Gomila Neprijatnosti

Kupila sam štrikane čizme i pelerinu.

Da budem moderna.

I prikladne pantalone pride, da sve bude kako valja i dolikuje. To sam obukla juče ujutru, uprkos odavno usvojenoj politici da se za posao ne oblačim kao klovn. A sve zato što sam popodne išla u Pietro del Oro, na ručak sa mojom ekstremno fancy sestrom Majom.

Krećem se od ulaza ka parkingu, i uhvatim sebe kako pevušim:

Tanananananana taanananananana Batmaaan, Batmaaan...

Jebote, kako je nepraktična ova pelerina! Kako da namestim torbu? Ne mogu da je okačim preko ramena, ne mogu ispod pelerine. Moraću da je držim za ručku, iako za to nije predvidjena. Treba mi nova torba.

Fju, stigla sam do kola. Sada me bar niko neće gledati narednih 20 minuta.

Centralna brava, klin, kontakt, kvačilo, startuj motor, diži nogu s kvačila.

Jebote kako sam mogla da zaboravim da izbacim iz prve!!!??

Ajde opet. Kvačilo, kontakt brava, ubaci u neutralnu. Gde mi je USB sa muzikom? Iskobeljam ruke nekako iz pelerine, pa preturam po torbi par minuta.

Batmaaaan, Batmaaaaan, Batmaaaaan, Batmaaaaan...

Evo ga! Fju. Utaknem USB, i iz zvučnika se začuje milozvučni glasić Lily Allen. Seti se da spustiš ručnu pre nego što kreneš! Ok. Ajmo sada.

Jebeni djon jebene štrikane čizme mi se nekako zaglavio o patosnicu! Kako je to moguće?! Saginjem se i čupam patosnicu. Skidam pelerinu.

Na parkingu ispred posla, čekala sam samo 15 minuta na mesto. Trkala sam se za njega sa nafrakanom, groteskno crvenokosom apotekarkom u crvenom Jugu, i pobedila. Uz osećaj postignuća, navukla sam pelerinu i uputila se ka kancelariji.

Tanananananana taanananananana Batmaaan, Batmaaan...

-         Jao što ti je lepa pelerina! – vrisnula je Dragana kad sam ušla. – Samo... kakva ti je ovo budža?

Dragana pokazuje u pravcu mojeg poprslja gde se istakla linija zakopčanog sakoa. Izgleda kao da sam obukla WonderBra a onda nagurala novine u njega. Skidam pelerinu enormnom brzinom i dajem je Dragani, da proba. Stoji joj savršeno.

Dobra stvar je to što je juče temperatura bila dovoljno visoka da sam mogla većinu poslova koje sam obavljala van kancelarije da izvedem u sakou. Malo mi je bilo hladno, ali za lepotu se mora trpeti. Pred kraj radnog vremena je pak zahladnelo. Pao je i mrak, i nekako je bilo neprimereno da pelerinu ostavim u kancelariji, gde sam nameravala. Sačekala sam da svi napuste svoja radna mesta, pod izgovorom da je jako bitno da danas pošaljem Sabri ponudu, a onda sam navukla omraženi vuneni prekrivač sa rupom u sredini i uputila se ka parkingu. U ulazu sam naletela na čiču u odelu gradjevinskog radnika kako se olakšava. Simultano je poskakivao dok se otresao, i okretao za mnom.

Čiča koji piša: Imam osam hiljada dinara!

Ja (uzdržavam se od psovanja): Blago tebi!

Čiča me prati, nakon što se zakopčao, boguhvala, i dere se za mnom:

"Znam ja takve kao što si ti! Ti se kurvaš za trista evra!"

Ko mi kriv kad sam se suzdržala od psovki.

Kad sam stigla u restoran, prvo sam na brzinu skinula pelerinu, a onda sam shvatila da Maja kasni. Ne volim da stignem prva. Uvek me opterećuje kad moram da se pravim da u meniju ima nešto što me toliko interesuje da moram iznova i iznova da ga čitam. Zvala sam Miru, moju drugaricu koje se možda sećate iz bloga Peace Like A River, ali mi se nije javila. Verovatno je na nekom sastanku. Pozvala sam i Mariju koja je poznata iz istoimenog bloga, ali ona nije bila dostupna. I dok sam vodila debatu sama sa sobom da li sam dovoljno očajna da pozovem svoju mamu ili ne, primetila sam da za stolom dijagonalno sedi Milorad.

Milorad je mračna tačka u mojoj prošlosti. Pre jedno pet godina sam bila sa nekim drugaricama u nekom klubu pod uticajem alkohola i dala mu svoj broj telefona, što inače ne radim. Nikada. Posle smo izašli na jedan dejt na koji je on došao u poslovnom odelu, staklastih očiju, ruku koje se tresu, naručio dve čaše šampanjca – da, čaše- a onda mi natuknuo da mi "Može nabaviti šta god da mi treba." Posle je, na izlasku iz kafića, pokušao da me uhvati za ruku i poljubi, i nije shvatio da to što se ja savijam unazad ka zemlji ne znači da mu demonstriram da mogu da napravim most stojeći. Nisam mu se nikad više javila.

Zabijam nos u ekran mobilnog, koji je na svu sreću, dovoljno je velik da mi pokrije trećinu lica, a drugom rukom se hvatam za čelo, kao da me boli glava. I dok sam ja tako sedela kao idiot, pojavila se moja ekstremno fancy sestra Maja u štrikanim čizmama, prikladnim pantalonama i dugačkom džemperu koji joj je savršeno stajao. Imala je torbu koja se drži za ručku.

Ručak je prošao koliko-toliko u redu, ako izuzmemo činjenicu da je u mojim špagetama sa morskim plodovima bilo mnogo više špageta nego obično. Trudila sam se da neobavezno ćaskam dok sam smišljala načine kako da ne obučem pelerinu kad krenemo kući, i istovremeno trudila se iz petnih žila da ne gledam u pravcu stola za kojim je sedeo Milorad.

-         Jao što ti je lepa pelerina! – vrisnula je Maja i otela mi je iz ruke, preko koje sam prebacila skota kada smo ustale od stola u nameri da izadjemo. – Što je ne obučeš?

Nisam mogla pri zdravoj pameti da slažem da mi nije hladno te sam pribegla poluistini i objasnila joj da ne želim da privlačim pažnju kako bih izbegla da me primeti Milorad. Poverovala je! Kad smo izašli napolje, pak, nisam više mogla da koristim taj izgovor, i navukla sam prokletinju s nadom da ulično osvetljenje na putu ka kolima neće raditi preterano dobro.

I taman kad sam mislila da sam se izvukla, naletela sam ni na koga drugog do mog neprimereno mladjeg, brutalno iskrenog brata, Lazara.

-         De si bratoriiiiii! – prodrao se dok mi je "bacio kosku", a onda još jače uzviknuo. – Zašto si obučena kao slepi miš?

-         Nadam se da nisi očekivao da ću da te vozim kući na Bežanijsku Kosu.

-         Pa mogla bi, brate, ako ti je usput.

Palo mi je na pamet da uključim GPS i da mu pokažem gde se nalazi B. Kosa a gde Hotel Jugoslavija, ali sam bila slaba srca i popustila. Mogla bih da svratim da posetim stare roditelje.

Ako postoji neko na ovom svetu kome je savršeno svejedno kako sam se obukla to je moj tata, a mami, valjda, izgledam uvek lepo.

O Tempora! O Mores!