Zaborav, please

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila. Ni to sto sam otvorila nisam uspela da registrujem dok ga nisam procitala nekoliko puta. Bilo je puno zvanicnih reci ali medju njima tako vaznim izdigla su se dva izraza, zgrabila me za grlo tog zimskog popodneva i ne verujem da je ista drugo u tom pismu bilo uopste i vazno - oni su sve rekli: 'without prejudice' i  'cease and desist' porucili su mi bili u tom pismu. Za one koji ne znaju engleski ili ga znaju ali se nisu sa ovakvim stvarima susretali, oba izraza su standardni cak kanonizirani obrasci legalnog izrazavanja, s tim sto je prvi naklon legalnom humoru - jer stvarima se treba smejati bez obzira na boju ili ukus suza - a drugi je klasicna gola pretnja.

Pismo je bilo poslato od strane postovane (citajte: mocne) advokatske firme iz Montreala na ime njihovog klijenta, velike (citajte: mocne) evropske firme, koja je deo jos vece, globalnog giganta, i ticalo se imena koje sam bespravno koristila a oni ga poseduju. Ja nisam imala nikakvu moc, nikada nisam mogla da ponesem pridev 'velika' cak ni svojim najboljim danima, ali legalno pravo na to ime sam zvanicno kupila bila kao trade-mark nekoliko godina ranije. Dakle: ja sam posedovala ime, i oni mi prete. To je bila situacija svedena na nekoliko reci. Medjutim..

Meseci koji su vodili do tog 20. decembra su se ugurali u elitno drustvo najgorih. Iako se, kako sam navela, pridev 'velika' za mene nije nikad lepio, ja sam oduvek bila ono sto vecina ljudi kazu da nije - gutsy. Nisam to smatrala nikakvim narocitim kvalitetom sigurno ne velicinom, vec je to provereno skoro uvek bilo izraz ocajanja, ali verujem da je tu i tamo moglo da stvori pozitivnu impresiju kod nekog naivnog. Tog petka popodne bilo mi je jasno da su povremeni uzleti srcanosti kojima sam se podizala iz privatnog mraka zavrseni. Moji dani hrabrosti su se okoncali kod prvog susreta sa legalnom pesnicom. Verovatno je dobro sto sam se uvek suzdrzavala oko upustanja u revolucije, iako moram da priznam da sam zelela i razmisljala o njima vise nego sto je to primereno jednom primerku bez icega velikog, i u ozbiljnom deficitu sa idealima.

Sa druge strane moje legalne pretnje je, jasno je bilo, stajao neko sa samozadovoljnom crtom sadizma. U petak popodne su mi poslali pismo, ponedeljak je bio poslednji radni dan pred Bozicne praznike iako niko nista ne radi, u utorak tek niko nista ne radi a i veci deo nedelje izmedju Bozica i Nove godine niko ne radi, osim bioskopa, restorana i maloprodaje. Uz gore-pomenutu pretnju stigao je i rok naravno - dali su mi deset dana da prestanem, nestanem, izgubim se, pocistim i ne ostavim traga za sobom. Inace..

Iako sama nisam ni hrabra ni velika, jako lose reagujem na ucene i siledzije. Jako, jako lose. U stvari je verovatno jako dobro da nisam veca i hrabrija jer bi od mene vrlo lako postao ubica. Ali od svega, svega, svega, najgore reagujem na bespomocnost. I tudju i svoju. Pred bespomocnoscu se sistem zakoci, raspadne i odbija da nastavi dalje ili se bar sakupi. Od-bi-ja. I tako smo moj sistem i ja proveli vise bednih sati u pregovorima u petak popodne koji je polako postao vece. Ja sam bila spremna da umrem - gotovo, zavrsila sam svoje, ne mogu dalje, ne vidim zasto, sta cu mom detetu kad ne mogu nista kakav je to freakin' role model, nemam sa cim, nemam nista vise razumes! Sistem je uglavnom cutao ili tiho jaukao iako je njegov mandat da se ne da, spustio se bio kraj mene na pod (u radnju je ionako retko ko ulazio) i slozio se: ovo je obicno djubre, ali spremi se za jos gore, i pomazio me povremeno po glavi, nespretno, nesviklo - kakav smo bedan par cinili nas dvoje tog bednog popodneva niko nije video, i nikome nije bilo potrebno da vidi. Sakupljali smo se kako smo znali i umeli, lepili nazad, i vise se nikada nismo sastavili kako treba.

