Indecent Exposure

Disclaimer: Sve ličnosti i dogadjaju opisani u ovom tekstu su izmišljeni. Bilo kakva sličnost sa živim ili mrtvim osobama, i sadašnjim ili prošlim situacijama je posve i sasvim slučajna. Ovog puta ozbiljno.

Warning: Ovaj tekst sadrži eksplicitan materijal. Osobe slabijeg zdravlja ne bi trebalo da čitaju.

***

‘Sit thee down, and have no shame,
   Cheek by jowl, and knee by knee:
What care I for any name?
   What for order or degree?

Alfred, Lord Tennyson

Bilo je to pre nešto više od godinu dana, kada sam prvi put otišla privatno na pregled kod ginekologa. Odmah da ustanovimo da nemam ništa protiv socijalnog zdravstva per se, nego, jednostavno, više nisam mogla da podnesem da provodim neodredjene količine vremena u čekaonicama punim najrazličitijeg sveta. Da. Ja sam od onih koji su se u skorije vreme tako često pominjali na vestima, a koji ne tolerišu različitost. Kriva sam. Volela bih da imam dovoljno volje i snage da dodjem u Dom Zdravlja ranim jutrom, predam knjižicu, sednem na polu-raspalu stolicu u zagušljivoj čekaonici, i raspredem priču o cervikalnim polipima sa starijom gospodjom pored sebe. Ali ja to ne mogu. Slaba sam. U takvim situacijama, obično se trudim da ne gledam oko sebe, i ne čujem šta ljudi pričaju, sve vreme koncentrisana na vrata ordinacije, osluškujući i nadajući se da ću uskoro doći na red za pregled. Ali negde pred kraj prvog sata čekanja, koncentracija mi popusti i onda sam primorana da slušam o nečijim zdravstvenim problemima, i u roku od 15 sekundi sam uverena da sa mnom upravo to isto nije u redu. Tako sam jednom, posle iscrpljujuće dugog perioda provedenog u čekaonici, ušla u ordinaciju i na doktorkino pitanje na šta se žalim konstatovala da imam kandidu, kondilome, cistu na jajniku, anovulatorne cikluse, sekundarni infertilitet i rak grlića materice. Kao da moja hipohondrija nije dovoljno veliko mučenje, u čekaonicama se po pravilu nadje par političkih eksperata, koji vode dubokomislenu i visoko informisanu raspravu o stanju u zdravstvu, koja se završi zaključkom da je Boris Tadić lično kriv za činjenicu što je doktorka primila nekog preko reda te da ga stoga treba poslati na prinudni rad u rudniku soli. Još ako svojim prisustvom skup uveliča neko kome nije u skorije vreme palo na pamet da se okupa, neprijatnostima nikad kraja. A kad čovek, to jest žena, ide kod ginekologa, zaista joj ne trebaju dodatne neprijatnosti.

Zato idem u polikliniku Perić, koju je, svega par godina nakon demokratskih promena, otvorio Mirin tata (Miru poznajete iz priče Peace Like a River), a gde lepo pozoveš, zakažeš pregled, dodješ u dogovoreno vreme, i budeš pregledan od strane tima probranih stručnjaka.

Moj termin je bio u 18h. Stigla sam tačno na vreme, sela u čekaonicu, bila uredno ponudjena sokom od strane Milice, zanosne medicinske sestre sa divnom, dugom, plavom kosom, uzela u ruke jedan od onih magazina koje nijednom drugom prilikom ne bih čitala, i naišla na vest o porodjaju Jelene Karleuše. Sa nevericom sam pokušavala da odredim visinu štikli na cipelama u kojima je gospodja sa ogromnom mašnom u kosi a sedeći u invalidskim kolicima napustila porodilište, kada sam osetila kako mi nečija ruka pada na rame. Uhvaćena na delu, poskočila sam i pogledala na gore, gde je stajao moj novi ginekolog, koji je, sigurna sam, u tom trenutku došao do zaključka da sam notorna seljančura, koja gaji pobožnu admiraciju prema liku i delu Jelene Karleuše. Kao oparena, ustala sam na noge lagane, bacivši magazin, i osetivši kako mi lice gori od sramote, podvrisnula:

-          Idemo?

-          Hajde. – rekao je, gotovo očinski, i pogurao me ka ordinaciji.

