HUGS - једна споредна прича (део први)

          Хагс није волео да се намеће људима, није волео да прогања неког због својих интереса, иако је знао да му то неће вратити живот. Хагс је правио грешке, више пута...такве грешке да није марио на исход, на последице које је касније трпео. Те последице се осећају данас, дванаест година након што је изгубио свој живот. Сваки дан је проводио чекајући, седећи на зеленој клупи испред своје куће, тресући ногом тамо 'вамо, и испијајући вотку са лимуном, ама баш сваки дан. Све је то радио сам, не марећи на живот који се одигравао око њега, не марећи на људе које је познавао, на људе које је могао упознати. Ни ти људи нису марили за њега. Понекад би неко само бацио поглед на њега током дана, погледао га као неког чудака, запитао се шта он заправо ради ту, али ништа више од тога. Желео је да буде сам, иако то заправо није никад успео да постигне и поред игнорисања људи око њега и баријере коју је око себе поставио. У његовим мислима, глави, увек је била ту...она, она која ни дан данас, после дванаест година не напушта Хагса, која станује ту и не планира да се исели. Он се са њом сада углавном лепо слаже, проводи сваки тренутак са њом, прича о свакојаким темама, пева разне песме њима заједничке, спава...
           Живот је иначе сачињен од успона и падова, од добитака и губитака. Понекад превагне ова боља страна, а понекад ова друга. Ми сад причамо о овој другој, лошијој страни живота, јер човек и онако углавном памти оне лоше ствари, док добре одлаже негде са стране. Губитак... Нешто што je неки човек имаo неко време, кратко или дуго небитно, нешто што је човек за то време заволео, припојио, унео у свој живот, након чега му се то одузима, одстрањује, одлази или нестаје представља губитак. Тај процес иза себе уме да остави велику празну црну рупу, која касније гута, увлачи у себе све оно што је око ње остало, ширећи се тако на све стране нечијег живота. Тај процес уме такође веома да боли, горе од било каквог бола познатом човеку, да се укопа дубоко у жртву и сваким даном је разара. И тај бол, туга, и та празнина није страна већини људи на овој плавој лопти.

           Пролеће...необично топао дан у Београду носи са собом мноштво људи ван својих домова. Око двадесетак деце бесциљно јуре поред чамаца на земунском кеју. Две девојке женственим грациозним ходом прелазе исцртане кућице на шеталишту, држећи у рукама прве сладоледе ове године. Једна од њих је црнка, дуге уфрћкане косе, са црном шминком на себи и плавим поцепаним панталонама. Изгледала је нешто намргођено и ако је био прелеп дан...можда јој је то био природан израз лица. Сигурно да је било тако. Друга је била плава... У супротном смеру се кретао младић, висок, црн, са трегерима закаченим фармеркама, белом капом на глави. Гледао је заинтересовано децу која су поред њега протрчала јурећи према мало пре поменутим девојкама. У том моменту изненадно се чуо јак ударац поред на улици која већ вековима прати речну обалу Дунава. Био је то аутобус, градског саобраћајног који је при скретању у једну попречну улицу ударио у имлеков комби, беле боје са великом кравицом на бочним вратима. Мислим да је кравица претрпела тешке повреде и извукла дебљи крај тада. Тај ударац је примамио већину погледа са шеталишта, поглед девојака, поглед младића, поглед деце која нису застала већ наставила напред, поглед једне баке која је шетала свог већ превише старог, скоро непокретног деку, погледе паса и још много њих који су се задесили ту. У истом моменту једна од девојака је вриснула, бацивши сладолед високо од себе, док је друга била одгурнута на страну, псујући неког оца. Деца која су се играла и јурила налетела су на другарице, право на девојку плаве косе, која се нашла на земљи. Младић кад је угледао шта се десило, брзо је притрчао младим дамама, пружио руку и подигао девојку коју су оборили, приближивши њено лице свом на веома малу раздаљину. „Тео" полако је изговорио своје име. Погледала га је својим сјајним очима, полузатворених капака због светлости која је упирала право у њу, и изговорила „Хвала Тео"... Хагс је преврнуо очима, гасећи телевизор у својој замраченој соби четвртог спрата. Још један јефтини глупи љубавни филм домаће продукције, помислио је устајући са фотеље. Зар људи верују у то, помислио је, зар су људи толико слепи и глупи?! Све ми више личи на холивудска срања ова наша продукција! Изговарао је сам са собом.
           Хагс је живео сам, мама му је живела у комшилуку, док је тата био ван државе. Олга, Хагсова мама, је београђанка, адвокат високог ранга, позната у земљи. Увек је била дотерана и волела је љубичасту боју, увек је волела да носи ешарпе уз све комбинације. Имала је кратку црнкасту косу и након својих четрдесетпет година није имала бора на лицу. Утер, Хагсов отац, је био Американац, чешког порекла. Радио је у амбасади Америке док је Олга ишла на факултет, кад су се једног јутра и упознали у једној пекари у улици Кнеза Милоша. Хагс се не сећа оца баш најбоље, напустио их је две године након његовог рођења. И не осећа ништа према њему, не осећа никакав недостатак због тога, једноставно се саживео са тим. Био је хладнокрван, није показивао своје емоције никоме, није то знао, није то хтео. Тада му је било деветнаест година и ништа није посебно урадио. Уписао је Правни Факултет по наговору своје маме, али га није схватио озбиљно, због чега га је напустио већ следеће године. Волео је животиње, уметност и како он каже „лепоту тела". Желео је да слика и имао је своју радионицу, један мали кутак на поткровљу зграде. Проводио је ту доста времена како сликајући, тако и са својом девојком Емом...и то је био углавном његов живот... Њих двоје су могли целу ноћ остајати будни на поткровљу, гледајући звезде кроз велики кровни прозор и разговарајући о свему могућем на овом свету. Ема је волела звезде, гледала је на њих са пажњом и одушевљењем. Веровала је у њих, у њихов положај на небу, и утицај њих на наше животе. Не тако ретко је изговарала Хагсу упирући прст ка небу „Дечко, видиш ли ону звезду горе, ону лево поред оне мрље на прозору?", „Видим, прелепа" одговарао је он, већ знајући даљи ток разговора. „Е, па видиш дечко, та звезда, то сам ја, лепа, сјајна и добра..ааааа, јел видиш ону малу, одма поред ње са десне стране?" ; Хагс је опет промрмљао смешкајући се „Да прелепа, видим и њу". „Е, па дечко, та звезда, та мање сјајна си ти, одмах поред мене. Ја сам лепша па сам и сјајнија, а теби је довољно то што си поред мене, зар не!?" повисивала је тон како се реченица завршавала. „Наравно, ја не морам ни да сијам ако је тако, довољан ми је твој сјај" изговарао је правећи озбиљну фацу, са малим сакривеним смешком на лицу, док она је настављала: „Мораш и ти, мање, али мораш. Видиш ти њих, те две звезде, како их нешто спаја, нешто им не да да се одвоје и држи их тако чврсто....као и нас...е, то је судбина дечко, то је судбина...."