(Не)зрео народ

     Постоји велика разлика између разума и ума. Разум се бави анализом и рашчлањивањем, а ум синтезом и јединством разлика. Разумска свест је несрећна, увек издељена, прошарана неспојивим разликама и пуна статичних супротности, које не успевају да се само-превазиђу, па разумска свест нужно остаје незрели ступањ свести. Као што бива и са многим другим појмовима, тако и разум има своје место, неизоставну функцију и изузетно важну улогу у процесу сазнања. Зло је, међутим, ако се сазнање на том ступњу заустави. 

    Разумска свест просечног грађанина Србије види супротности као нешто неспојиво. Види Народноослободилачки покрет, као нешто из чега је израстао комунизам, као потпуно раздвојен и неспојив са националним осећањима и стабилним, модерним државама. Странке које нагињу левој страни причају о демократији, Европи, подсмевајући се благо затуцаним русофилима, а странке које су скренуле десно куну се у Русију, њен став о Косову и њено место у планетарном поретку, које представља све јачу противтежу злом Западу. И сви, наводно, разумеју како ствари стоје, ко је на којој страни и против чега га то аутоматски позиционира. Руси су силно национално самосвесни, граде потпуно нови поредак и ремете планове овима из ЕУ. Русија је православна, национална држава и она је наша мајка, кажу самопрокламовани русофили наше политичке сцене. Е, ту настаје велики проблем. Дотични самопрокламовани русофили налазе се у редовима странака које су мењале називе улицама, које носе беџеве и које су скинуле беџеве. Једном речју - у питању су десно окренуте странке, које сматрају највећом неправдом сатанизацију четничког покрета, сматрајући тај покрет за један од два антифашистичка покрета које је Србија имала. Овде долази до заплета, јер се заборавља које је право питање поводом приче о антифашизму.

    Питање није ко су били анђели, а ко ђаволи; питање чак није ни ко су били лоши, а ко добри момци. Дакле, није реч о томе да није било лоших партизана - који су чинили ратне злочине - свакако их  је било. Није реч ни о томе да није било добрих четника - који су спасавали америчке пилоте - свакако их је било. Није реч ни о томе шта се десило после рата - да ли су примењиване Де Голове методе, односно брисање са лица земље свих доказаних или сумњивих колаборациониста, или се антифашистички покрет изобличио у диктатуру, као што је Стаљинова, која је нагурала бројке жртава тако да стане раме уз раме са нацистичким режимом. Реч је само о томе ко је био на којој страни у току трајања Другог светског рата. Тачка. Само то је питање које је релевантно ако се разговара о антифашистичким покретима. Стаљин је након рата узроковао толико зла да га често стављају у исти кош са Хитлером, Де Гол је стрељао све оне за које је само посумњао да су сарађивали са нацистима. Савезници су сравнили са земљом Дрезден 1945. Да се не помиње атомска бомба, као можда највеће зло цивилизације. Нико, међутим, не доводи у питање на којој су страни били Руси, Енглези, Американци или Французи - то  је била антифашистичка страна, и тачка. 

    Дакле, није питање о томе ко је био цвећка. Него само о томе ко је био антифашиста. Комунизам (односно облик социјалистичког самоуправљања какав смо ми имали) је створио Голи Оток, једноумље, цензуру, некритико окружење - што им ја прва никада не бих могла опростити. Овде, међутим, није реч о њима, него о чињеници да је Србија имала један једини антифашистички покрет. Можда ће историја показати да је антифашистичка борба грешка, да је Тројни пакт био сјајна одлука за нас, да је руковање Недића и Хитлера мала цена, ако би то значило да би стотине хиљада људи било поштеђено. Судећи по деловању нациста не бих рекла да би било поштеђених, али понављам - остављам могућност да је герилска партизанска борба била сулуда и погубна. Ипак, како је једино питање ко је био антифашиста, треба прекинути фалсификовање историје (које ионако запне чим се постави питање о имену макар једне битке вођене између четника и Немаца), треба указати на то колико је сулудо да Хрватска иде у Москву на прославу годишњице победе над фашизмом, а Србија седи код куће, јер не може да схвати да је могуће да има антифашистички покрет, а да се не одрекне себе, своје националне одређености, вере, културе и свега осталог.

    Поменути Руси поседују изузетну  националну самосвест и одлично памте зло које им се десило под Стаљиновим режимом, али им никада не би пало на памет да се одрекну Црвене армије.  Због тога и шок који је продрмао десно оријентисане русофиле - Руси питају где су имена антифашистичких улица! Опа! Наравно да питају, јер не могу да схвате незрелост свести која ће под тепих гурнути један од најславнијих покрета сопствене историје, људе који су жтрвовали све што су имали, а пре свега сопствене животе, у борби против највећег зла које је човечанство изродило, а гурнуће их под тепих због идеологије која је настала као изобличен наставак, који је уследио након тог покрета. Зрела свест не може да појми количину незрелости, која свим силама скрива нешто чиме треба да се поноси. 

   У граду у којем живим улице Народнослободилачке борбе, Партизанска улица и сличне, замењене су улицама Цвећа, Свињарском улицом, улицом Ружа, и сличним. Аргумент за мењање назива улица гласи "Постојала је историја и пре 2. светског рата!". Не спорим. Значи ли то, међутим, да ће 2. светски рат престати да буде део наше историје, ако зажмуримо и  правимо се да га није било? Разум ће на улицама певати "Србија, Русија, не треба нам Унија!", као синоћ, на концерту трубача. Ум ће разумети неодвојивост Европске уније, настале као логична последица победе над фашизмом и Русије, чија је армија, да се не лажемо, потукла Хитлера.

   Читава ова ситуација само потврђује реченицу коју је Хегел изрекао о нашем народу - Словени још нису ступили у своју историју.