DRUG ŽDANOV POSETIO OKTOBARSKI SALON

Povodom 65. godišnjice oslobođenja Beograda, drug Ždanov obišao je izložbu 50. Oktobarskog salona

- igrokaz -           

Nalazeći se u radnoj i prijateljskoj poseti našim mislima i delima, drug Ždanov je našao vremena da u pratnji kulturnih i javnih poslenika obiđe najeminentniju ovdašnju izložbu umetničkog stvaralaštva. Tom prilikom drug Ždanov se zadržao u kraćem razgovoru sa organizatorima, umetnicima i posetiocima. Već u predvorju gornjeg sprata, drug Ždanov je zapazio rad Šure Durića Portretno društvo: - To su nizovi talking heads-a, poznatih lica-glava, predstavljenih na malo neočekivan način, ćutljivim video portretima - prokomentarisao je drug Ždanov pa nastavio - Dovedeni u ovakvu konstelaciju, podsećaju radnog čoveka upravo na opšte odsustvo razmene, strpljenja, pažnje u današnjim društvenim okolnostima. Političke i kulturološke asocijacije koje se mogu vezati za date likove, prizivaju u gledaocu čitav spektar mogućih interpersonalnih situacija. Gledalac, kao uostalom i sam autor, može ostvariti i neku fantaziju, recimo onu da nešto govori jedno duže vreme - a ćutke ga sluša barem po četvoro poznatih ljudi, među kojima je i Vesna Pešić, vaša ambasadorka u revolucionarnom Meksiku... - 

- Baš tako - složio se prisutni autor rada Durić - na mojoj video instalaciji se neprekidno smenjuju portreti ali tako da sastav tj. postava nikad nije ista. Kad jedni izgube strpljenje i nestanu sa ekrana, ili ako hoćete, kada gledaocu ili meni kao autoru dosadi jedna postava ili ekipica, stižu drugi da ih zamene i tako u krug, auditorijum je uvek osvežen a stabilan. Moguće je druže Ždanov, da noću, kada utihne muzej i raziđu se posetioci, dođem pred instalaciju i prepričavam pažljivim prijateljima doživljaje iz vojske i jet-seta, Koncept Store-a i Sing Singa. - 

Drug Ždanov je zaključio: - To bi bila i neka upotrebna, potrošna dimenzija ovakvog rada, koji je koncepcijski možda zakasnio za okolnostima u kojima se pojavljuje ali je u lokalno-produkcijskom smislu vrlo savremen, jer danas vaša kulturna industrija ima mogućnost da 4 potpuno ista video bim-a budu tačno kako treba postavljena u prostoru i omoguće tehničku perfekciju ovakvog eksponata. - 

Delegacija se najradije zaustavljala pred nagrađenim radovima. Direktorka CSUb i MSUb, kao i 50. oSAL, Anđa Branislavić, upoznavala je goste sa laureatima: - Nikola Povladić je postao rodonačelnik stila koji je jedna manje poznata istoričarka umetnosti, doduše u neformalnom razgovoru, nazvala cakizam. U nizu svojih radova, Povladić pakuje osrednje duhovitu ideju, često površan ili tzv. «burazerski»  - u ovom trenutku direktorka je napravila prepoznatljiv gest sa podizanjem ruku pored ušiju i mrdanjem dva prsta u vidu znaka navodnika – ili kažimo – "srdačan" – koncepcijski osvrt na odnose tradicionalnog i modernog. Kao na primer i u onim njegovim radovima sa oplakivanjem Dišana od strane narikača ili poznatim video frizom sa osobama koje se krste na različite načine. Doduše, on uvek elegantno uvodi u rad i neku produkcijsku zavrzlamu tipa i nivoa «satelitskog utvrđivanja položaja kamera», koja u slučaju Ubistva pradede, iskreno govoreći, više zvuči kao hvalisanje da se zaseni prostota nego kao neophodno objašnjenje nastanka rada. Ovaj njegov rad može se zato smatrati za remek dubiozu, u obliku nesumnjivo najlepše besmislice na salonu! - 