To je bio pocetak. Do kraja je uzelo oko tri i po godine. Sto je bila sreca, jer obicno traje deset. Nasla sam bila i advokata koji mi nista nije naplatio, kazu da ima takvih koji time kupuju bolje uslove u Paklu - ne znam, meni se cinio kao jedan pristojan covek. I to je bila sreca. Na kraju su oni odustali i platili izvesnu sumu, koja ne bi bila sitnica da nisam bila u tolikim dugovima. I to je bila sreca. Toliko srece nisam nikada videla na gomili.

Retko o ovome pricam. Mnogo cu radije ispricati da sam nekoliko dana nakon tog sudbonosnog petka kupila kartu i odletela na jug, gde me je cekala Tijana i u Atlanti smo provele nekoliko nezaboravnih dana. Pricacu i o bolnim temama, nije to tesko - ali o ovome ne mogu. I da sam ovoliko izgurala je pravo cudo. Napisala sam bila nekoliko reci tih dana, to je sve... i onda mi je prosle nedelje stigao jedan mail. Tako sve pocinje ovih dana izgleda. Pismo je stiglo iz Kine i obavestava me da tamo neko hoce da kupi domen za ime koje ja posedujem i zvanicno lice Artur me zvanicno pita da li je to neki moj rod ili slican pomoz' og, i da je bolje da ja kupim sto pre jer ako oni kupe, ko zna..

Sve se vratilo instantno. I strah i bes.. i ne pomaze da ja sada jako dobro znam kako oni igraju ove igre, i Artur i drugi momci - ja ih ne igram. Zar je ovo otrcani dancehall u kome se plati nekoliko penija za ples i ti ustanes rasiris ruke i krenes po taktu - jedan, dva, tri... Ja ne igram tako. Ne mogu, necu, i nemam sa cime. Ostali su na podu te veceri neki delovi i nas dvoje nespretnih smo stvarno to obavili vrlo lose, sakupljanje i lepljenje. A telo pamti. Povrede, dodire, ruzne reci, lepe reci, seca se i zaboravlja ali sve belezi, kao u knjizi. I pomislim tako ponekad kako moja knjiga nece biti neka vesela, sarena kao od cika Jove Zmaja, nece biti ni Ostrvo s blagom,  pa ni freakin' Moby Dick, vec neka istrosena beleznica kojoj fale stranice i citava poglavlja, i tu prazninu nece popuniti fantomska mistika ni beletristika, nista nece hteti da je popuni, i verovatno nece trebati. Ja bih da zaboravim.

Bez predrasuda

Uplasili su me
Monsieur Leger & Co
Bez predrasuda, kazu
Ucinili bi to isto i nekom drugom
U udobnim foteljama porodicnog uspeha
i tradicionalne grabezi
stare metode tapsanja po ramenu
i uvrtanja ruke mirisu na ustajao konjak
i davno sazvakana slova zakona

Ja imam svezu krv
i mekane grudi
Imam i malo dete i snove
koje nisam osigurala
Najradije bih pobegla
i ostavila Hrabrost da prekrije namestaj
i pusti ptice iz kaveza
Nisam videla Sevilju ni Versaj
Ako zaboravim dvorske intrige i
odsustvo elektriciteta
barokni korseti i sifilis
su bezazleni u poredjenju
sa preciznim licemerjem boljeg sutra

Dok je drzala Sentimentalnost
u sobici pod krovom
i ustirkanoj uniformi
koja se spremno
skidala na zvuk srebrnog zvona
o Pohlepi su pisali kapitalna dela
Tada su jos vladali fini maniri
i zvali su je Ljudske naravi
Danas i iluzije imaju ukus plastike
i naftne mrlje
Telad hrane njihovim majkama
i opet ubijaju kitove
Bez predrasuda