У посети мало познатој етничкој заједници у Мађарској
Говоре или су говорили српски, хрватски и мађарски, а нису ни Срби, ни Хрвати, ни Мађари. Иако их и једни, и други, и трећи понекад својатају, они су , како сами кажу, ипак „нешто између". На питање шта то заправо значи, становници Тукуље, малог места на Чепелској ади, јужно од Будимпеште, одговарају да су Раци. Кажу да им смета што се њихова етничка група не спомиње ни у мађарском, а ни у законима околних држава, али их то не спречава да себе називају онако како су од вајкада навикли.
Од мађарских историчара, а и многих старијих Срби из Мађарске, чули смо како су некада Мађари Рацима називали све наше сународнике који су на то тле стигли током велике сеобе 1690. године, под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Име Рац је било синоним за придошлице из Србије која је тада још била под Турцима, односно за све Србе који су у Угарску пристизали са ширег подручја Рашке.
Историја такође потврђује и да је једна струја потомака Чарнојевићевих сапутника, који су се настанили на простору Тукуље, за време владавине Марије Терезије била принуђена да пређе у католичку веру. А како је за српску цркву православна вероисповест и тада била кључна да би се остало у српском националном корпусу, за покатоличене Србе из Тукуље у њему одједном више није било места. За остатак своје дотадашње нације покатоличени Срби-Раци су постали "неко други", а када је већ тако, нису желели ни да се приклоне Хрватима, а ни Мађарима. Тако су ови бивши Срби себе наставили да називају именом по којем су били познати у новој средини - Рацима.
У Тукуљи се, упркос вековној снажној мађаризацији, и данас може чути српски језик, а већина оних који говоре њиме рећи ће како је то заправо рацки - екавица са примесама икавице.
Симпатична комбинација која, како се верује, постоји само овде.
Упркос томе што у Тукуљи данас живи веома мало оних који се изјашњавају као Срби, тамо је на последњим изборима формирана Српска мањинска самоуправа, и то на иницијативу шездесетак становника тог места. Јер, многи који нису српске националности, радо су дали свој потпис, колико због због традиционално добрих односа са Србима у Мађарској, толико и због свесрдног ангажовања Зоре Пејовић и њеног супруга Лација, Мађара који, како с поносом истиче, у себи има и рацке крви.
Госпођа Пејовоћ, председница тамошње Српске самоуправе, у Тукуљи живи већ двадесетак година, откад се удала за свог данашњег супруга. Од ње сазнајемо како су мађарски историчари забележили како је до велике полаве Дунава у 19. веку, у Тукуљи живело 38 српских и 4 мађарске породице.
- Где су ти Срби нестали у међувремену, не знамо, а било би добро да ту појаву истражи неко од стручњака за етнографију. Када сам дошла у Тукуљу, покушала сам да направим интервјуе са двојицом најстаријих мештана, пошто ме је занимао тукуљски језик. Јер, сви стари Тукуљци су говорили чистим српским језиком. После су се појавили неки који су ширили тезу да су Раци Хрвати, јер су католичке вероисповести - каже наша саговорница. - Раци никада себе нису назвали ни Хрватима, нити Србима. Моје мишљење је да су родитељи из страха прећуткивали истину о пореклу, али презимена су наша и јасно говоре о томе: Тадић, Драговић, Бошњак, Ашанин... - набраја Зора Пејовић која је са својим супругом истраживала старо тукуљско гробље и тамо се уверила да још има споменика исписаних ћирилицом и окренутих према истоку. Они су, нажалост, до тада били скривени, обрасли маховином и жбуњем.
- Када су долазили ђаци и наставници из хрватске побратимске школе из Загреба, питали су ме да ли овде живе Срби. Рекла сам им да нас нема тако много, а они су се зачудили и нису ми веровали. Видели су, кажу, да су гробови окренути према истоку и схватили да су српски.
На наше питање колико се често српски, односно рацки језик може данас чути у Тукуљи, Зора Пејовић невесело одговара:
- Још једино најстарија генерација говори српски, и они се представљају као Раци. Са њиховим потомцима то већ није случај. Они углавном не говоре наш језик, а чим ишчезне језик, ишчезне и национални идентитет. Презимена остају наша, а имена су им одувек превођена на мађарски језик.