Mešovito obezbeđenje (iz CSUb, MSUb, SSIP i Ruskog doma) je na ovo samo slegnulo ramenima: - Ko da se meša u posao stručnjaka?! - pomislili su - Naročito u situaciji kad su se drug Ždanov i drugarica Anđa sprijateljili još na kraćem koktelu na ulazu u muzej! –

Nikola Povladić: - Hvala Anđelka, posebna dimenzija mog rada je navođenje raznoraznih žirija da mi dodeljuju nagrade, čime posredno umetnički aktiviram njihovu površnost i nekompetentnost. Dodao bih da je u tom smislu, u sili dobijenih nagrada meni posebno draga ona za filmski intermeco na Radio televiziji Pale. - 

Kao i uvek, da izvuče stvar, umešao se Dimitrije Branislavić i preusmerio pažnju prisutnih na manje radikalne radove: - Ovde, molim vas, u pitanju je večito anonimni autor, koji se na vrlo sofisticiran način bavi zapadnjačkim mitovima istorije i istorizacije umetnosti, ali kao da je na kraju njegov opus postao ono ka čemu je vehementno upereno njegovo umetničko zalaganje i izražavanje - etablirani i sasvim promiskuitetni izložbeni eksponat. Autorova navodna anonimnost takođe je kao koncept izraubovana i preigrana i kao da služi još samo markiranju neupućenih u d-e-š-a-v-a-nj-a  n-a  s-c-e-n-i... ako dakle ne znate ko je i šta je ovaj umetnik, niste uopšte inn. Možda je vrednost ovog rada u tome što otkriva i neku savremenu klasnu strukturu uživanja u art-u, jer npr. samo oni koji znaju ko je anonimni autor, kao i zašto je anoniman - mogu potpuno i uživati u njegovim radovima. Ovim se sama institucija izložbe vraća na neko svoje starostavno ishodište, u drugu polovinu XIX veka, naime, pristup misterijama univerzuma je dozvoljen i širim masama ali ih potpuno razume i u njima uživa (kao npr. i u datom društvenom poretku) samo probrana elita. Za pohvalu je da je anonimni sve bolji i bolji slikar. Uskoro će verovatno moći da izlaže i u ULUSovoj galeriji i time napusti koncept A.M. /autorske maloletnosti./ - 

- Ovaj rad je dobra ilustracija miroljubive koegzistencije korupcije i učenosti, neka stoga umetnik slobodno nastavi sa radom - predložio je drug Ždanov.

Delegacija je žamoreći krenula dalje kroz izložbu. Rad Todora Zornića predstavila je Mojica Gorović: - Todor je još jednom zaneseno dosegnuo svoj najdraži fetiš – galerijsko upriličenje nekog kulturno nepristojnog ili nedozvoljenog postupka. Ovoga puta, to je izveo kačeći ogrlicu sa minijaturnom kamerom na vrat jednog romskog deteta-prosjaka i jednog psa lutalice. Upitajmo se kako analizirati ovaj njegov rad, u salvi skorašnjih optužbi za rasizam i kontraoptužbi za sprečavanje slobode umetničkog izraza? Pre svega, rad je primer političke korektnosti. Ide niz dlaku gradskoj vlasti, koja podjednako brižno upravlja životima Roma i pasa lutalica, doduše, nešto nežnije postupamo sa ovim drugima ali i Todor je jasno nežniji prema psima, na snimku se npr. može primetiti izvesna bliskost, milovanje psa, dok je sa malim Romima ušao u striktno kupoprodajni odnos sa kamerom isključenom u trenutku kad im je on davao novac. Rad se takođe savršeno uklapa u gradsku politku svršenog čina a dao je i novi polet posustalim nevladinim inicijativama, otvarajući im kritičarske i aktivističke apetite. - 

