SaJAm i Ja sa njim

Evo već treći dan prolazim pored Sajma. A na Sajmu, Sajam. Knjiga, čega drugog.. Autobusi se ciklično pune i prazne na toj stanici. Gužva. Nervira me sve to. I ovako kasnim na posao. Baš me nervira. Dok ja ne odem na Sajam. Onda onaj svet napolju, svet prepunih autobusa, saobraćajnog zastoja, tmurnog vremena, taj svet više ne postoji. Postoje samo hale, pune ljudi, hale tople, zagušljive, sa decom koja se vrzmaju među nogama (ko još vodi decu na Sajam?), hale pune knjiga.. Novih, starih, viđenih, željenih, nepoznatih, smešnih, važnih..

Prvi susret sa Sajmom bio je davne ’96. Brucoš. Na književnosti. Sajam je za nas bio kao .. odlazak na more, na koje naravno nismo išli jer nije bilo para. Kao deca puštena u fabriku slatkiša. Kao ..ostvarenje sna. Ako se imalo išta para. Predavanja tek što su bila počela, profesori izdeklamovali spiskove lektire&literature. Predstojeći protest još nije bio ni u najavi. Pravo sa predavanja, gomila nas, kolega sa grupe, zaputila se u osvajanje sreće. Moj budžet.. beskrajno veliki... skoro 200 maraka. Za te pare moglo se kupiti mnogo knjiga.. To je bilo roditeljsko ulaganje u predstojeće studije. I moju ličnu, neopisivu sreću.

Mislim da se sećam gotovo svih knjiga koje sam tada kupila. Istorija helenske književnosti, gospodina Đurića, zastarela, ali za sad nenadmašena...Završila mojom lakovernošću sa još nekim debelim knjigama, u rukama druga iz osnovne, u to vreme heroinskog zavisnika koji je prodao ko zna kome. Pregled rimske književnosti – mnogo godina kasnije koristio i mom bratu na studijama istorije. Leski i njegovi eseji o tragedijama, neuništivi i nezaobilazni Velek i Voren i njihova Teorija književnosti – danas kod jednog mladog gospodina koji je od studenta srpske književnosti dospeo do oružane pljačke i zatvora. Grčke tragedije – dve prelepe bordo knjige u kojima nije bilo svih Evripidovih drama, pa tako ja na ispitu rekoh Vladeti Jankoviću da ne mogu da napravim traženo poređenje jer Evripidovu Elektru nisam pročitala. Ova izjava, praćena sa nekoliko uzdaha iza mene, kod Vladete je prošla krajnje nezapaženo, te smo nastavili dalje o Orestiji, kao da ništa nije bilo. Što delimično opovrgava urbane legende o Vladetinom bacanju indeksa kroz prozor i opaske o kuvanju i sl. Najgore što sam čula od njega bilo je – A što vi sedite kao puding neki? upućeno kolegi koji je tanušnim, jedvasamživ glasićem vezao sve kako treba i sedeo kao da će svakog trenutka da sklizne sa stolice i istopi se u ništa.. (Što reče MRNS, istrolovah rođeni blog, a još ga nisam ni završila). Elem, kad pomenuh Vladetu, zamerila sam se silno jednom kolegi jer sam kupila džepno izdanje Imenika klasične starine, trenutak pre nego što je on hteo da ga ukrade. Mlados’ ludos’. Sećam se i beskonačne potrage za Mimezisom, izdanje Nolita, edicija Književnost i civilizacija. Čitava edicija je fenomenalna, ali je već dugo moguće naći samo na štandovima sa polovnim knjigama. Mimezis ni tamo, ta knjiga je nešto kao Sveti gral studenata svetske književnosti. Ja ga još nemam. Jedne godine nađoh primerak u katastrofalnom stanju. Neko je dao detetu da se igra sa njim, pa podglavljivao vrata, pa da ubacio u podrum, pa se setio da bi mogao i da zaradi. Svake naredne godine potraga se nastavljala, mada mi se čini da se i broj štandova sa polovnim knjigama nešto smanjio. Tek, prva sajamska kupovina okončala se više nego uspešno. Ranac se otegao od težine, dan je bio divan. Veselo se vratismo u grad.  Ostalo je dovoljno para za picu na Kolarcu. Da se slože utisci. Da se malo bolje upoznaju kolege. I ostalo je dovoljno da se, na užas moje drugarice Teodore, kupe dve Champion dukserice sa kapuljačom, jedna crvena, jedna teget. -Nije moglo ništa ženstvenije? Pa uz starke i farmerke, to se najbolje slaže. No, to je već priča o nekoj drugoj kupovini, koja je uključivala nedelju dana mokrih nogu i jedne čizme, najlepše na svetu koje su tabanale po svim protestima i dočekale da vide Slobi leđa. Nisam imala snage da ih bacim, tek onako u kontejner. Stvila sam ih u kutiju i ostavila pored. Opet digresije. Da.. Elem, fokus je na Sajmu.