-          Ja Vam se izvinjavam na kašnjenju, Jovanka. – nastavio je – Nemam običaj da ne poštujem vreme mojih pacijenata, ali danas sam nešto kasnije stigao iz bolnice, imao sam intervenciju kod Vaše drugarice, Mire. Vi ste preko nje došli kod mene, jel tako?

Ja, izgleda, ne uspevam da održim pokeraški izraz lica jer se doktor istog trenutka baca na objašnjavanje:

-          Ne brinite se, super je ona, bila je to rutinska stvar, minimalna procedura, imala je stvarno i dosta sreće pošto se sve uglavnom samo sredilo.

-          Super, baš mi je drago. - odgovaram, sa artificijelnim olakšanjem. Nemam pojma o čemu je pričao.

-          Svucite se.

Ova rečenica me uvek uhvati nespremnu.

Dok sam ležala na stolu, dišući duboko u očajničkim pokušajima da se opustim, i gledala na ekranu svoj grlić materice uveličan do iznemoglosti, doktor je okrenuo glavu ka vratima i viknuo:

-          Milice!

Trznula sam se.

-          Ne brinite se, Jovanka, nisam ugledao nikakve nemani u vašem cerviksu... Miiiiliiiiceeeee!

Milica ulazi u ordinaciju i ostavlja vrata širom otvorena. Uverena sam da cela čekaonica gleda u moj grlić materice, ako ni u šta drugo.

-          Izvolite doktore?

-          Milice, molim Vas, dodjite po briseve i pogledajte ovaj grlić materice, vidite? Kao u devojčice od 13-14 godina koja još nije seksualno aktivna. – pokazuje doktor entuzijastično, dok Milica sa interesovanjem spušta glavu do visine koju je doktor demonstrirao i zagleda.

-          Milice, molim Vas da pozovete Mirka da ovo vidi. Jovanka, Vama ne smeta da Vas pogleda jedan naš student?

Zatečena sam.

-          Nema problema.

Milica uvodi nabildovano stvorenje u doktorskom mantilu, sa spojenim, crnim obrvama, i tarzankom. Ja sam zgrožena.

-          Mirko, pogledajte ovo, molim Vas. Ovo se retko sreće kod žene od 27 godina...

Žene?!

-          Tako izgleda potpuno zdrav grlić materice.

-          Kao da je seksualno neaktivna. – potvrdjuje Mirko znalački klimajući glavom.

Imam potrebu da vrisnem: da li bi još neko iz čekaonice možda želeo da dodje da se edukuje?!

Umesto toga crvenim i gledam u plafon.

Kad su Milica i Mirko otišli, zatvorivši za sobom vrata, na čemu sam im beskrajno zahvalna, ostali smo sami doktor i ja, da uradimo ultrazvuk.

-          Vi ste retko staložena osoba, Jovanka. – počeo je doktor da ćaska prijateljski dok mi je preturao sondom po reproduktivnim organima. – Većini žena bi smetalo da ih pregleda student. Moram da Vam priznam da je to zaista pohvalno... i neuobičajeno za vaš pol.

-          Hvala Vam! – smejem se kao šiparica-školarka. Posebno je to osećanje kada vas pohvali čovek koji ima pristup vašem intimnom području. – Mada, ja bih pre rekla da je to samo privid. Znate, ja sam konstantno pod stresom.

-          A čime se bavite? – ups.

Zaista, čime se ja bavim? Završila sam Filološki fakultet, jedno vreme sam radila u ljudskim resursima, a sad prodajem Colour Catcher na veliko.

-          Ja sam sales manager u jednoj privatnoj firmi. – fju. Izvukla sam se.

-          Prodaja nije posao za ženu. – odgovara doktor sa izrazom iskrenog gadjenja.

Ženu?!

-          Evo je jedna malecna hematična cista na levom jajniku... – pokazuje mi ekran na kojem se meškolji nešto sivo i nešto manje sivo, dok se ja pravim da razlikujem te oblike. - ...jako mala, ovo nije čak ni operativan nalaz.

Doktor ima jako umirujuć glas, što je redak kvalitet za pripadnika njegove profesije. Ne preterano, ali dovoljno dubok, i prijatno hrapav. Intonacija njegovog govora nema prevelike amplitude, što dodaje na utisku samouverenosti i pribranosti. Rado bih mu to rekla, ali shvatam da to ne bi bilo sasvim primereno situaciji.