Ипак, Зора каже да још увек има са ким да разговара српски на улици, а и њени укућани не занемарују свој матерњи језик.
- Мој шеснаестогодишњи син ми каже да не бринем, јер ће он и наш адвокат Јосо сигурно говорити српски када мене више не буде. Ако нас питате, као Срби ћемо се изјаснити нас неколицина: Стево, Алекса и ја, а остали ће рећи да су мешавина. Мој свекар је Немац који не зна ниједну реч немачког. Његов отац је префектно говорио српски. Некада су сви Тукуљци говорили српски, тј. рацки. Временом, услед мешања са српском популацијом из Далмације, која је отуда бежала од глади и терора, екавица се мешала са икавицом и та мешавина се и данас може чути.
Настава српског језика у тукуљској школи је угашена за време санкција бившој Југославији. Зора, која је у Тукуљу дошла као гостујући професор на основу међудржавног споразума између Мађарске и тадашње Југославије, каже да су одлуци да српски језик буде избачен из наставе кумовали политички разлози, јер је интересовање за учење српског језика у Тукуљи постојало, а има га и данас. Покушала је да врати наш језик у тукуљску школу и забавиште, али у томе није успела.
Ипак, ова марљива Црногорка која себе сматра Српкињом, не одустаје. Већ трећу годину Српска самоуправа Тукуље организује бесплатно учење нашег језика у локалном Дому културе. Најпре је то било два пута недељно, а сада, због беспарице, Зора држи по два часа сваке суботе. На часове долазе они који су српског или рацког порекла, а који једва или нимало не говоре српски. Има и Мађара који из личног интересовања или потребе желе да науче српски. На почетку школске године их буде око тридесет, али се постепено тај број сведе на десетак сталних полазника.
- Жеља нам је да организовано посетимо Београд, али је хотелски смештај тамо веома скуп и то нам представља проблем. Ако то питање решимо, обићи ћемо храм Светог Саве, Калемегдан и тамошњу цркву свете Петке, а надам се и Опленац - преноси нам Зора Пејовић жеље својих суграђана.
Од ње сазнајемо да се у кући Алексе Чикоша, једног од стубова малобројне српске заједнице у том месту, ових дана припрема необично славље. Похитали смо са нашом домаћицом на лице места и у дому Чикошевих затекли супружнике Алексу и Ицу, ведре, насмејане и орне за причу.
Похвалили су нам се да управо ових дана обележавају пола века откад су пред матичарем изговорили оно судбоносно „да". За златну свадбу је све спремно, а прво што нам износе су венчане фотографије. И данас су њихова сећања на први сусрет жива, као да од тада није прошло пуних пет деценија.
Алекса је Србин из оближње Бате, а своју садашњу супругу која је рацког порекла, упознао је на божићном балу у Тукуљи.
- На котолички Божић био сам код сестре која је тада становала у Пешти. Када сам се вратио кући у Бату, увече се договорим са својим другом скелеџијом, да пређемо Дунав и одемо лађом до Тукуље - сећа се Алекса. - Када смо стигли, одмах смо отишли у кафану где се одржавао бал. И, тамо сам упознао моју Ицу. Сијала је од првог тренутка као сунце према мени! - каже кроз смешак, док госпођа Ица озареног лица, на мађарском потврђује његове речи.
Заљубљени пар је наставио да се виђа током пролећа и лета те 1959. године, а венчали су се с јесени. Тада се Алекса доселио у Тукуљу.
- Лепо су ме примили Тукуљци, јер сам ја врло добро говорио наш језик. Они себе зову Рацима, па им је тако и језик рацки.
Са Ицином мамом, својом таштом, увек сам говорио српски. Она је заправо говорила рацки, а ја српски, тако да смо се одлично разумели. Тукуљци су увек били пријатељски расположени према Србима. Са мојим суграђанима у Бати су се увек ословљавали са „прија и пријатељ". Знате, Тукуља и Бата су биле у чврстој вези, јер смо и трговали једни с другима. Батлије су Тукуљцима продавале лук, а Тукуљци носили воћке у Бату.