Drug Ždanov: - Dokazujući u isti mah da je tako nešto moguće i bizarno, normalno i nepodnošljivo u datim političkim okolnostima, rad je podoban i za promišljanje edukativnog potencijala umetničkog stvaralaštva a time i dodatno zamišljanje nad neljudskim uslovima života učesnika u produkciji, uključujući i autora, koji je prolazio kroz razna iskušenja pre i nakon prikazivanja rada. Nadalje, rad se idealno uklapa i u nadasve ofucanu buržoasku dogmu o neophodnoj subverzivnosti i nekorektnosti savremenog umetničkog čina. Dakle, uklapajući se u sve ove postojeće odnose i principe, rad zaista postiže idealnu političku korektnost, slažem se gospođo Gojović, ali šta sad sa svim tim? -  

Ovde se uključio i direktor magacina teorije, Šiško Muvaković: - Ako analiziramo rad isključivo sa njegovog vizuelnog aspekta, van polja skandala, moramo reći da slika koju vidimo u Zornićevom radu uopšte nije slika, iako u velikoj meri jeste perspektiva, jednog psa ili jednog deteta. Za razliku od kamere koja tupo beleži nemirni svetlosni flux, stereoskopski vid sisara procesira dve takve slike koje dolaze iz dva oka a time i dva okulara, i stvara predstavu koja nema mnogo toga zajedničkog sa prikazanim. Tako se mi ovde nosimo sa košmarom sopstvenih impresija i posledičnom nemogućnošću da artikulišemo, izrazimo viđeno. Da bi razrešili da li je rad nacoški ili ne, najbolje je da se vratimo u vreme razgorevanja nacionalno romantičarskih ideja. Kao impresionista, u ovom radu Zornić je spretni falsifikator doživljaja i kradljivac tuđe vizuelne perspektive, užitka, ili patnje, i to zaista ima golicavu a znatnu umetničku vrednost. Kao ekspresionista on je bezlični i bezdušni eksploatator naše interiorizacije i interpretacije doživljenog – dakle lobista savremene političke i kulturne elite koja u umetnosti ionako traži samo opravdanje ili kompenzaciju za sopstvene slične bihejvioralne principe i postupke. U tom smislu, Zornićev rad je jednostavno nekompletan, svaki student treće godine bio bi vraćen na kolokvijumu u ovakvoj prilici. - 

Zornić je zavapio: - Ali, moji koncepti su sračunato perverzni! - 

U tom trenutku u diskusiju se uključio čovek u dugačkom gumenom mantilu koji se kasnije predstavio kao g. Wolland: - Ne sviđa mi se što se umetnik štekovao da psa pusti da nosi kameru duže od pet minuta. Ukoliko sam dobro upoznat, umetnik je kao transgresivac okrenut «intenzitetu afekta», što je i naslov njegove nedavne samostalne izložbe u MSUV. Mogao je stoga da malo intenzivnije probere i postroji svoje kolaboracioniste i afekte, da ne bira za nazovi-saradnike samo one bespomoćne, nego i one moćne, dakle da istu kameru stavi na ogrlicu i npr. svojim kolegama na univerzitetu ili organizatorima salona, da se vidi i to kakvim su oni moljakanjem i umiljavanjem provodili svoje dane. - 

Čudni posetilac čija je pojava izazivala neprijatnost i jezu, zatim je nastavio, obraćajući se i inače bledunjavoj a sad već svečano prebledeloj Anđi Branislavić: - Kakvo li je moljakanje i umiljavanje palo da bi neko postao direktor salona, a i još ponečeg pre toga, svaki put koliko se mi prisećamo - bez ikakvog konkursa? A? Nđo, nđo... no, no... - rešio je dotični nastalu situaciju jednostavnom igrom reči.