-          Pa što ste se sneveselili, Jovanka? – pita me on sa dubokom simpatijom u glasu, te se ne usudjujem da mu objasnim da nisam veoma zabrinuta zbog toga što imam cistu.

-          Pa šta ćemo onda raditi sa tom cistom? Jel je treba pratiti? – opet sam se izvukla.

-          U principu, najbolji lek za ovakvu vrstu ciste je trudnoća.

-          Samo ako će da bude bezgrešno začeće. – izletelo mi je ogromnom brzinom i potpuno bez učešća voljnih procesa. Osećam da sam opet pocrvenela.

-          Haha! – veselo će doktor. – Ništa, onda ćemo 6 meseci na pilulu, pa ćemo pratiti razvoj situacije. Ko zna, - sigurna sam da me je pogledao vragolasto – do tada možda pronadjete nekoga s kim biste napravili dete.

-          Ne verujem, doktore. – odgovorila sam sa velikim olakšanjem što smo se najzad našli na tematici koja mi je veoma bliska. – U mojim godinama, teško je prevariti se tako brzo.

-          Nemojte tako, – odgovara on umirujuće i posve neizvežbano. – ja nisam nikada izgubio nadu u to da ću jednog dana izgubiti glavu, a za mene se već može reći da sam u ozbiljnim godinama...

Tendenciozna pauza.

-          Ne bi se reklo! – odgovaram veoma očekivano.

-          Hvala Vam. – uzvraća on i seda za sto gde na parčetu papirića piše svoj broj telefona. – Kontrola za 6 meseci, a ako u medjuvremenu bude bilo nekih nepredvidjenih razvoja, javite mi se odmah, i primiću Vas u Višegradskoj. Ok?

Jel on mene muva?

-          Ok, hvala Vam. – odgovaram i stišćem mu pruženu ruku.

Izlazimo zajedno na hodnik gde ga Milica kritikuje kako se suviše dugo zadržao. Pacijenti čekaju. Doktor me prati do vrata, otključava ih, hvata me šakom za rame, i kaže:

-          Strašna je Milica. Evo jutros sam pokušao da joj se pohvalim kako sam kupio majicu na kojoj piše Blondies Only i otkačila me je u sekundi.

Jesam li već pomenula da imam plavu kosu?

-          Pozdravljam Vas, Jovanka!

-          Prijatno! – kezim se nekontrolisano i silazim niz stepenice veoma stare zgrade u strogom centru grada, na kojima srećem Mirka koji mi je pre petnaest minuta zagledao medjunožje.

-          Ćao Jorgovanka!

Odlučna sam da ništa neće pokvariti moje dobro raspoloženje.

Jel me doktor muvao? Smesta se laćam telefona i okrećem Miru. Mira se ne javlja. Okrećem Mariju, i dobijam voicemail. Pada mi na pamet da pozovem svoju mladju sestru Maju, ali brzo odustajem od te ideje. Ona je suviše strejt za ovakvo nešto. Dok silazim niz ulicu ka kolima ne mogu da obrišem glupav osmeh s lica. Zove me Mira.

-          E Džo, sorry, imam neku delegaciju, nemam ni minut slobodan.

-          Ma onako sam te zvala, - objašnjavam užurbano - Bila sam kod Jevtića na pregledu, pa sam htela da ti pričam šta je bilo.

-          Jao, ja već godinu dana pokušavam da zakažem pregled kod njega, i nikako da nadjem vremena da odem.

-          Zar nisi bila danas u Višegradskoj? – pitam krajnje nediplomatski. – Učinilo mi se da je rekao da te je video danas.

-          Ma sigurno me je pomešao s nekim. – ubedljivo će ona. – Nego, jel sve ok sa tobom?

-          Našao mi je cistu na jajniku. – žalim se. - Rekao je da je u pitanju nešto benigno, ali čini mi se da nije toliko bezopasno, pošto mi je dao broj mobilnog da mu se javim u slučaju da mi se promeni stanje.

-          Ma dao ti je broj mobilnog iz nekog drugog razloga...

Ja se nekontrolisano kezim. Sigurna sam da zvučim kao idiot.

-          Misliš?

-          Ma da. Drma ga kriza srednjih godina. Sveže razveden, kaže ćale da je totalno pomahnitao. Kupio sportska kola, muva sestrice, sačuvaj bože.

Osećam se blago rečeno izduvano.

Što mi žene umemo da budemo smešne!