Sajam ’97. uglavio se u najnezgodnijem mogućem trenutku. Nas, bivše brucoše, selili su iz Patrisa, iz drugog bloka, sklonog padu još od zemljotresa u Skoplju. Posle nedelju dana čekanja i ispušenog boksa Winstona 100s  i nebrojano odigranih partija preferansa, dočekali smo preseljenje. A Sajam je već bio prilično odmakao. Selili su nas naravno u Studenjak, i to ovako: -Evo vam domska i potvrda da ste iseljeni, idite u treći blok i tražite mesto! Upravnik trećeg, legendarni Dule sa frizurom učitelja koji Maksiću tegli uši oko glave.., čupa ono malo kose što ima i pokušava da nas useli. Negde. Šalju me na peti sprat. Tamo na tri kreveta četiri devojke, desetak godina starije od mene, svuda razbacana garderoba, obuća, sve prilično estradno. Au! Ona na čije mesto treba da se uselim, razvlačeći žvaku i glas, me obaveštava da nema nameru da se seli, ima potvrdu sa faksa, a ako i bude morala ostaće u sobi da deli krevet sa drugaricom. Au, jbt! Gde sam upala? A treba ovo da završim pa da idem na sajam. Dule kaže: -Hm, ima potvrdu. Ok, snađi se do ponedeljka, pa ćemo nešto da nađemo. Do ponedeljka? Ja imam samo kožni jaknicu i par najosnovnijih stvari u rancu. Sve stvari su mi rasute po sobama poznatih i nepoznatih ljudi u studenjaku. Vetar razbija. Nemam gde da spavam. A sajam? A ni para nešto nemam. Većina prijatelja kao i ja čeka preseljenje. Svađala sam se sa zamenikom upravnika Studenjaka. Najbolji drugar ima ludu devojku. Ne mogu tamo. Drugarica koju znam još od osnovne nije mi ponudila da prespavam kod nje.  Nemam gde da spavam. Kiša. Ako odem kući, završiće se sajam. Ne znam ni gde sam pošla, tek u tramvaju, nekom od onih što idu Bulevarom, srećem ujaka. Ujka je mamin polubrat. Stanuje kao podstanar u nekoj rušnoj kućici u Milana Rakića. Radi u BIP-u. Vraća se kući s posla. Dobar je kao hleb. Ali pije.. ponekad i mnogo. I živi sam. Retko se viđamo. Pričamo. Ne sećam se više ko je od nas dvoje prvi izašao iz tramvaja. Tek u ruci pruženoj za pozdrav osetila sam, posle dodira odgrubele kože, gužvu novca. Ne sećam se ni koliko ga je bilo. Za njegova skromna primanja, mnogo, za Sajam.. i više nego dovoljno. Već je bio pao mrak, ali meni se svanulo. Idem kod G. da spavam. On je jedini od cele ekipe imao svoj stan. Bez telefona doduše, ali gde bi pa bio po ovakvom vremenu. Kuva mi čaj. Toplo. Sutra idem na Sajam.

Svi Sajmovi posle ličili su jedan na drugi. Ne pamtim baš najbolje onaj iz '98. i '99. Nešto mi se neki mrak tu grupisao u memoriji. Kasnije se došlo do posla, do nekih para, pa kupovina više nije bila balansiranje između željenog i mogućeg. Nekako je sve manje onoga što me posebno fascinira, a opet da bih kupila sve ono što želim, morala bih da se potrudim da napokon smislim tu dobitnu loto kombinaciju, pa da organizujem kamionski prevoz, policu veličine poveće sobe i još 200 godina života da stignem sve to da pročitam i pregledam. Jer, zašto i to ne priznati, ja obožavam knjige sa slikama. Enciklopedije, monografije, sve..

 Sajam je postao must do i tako je Žmu jutros otperjao ranom zorom, a ja ću.. videćemo kad. Poslednjih godina hit izdavač mi je Clio, koji uspeva da zadovolji moju pomamu za istorijom na jedan vrlo interesantan način. Najveći promašaj (ne Cliov nego moj)...bez sumnje, Dževdet beg i njegovi sinovi koje sam skupo platila pomućenog razuma od oduševljenja romanom Zovem se Crveno. Jedva sam se naterala da pročitam do kraja ove turske Budenbrokove. Ko nije čitao, ne mora.

I da.. Sajam može biti interesantno mesto da pobliže upoznate ljude sa kojima se družite. Nemalo puta sam se iznenadila izborom knjiga svojih sajamskih saputnika.