- Ili - obraćajući se Zorniću - kakvo je moljakanje i umiljavanje potrebno da bi se u neki zaribali nastavni program uveli novi likovni mediji? Zamislite Zorniću kakav bi to rad bio, da ugradite direktorki salona kameru dok se o značaju kadrova savremene umetnosti raspravlja tamo gde treba, ili, još lepše i subverzivnije, sebi, dok se o novim medijima nagađate sa voštanim figurama na nastavnom veću? Pa da se vaš rad npr. zove Mi, oni i psi? - 

Zornić, ispočetka vrlo tiho a nadalje jedva čujno: - Iz ko zna kog razloga ovde jenjava moj stvaralački žar i čvrsto odlučujem da umetnički eksperimentišem samo na nemoćnima. Kada naiđem na svoju sortu, počinjem da ekonomišem sa političkom nekorektnošću. Eto. - 

G. Wolland nije dozvolio da diskusija klone: - Mogli ste pritom možda i da naučite jednu važnu stvar od pasa lutalica ako ne i od malih prosjaka. Da na isti način prilazite bogatom i siromašnom ili radite sa moćnim i nemoćnim čovekom... - 

Ovako sadržajna i živa diskusija izazvala je žamor odobravanja među prisutnima a iz mase posmatrača doletelo je i par novčića pred Zornićeve noge. Drug Ždanov zadovoljno je klimao glavom.

- Dozvolite da ovde citiram nekoliko rečenica iz svoje knjige Kulturno snalaženje u turbulentnim okolnostima - predložila je Dilena Mragićević Šašić i počela da čita naglas iz knjige ružičastih korica sa interesantnim i znakovitim crtežima vrtloga ili kovitlaca: -  Tonule su lađe, plamtele čitave pokrajine, umirale su legije, a u svemu tome krepavala je evropska umetnost kao koza kovrdžava repa. U gizdi svog kolorističkog nazovigospodstva, evropski su umetnici lickali dalje hladnokrvno svoje uvehle cvetiće i svoje krepane ribe, a ništa se drugo i nije čulo nego tiho zujanje ovih anrahoindividualističkih lirskih komaraca u polumraku bogomraka i mraka u širem smislu. I preko našeg stvaralačkog mosta protutnjalo je već nekoliko kavalkada, a naši stvaralački bogalji na tom mostu vladali su se spram tih grmljavina kao pravi slijepci s harmonikama: čuli – ne čuli, vidjeli – ne vidjeli, glavno je da sačuvamo tralje svojih pseudopoetika i oduhovljenih nazovispoznaja! - 

Drug Ždanov je zadovoljno uzvratio: - Hvala vam Dilena, ovo je dostojno i jednog Krleže, on je znao ošinuti po vrapčjim besedama u vučjim prilikama tj. okolnostima! -  

- Najbolji rad je onaj Đoke Potrka! - dobacio je neko iz publike.

- A i na prošlom Oktobarskom salonu njegov rad je delovao i najoriginalnije i najozbiljnije, tako se priča - došapnuo je neko iz pratnje.

- Postoje ogromne mogućnosti da se ovakvim konceptom otvori prostor za diskutovanje pitanja od značaja i za scenu i za samu umetničku profesiju - otpočeo je diskusiju drug Ždanov nakon što je na preskok odgledao rad - U tom smislu, produkcija i postprodukcija rada kao da nisu bili na visini njegovog koncepta, zar ne? - 

- Slažem se - uključio se vidno uzbuđeni autor obučen kao Sport Bili a ogrnut kraćim udbaškim sakojčetom - i dodajem da pasivno ređanje niza izjava može biti početak nečega, ali ako se time već raspolaže pre izložbe, materijal se može proraditi na način koji ga bolje približava publici. Skoro osmočasovni video članove ULUSa i položaj umetnika i umetnosti u društvu ostavlja na istom onom mestu nepojmljivosti, nesagledivosti i gluve galame na kojima stoje i postoje i bez ovog videa. Ja sam doduše zanimljiv umetnik po idejama ali dobra ideja je nedovoljan zalog uspešnog ishoda produkcije i plasmana rada. - Prevazišao je poznati teoretičar i terapeut i tapetar i analitičar i filozof i nebeski mehaničar i zvezdočatac i umetnik u autorefleksiji i samu direktorku salona.

