Iz ugla provincijalke...

Nisam primila platu već dva meseca. I kada je budem primila, kao da nisam - do sada sam je već potrošila. Kada saberem sve plate koje mi firma za koju (verovali ili ne) još radim, suma je daleko od zanemarljive. A ja i dalje radim... uzajmljujem se da bih otišla na posao. Isto je i sa mojim kolegama. Oni uporniji rade po dva ili tri posla, a ipak, kada krenu kući, nedostaje im 10 dinara za autobusku karticu. I niko neće da da otkaz. Zbog straha valjda. Teško se živi i kad radiš, kako li je tek kad si bez posla...

U mom gradu je najviše ljudi u zemlji koji se hrane iz narodnog kazana, a procenjuje se da ih je duplo više od zvaničnog broja. Ratni invalidi primaju penziju od 100 evra, a prosecna plata ne dostiže ni 300 evra. Retki su ljudi koji se zaista bave poslom za koji su se školovali. Diplomirani inženjeri su vozači, a oni koji se nakon osnovne škole nisu usudili da zađu u štivo srednjoškolaca - na visokim su funkcijama. Verujem da ni veći deo Srbije nije u značajno boljoj situaciji, jer da jeste, valjda nas ne bi ovoliko ludih ostalo ovde.

Ne krivim politiku ni političare. Ne krivim bivše, sadašnje ni buduće predsednike. Krivim narod. Očigledno smo toliko izgubljeni i očajni da samo tražimo nekog ko će da nas vodi. Nije bitno gde ni kako, samo da ne mislimo svojom glavom. Zato i ne glasamo. A i kada se odlučimo na taj hrabri postupak da ipak imamo svoje mišljenje o nečemu, to radimo u grču. Nesigurno i uplašeno.