na leđa. Smešna situacija ali meni glupa šta da joj kažem. Izvini nisam hteo, ali glupa vam bre igra Ukrajinci. Snajka ustaje i ja vidim da se slovo sa lopte poznaje na čelu. Što bi Bograđani rekli, jebote ne da sam je udario nego sam je razvalio. Gledam je i mislim da joj oči još uvek kolutaju tristašesdeset stepeni unaokolo. Izvinjavam se tu i brže bolje bežim na večeru. Sreća što ne berem jagode. Možda bi me češće posećivala posle ovog nokauta.
Krema je počeo da nosi gajbe sa jagodama tako da je i njemu lakše sada i nije picker više. Ne zezaju ga supervizorke. Srebrenko je počeo da se polako vozi na nekoj skalameriji gde po ceo dan ležiš bukvalno i makazama sečeš takozvane runer-e. To su delovi jagoda koji smetaju i izgledaju kao konci. Traktor vuše tu skalameriju a priključna mašina ima nekoliko ležajeva gde se legne na stomak i polako si iznad reda jagoda i seckaš to. Samo su Panta i Miki sada na branju.
Krema: ″E Pušo, dobro ti miriše ova pica.″
Ja: ″Aha, jel mi to kažeš što 'oćeš i ti malo ili tako misliš? ″
Krema: ″Ma jok bre, ali mogu da probam. Ako je dobra moraćeš da mi pokažeš recept kako se sprema. ″
Ja: ″Hahaha, važi. ″
Krema: ″Da li si znao da u našem kampu ima pet Oksana ?″
Ja: ″Odakle znam bre, ne znam ni jednu po imenu, možda samo par njih. A odakle ti znaš? ″
Krema: ″Pa sada kad nosim ove gajbe sve znam po imenu na svakoj gajbi piše stiker sa imenom. ″
Ja: ″Sve si bre blesav, pa jel znaš koja je koja? ″
Krema: ″Pa da bre, znam im i prezimena. Da znaš kakvih čudnih imena ima.″
Ja: ″Ha ha, to je isto kao onaj Zlatibor, kod mene u boksu u Domu na tehnici. ″
Čovek se inače zove Dalibor ali mu je moja malenkost nakalemila nadimak Zlatibor.
Srebrenko: ″Pa kako je to ime Zlatibor ? Ko li mu dade tak'o ime? ″
Ja: ″E, Srebrenko da je neko drugi reko pa da uvažim amandman, a ti si našo da se buniš nešto. Pa jel ti misliš da je tvoje ime bolje od njegovog? Dok tebe nisam sreo nikad nisam ni čuo za ime Srebrenko.″
Srebrenko: ″Ma jedi govna. Inače ja znam još jednog Srebrenka. ″
Ja: ″Ma i taj nije bolji mnogo od tebe. Pravi indijanac, verovatno je i on iz Leskovca. Što ti ne dadoše pravo muško srpsko ime. Ako su već hteli nešto metalno što ne uzeše Gvozden, ili ako ti više odgovara neka nežnija varijanta kao Zlatko ili Zlatan, a Srebrenko ne da ne ide nego ajde sad. Tvoji kumovi pa neka su ti. Sledeći put kad budeš video kuma možeš da ga šutneš u dupe za to tvoje ime.″
Srebrenko: ″Šta ti sad imaš protiv Leskovca? Leskovac je bre za taj tvoj Trstenik metropola.″
Ja: ″Ja sam iz Ribnika. Nemam veze sa Trstenikom ali ajde to mi je najbliži grad. Da ti kažem ja sad nešto za taj tvoj Leskovac. Kada sam radio kao serviser tih nekih medicinskih aparata, bio sam na servisu u centru Leskovca i ovo mi je pričao vlasnik te laboratorije tamo. Kaže ima prijatelja iz Beograda i pozvao bi ga na roštiljadu u Leskovac ali kako da ga pozove kad je prošle godine glavna nagrada bilo tele i kada su to tele vezali za semafor u centru grada, pa ti sad vidi kakva ti je to metropola. Trstenik nije metropola ali opet niko ne vezuje telad za semafore. Kaže taj tamo ima laboratoriju u samom centru grada i svake godine se sam poziva da dođe a ovaj ga eskivira.″
Srebrenko: ″Ma jes', pa vi u tom Trsteniku i nemate semafore bre. ″
Ja: ″Ako ćemo pravo, ima dva komada koji rade i još par njih koji nikada nisu radili, ali eto ima. Ali nikad za ovih 20 godina tamo nisam video nijedno tele vezano za semafor tako da toliko o toj vašoj metropoli. Pa bre kod mene ljudi sa sela, seljaci, ne vezuju stoku za bandere i saobraćajne znakove a kod tebe u tvojoj metropoli tvoji građani vezuju telad za semafore. Nemam šta da pričam sa tobom na tu temu. ″
Srebrenko: ″Ma jedi govna bre, ko zna gde je taj i šta video. Ja nikad nisam video tako nešto u Leskovcu. ″
Ja: ″Pa nisam ni ja, ali ovo je tvoj čovek iz Leskovca i on priča, nisam ja to izmislio. ″
I tako se lepo popričavamo u pauzama između svakodnevnog posla i spavanja. U kupovini i dalje prednjačimo. Tačnije kupujemo najviše kao da nas ima bar duplo više nego što nas ima. Kada donesemo sav taj lom kući onda se sve to pakuje u ono malo frižiderče. Pice se vade iz ambalaže da bi što više stalo. Sada mi se čini da oni što mi spakujemo u ono frižiderče neko ne može da spakuje u frižider od dva metra visine. Tu igla nema gde da se udene posle. Osim nas koji smo najgori što se tiče hrane, ne zaostaju mnogo ni naše komšije Belorusi. Oni su u karavanu odmah do nas ali isto kada se ide u kupovinu ne mogu sve da donesu odjednom iz autobusa. Mi smo tu bar bolji ali svejedno imamo ubedljivo najviše kesa koje dovlačimo. Sada nam je malo i standard skočio pa ne kupujemo bas onu najjeftiniju hranu sa 90% aditiva u sebi. Sada pazarimo i malo kvalitetnije. Ja sada zarađujem još više pa sam počeo da pazarim i hranu koja ne spada u standardni jelovnik. Rekao sam da ono što svi jedemo plaćamo svi a ako hoće neko nešto posebno samo za sebe onda pazari odvojeno. Ja pošto sada jedem kao da i moje pantljičare imaju gliste pazarim dosta dodatne hrane. Sve je lepo dok na kraju ne treba da se razvrsta i proračuna šta ko koliko treba da plati. Račun je metarski a nikome se ne računa šta je ko pazario i šta je zajedničko. Na kraju nikome nije do toga. Meni je par puta došlo da platim tih par funti što su se izgubile negde usput jer me baš briga za to ali Panta ne da tako nego mora da bude strogo sve po propisu. Jednom kada je bio račun najveći i kada nikako nismo mogli da se razračunamo a on je zapenio da mora tako njemu sam utrapio da izračuna ko će koliko da plati, baš me briga. Mislim da su mu rogovi izrasli dok je sve ono razabrao. No dobro, sve to ide u rok službe. Tek kreće udarna sezona i tek treba da se montiraju i novi plastenici ili tuneli kako Englezi kažu. Tako da mene čeka još teškog posla a i ostale koji budu hteli da mi se pridruže. Ali više o tome u sledećem nastavku.