Na red za pripomoć uvaženom gostu došao je i Đogan Drilas, mašinski marketingaš specijalista: - Rad Katarine Zdjelar je izvanredan, ali ona već na početku bavljenja problematikom audio-vizuelne anamneze korektivnog raz-govorenja nečijeg visceralnog aparata a time i nečije ljudske ličnosti, upada, baveći se isključivo «načinom», i za očekivati je bilo, u izvesni manirizam, koji istrajava na preterano vizuelnoj interesantnosti (gradonačelnik tvrdi da je ovo strana reč!). Slično problemu sa Zornićevim radom, autorka nam u prvi plan gura jednu sliku koja na perceptivnom nivou nema pandana u realnosti. Minuciozno predstavljena izražajnost i upornost instruktora na kojoj Zdjelareva uvek insistira u svojim videoima, prirodni je rezultat slabe pažnje pretpostavljenog recipijenata, dakle njegovog svesnog i nesvesnog otpora dezintegraciji govornih ili životnih navika, isto kao što ovi Romi neće da nauče da lepo žive i govore, pogotovo oni koji nisu iz Beograda kao ja, a ne perceptivnog fokusa na njihova lica i grimase koji nam Zdjelar repetativno ilustruje i time praktično sugeriše. Ja zaista umem da govorim a da ništa ne kažem jer tako vežbam da jednog dana i ja budem predsednik, ali ovo što ovde upravo izlažem je ipak preterano, nisam odavno toliko reči protraćio uzalud, da vidimo mi bolje ko je šta zaista i uradio a ne samo pričao... onoliki trud a u Belvil se još niko nije uselio!! -

Mojica Gojović se ponovo uključila: - Izvanredni su i radovi Marka Lulića, njegov pažljivo promišljeni i duhoviti pristup mitu o «nehumanosti i otuđenosti» moderne arhitekture, skulpture i dizajna, pravo je osveženje u recentnoj rekaldrmizaciji i rekasabizaciji Beograda u režiji mog kolege Đ. Bobića. -

- Ali nije još sve izgubljeno – ustvrdio je direktor centra za savremeni ples kroz institucije, Lučiano Milić - Preuređenje Doma omladine po mom nacrtu i viziji je zaista spomenik mondernosti. Ako spolja i liči na mafijašku vikendicu iznutra je ... - i baš ovde mu ponestade reči, on se čovek bavio savremenim plesom i nije baš neki govornik.

Predsedavajući društva srpsko-ruskog prijateljstva, Komo Apor: - Fil Kolins je nastavio svoje antropološke ekskurzije u poznato tj. šatro nepoznato. Intervjuišući jedan spretno sklopljeni uzorak sagovornika -malo političke i kulturne elite, malo žrtava policijske i vojne torture i opresije - koji treba da predstavlja celu kosovsku populaciju, našao je sve novije i novije, lepše i ubedljivije razloge Džejmi Šeja za minula dešavanja. Sama konstelacija radova postavljenih u galeriji KCB: dok bahati, nedisciplinovani i neprilično raspištoljeni Srbi planduju na color slajdovima projektovanim u jednoj prostorji – disciplinovani i fokusirani Albanci u susednoj prostoriji evociraju, crno na belo, teror njihovog (srpskog) državnog i ideološkog aparata. Kao, intervjuisani neće više da pričaju srpski jer je to jezik okupatora. A šta ćemo sa tim što je SH jezik bio i jezik društvene svojine? Gubitak kontakta države Srbije sa većinskim kosovskim stanovništvom počeo je upravo prisilnim otuđenjem tog stanovništva od društvene svojine, kada su, nakon donošenja ustava 1989. bili primoravani da potpisuju izjave lojalnosti državi ako su želeli da ostanu u službi u preduzećima u društvenom vlasništvu. Ali to ne znači da emancipatorski odnos prema Jugoslaviji i Srbiji nije postojao u velikom delu stanovništva i da i on nije u vezi upravo i sa «znanjem srpskog». Jer, čega to npr. neće da se seti jedan od govornika? U verovatno ključnom trenutku videa, govornik koji odlično vlada srpskohrvatskim ne može da se seti same reči «sećanje», što može indikovati upravo potiskivanje sećanja na nešto. Pošto se u svom iskazu priseća samo negativnih stvari, mora da je neprijatno pred Džejmi Šejom asocirati i na pozitivne konotacije sećanja na poznavanje SH jezika. Osim toga, umetnik u naslov rada stavlja relativno problematičnu tezu. Mnogi kosovski Albanci sa najvećim entuzijazmom danas pričaju srpski, barem je to moje iskustvo. Pogotovo oni koji su dolaskom NATOa dobili samo kratki predah od policijske i vojne opresije ali izgubili npr. socijalnu i zdravstvenu zaštitu ili sve ono što su izgubili i drugi tranzicioni entuzijasti itd. Nikad do sada nisam video da neki umetnik može ovako dobro da se uklapa u diskurs vladajuće militarističke elite svoje sopstvene zemlje - Velike Britanije - stvarno nimalo ne bi bilo u redu da ovaj umetnik ne dobije i neku ozbiljnu stipendiju. Naravno, ne mora baš da se zove po NATO nego nešto tipa: Panda Research Institute in Balkan Peninsula. -

Dilena M. Šašić: - Dozvolite da nastavim... čuli su oni te kavalkade i znali su kamo jezde, i vidjeli su gdje se na našem blatnjavom i močvarnom nebosklonu od vremena na vrijeme javljaju proplamsaji divljih stepskih plamenova, ali, nadajući se, da će đavo odnijeti sve te smutnje njihovih duša, oni su i dalje pokorno skidali svoje klobuke pred lažnim svecima, vjerujući rezignirano, prosjački, da... ... da... « - profesorica je okrenula stranicu ali izgleda da je otišla na neku drugu od one na koju je trebalo, zbunila ju je jedna nepoznata a izgovorena reč...

- ... da svijet ovaj nije drugo nego smrdljiva kobasica! - pomogao je prozvani gospodin Wolland a drug Ždanov nestrpljivo promenio temu - Je l' ovo postavljeno za ručak? - Ne, to je rad Z. Naskovskog! - Šteta...

Rad Miljenka Derete predstavio je Vedran Mrakić: - Pa ovo je degutantno. Autor podseća na nekakvog debeljuškastog Rableovog kaluđera, koji, iako pomalo ophrvan strastima blagoutrobija, ipak nalazi duhovne i fundraising snage da u pauzama između obroka moli i dela za gladne i uboge. Ako Gargantuu uzmemo za računovođu umesto onog stipse Čalije, samo od obroka koje je Miljenko investirao u svoju dobrotvorsku figuru, moglo bi da se prehrani 400.000 gladnih a u svemu drugom inače ravnopravnih građana.

Sonja Lajt, donesena na maharadžinskim nosilima: - i Nežni Igrić bi trebao da se mane ovako pažljivo koncipirane umetničko-aktivističke neuroze i lepo da uzme da vodi vaskrsli Fond za Otvoreno društvo. Njegova idealizacija uloge i dužnosti umetnika u društvenim promenama je postala slatkasto bljutava i malčice budalasta. Anđo dear, entre nous, super si ovo postavila, lepo nas usred Igrićeve graždanske lepršavosti opominje rad Bojana Fajfrića na ćorsokak Osme sednice a Miljenikov spot na mračni bezizlaz gladi. Iz toga se, preko ilustrativne (kako je to nezvanično opisao jedan njen kolega) anksioznosti u prostoriji sa slikama B. Đurđević, možemo ipak dohvatiti Rašinog tranzicijskog drangularijuma.

- Dozvolite da se i ovde zaustavimo - preuzela je halapljivo direktorka salona kontrolu nad kognitivnim procesom: - Rad Živka Grozdanića je višestruko simptomatičan. Posle trošenja ogromnih količina materijala i pažnje publike i kritike, koja prosto fizički ne može više da preskače njegove ašove, SPC suvenire itd., Grozdanić je koncipirao i proizveo zaista dobar rad. Ono što je vrlo zanimljivo je da je mehanizam «proizvedi i prodaj konzervativno da bi omogućio i podržao liberalno» preokrenut u samom kontekstu ovog salona. Kao što je Grozdanić morao da ugađa ultra-konzervativnom ukusu da bi podržao jedan liberalni stvaralački događaj, tako mi, kao kreativni tim salona, ugađamo liberalnom ukusu da bi nekako održali ultra-konzervativna društvena dešavanja i konstelacije. -

- Ispravno razmišljate, ali sa zakašnjenjem - dodade mrzovoljno drug Ždanov i osvrnu se sa setom ka radu Naskovskog. Merkao je tanjir sa Papom, ponajveći.

I cela iscrpljena delegacija gledala je u prazne tanjire instalacije Naskovskog, ali tamo nije bilo baš ničega.

- Kao da ima malo više ničega u ovim limenim tanjirima a malo manje u ovim oslikanim - podbadao je g. Wolland druga Ždanova - Šta kažeš na sav ovaj egoizam, vežbe iz opštetehničkog, tmasto podražavanje i dečije nestašluke u 40-50 godina?

- Izložba pokazuje ništa drugo do da je većina stvaralaca ostvarila svoje ambicije, uklopila se u mit o upornom pojedincu koji savladavši sve prepreke gradi uspešnu i časnu karijeru uprkos okolnostima - zamišljeno je mrmorio umorni general.

- Dakle u zvanični tranzicijski mit elite? Nekih 2% od ukupnog stanovništva koje inače učestvuje u finansiranju ove ustanove? - zlobno je pogledao Wolland ka Anđi.

- Mani me se - odbrusi mu ona - Kao što se tajkun pojavljuje kao najbolji među najboljima, najsnalažljiviji među veštima, tako umetnik laska datoj konstelaciji svojim kreativnim podvižništvom, na osnovu svojih podjednako izuzetnih sposobnosti i veština. Jedini smisleni izlaz iz ove igranke je da se npr. Potrku da da radi sledeći Oktobarski salon sa umetnicima koji su se pojavili u prvom ULUS videu. To bi jedino bilo neko istraživačko i otrežnjujuće kuratorstvo, jer je tzv. Slobodni Oktobarski salon zaista mnogo lošija izložba od Okolnosti. Nije ni čudo da je koštala ovo društvo tek 500 evra.

- Ne razumem zašto bi se jedno zapušteno i konzervativno društvo kitilo nekakvom naprednošću u umetničkom izrazu ili uopšte slobodom izražavanja? - irio se gumeni prepredenjak - Čini mi se iz iskustva da što je veća ekonomska beda i poniženje, to se više insistira na raskoši i uzvišenosti umetničkog izraza!

- Uostalom, ako zarđala mašta liberalnog establishmenta nalazi svoje zadovoljenje u ovim džidža-bidžama, mogla bi tu džidžabidžarnicu da finansira iz sopstvenih džepova, ne od poreskog novca! - dobacio je prkosno Potrk.

- Naravno, establishment se neće usuditi da tebi, Potrku poveri ovaj, kao ni bilo kakav drugi ozbiljan zadatak glede salona, čak je i to suviše rizično - vajkala se Anđa sebi u belu bradu.

- Dovešće neku svežu ili pohabanu preciozu, tipa Hvajalove, M. Gržinić, možda krnju WHW verziju, tako nešto! - dobacio je neko iz publike. Obezbeđenje se uskomešalo a šef obezbeđenja javio je centrali:  - Ipak salon služi tome da tzv. bezkonkursni, dakle oni koji, sve u gizdavom obolu slobodne tržišne i stvaralačke konkurencije, sebe štede takvih proceduralnih sitnica, ugađaju sopstvenoj sujeti za državne pare.

Nema kraj