Алекса се сећа да су у то време многи Тукуљци говорили српски. А како и не би, каже он, када су им преци били Срби, али су се покатоличили за време Марије Терезије.
- Пре тога су били православци. Ако пажљиво погледате тукуљску католичку цркву, видећете да јој је место за олтар са источне стране. Тукуљци су је градили још док су били Срби, православци - прича Алекса, док пребира по породичним фото-албумима.
С поносом нам показује фотографије своје деце и унучади. Неки живе у Будимпешти, а неки су остали ту, у Тукуљи. Иако Чикошеви данас живе сами, не жале се да им је досадно. Имају фарму живине и посла је увек на претек.
- Сада је, додуше, Ица више ангажована око живине, јер сам ја поново био у болници, на операцији. Тешко је бринути о фарми, али видећемо како ће бити идуће године... Све је теже, јер догодине ћу напунити седамдесет - уздише Алекса и жали нам се да је до сада је имао неколико врло компликованих операција.
- Него, вероватно се питате откуд Србин да се презива Чикош - пита нас радознало, очигледно навикнут да га незнанци испитују о пореклу презимена које је типично мађарско.
Не чекајући наше питање, објашњава да су му корени су из Стоног Београда, или Секешфехервара на мађарском. Алексин деда нашао је супругу у Бати и преселио се у тај градић.
- Овако је било то с презименом: моји су у Стоном Београду гајили коње, а коњушар се на мађарском каже „чикош". И тако је, када је Марија Терезија увела матичне књиге, мађарски ћата моју породицу уписао као Чикош. А до тада смо били Савићи. Ето, као што видите, Тукуљце су превели у католичанство, а нас прекрстили у Чикоше.
У Стоном Београду, завичају Алексиних предака, и данас постоји Рацка улица, у знак сећања на некада бројно српско становништво у том граду. И баш у тој улици, у кући у којој се данас налази градски музеј, рађали су се и живели многи Савићи, тј. Чикоши. Последњи власник куће био је Мишко Чикош, Алексин деда, кога се он и данас радо сећа.
Док нам увек насмејана Ица износи на сто разне ђаконије из своје кухиње, говори на мађарском, са примесама српског језика. Ову симпатичну мешавину користе данас многи старији Тукуљци. Они млађи служе се готово искључиво мађарским.
- Нажалост, у Тукуљи нисам много користио српски. Моја супруга га разуме, али теже говори. Деца такође нешто разумеју, пошто су учили у школи, али нажалост и они слабо говоре.
Имао сам једну сестру у Осијеку, другу у Аризони и брата у Чикагу. Зет моје сестре из Осијека, Милутин, није знао мађарски, па је то била добра прилика да вежбамо српски. Тако је и Ица уз њега учила српски, кроз разговор - каже Алекса који језик својих предака говори врло правилно, иако је већи део живота провео у несрпској средини.
- Већина оних са којима сам на сокаку говорио српски је, нажалост, помрла. Тета Јања која је већ стара, једна је од ретких која са нама увек говори српски. Са Ицом разговара тако што јој моја супруга говори на мађарском, а ова њој на српском, и одлично се разумеју. У нашој улици је било још комшија који су говорили српски, али су већ помрли.
Објашњава нам да је Тукуља некада било чисто рацко село, а да су се Немци и Мађари доселили касније. Било је, каже, Немаца који су знали и немачки, и мађарски, и рацки.
- Исто тако су и наши говорили сва три језика. Швабе и Раци су били међу собом здраво добри и многи су се међусобно женили и удавали. И у мојој родној Бати се меша становништво. Највише српских девојака се удало за Мађаре - каже Алекса.
Када смо наше домаћине упитали за рецепт дуговечности једног мешовитог брака, готово у глас су нам рекли да је рецепт исти, било да је брак мешовот или једнонационални:
- Треба да пусте једно друго да кажу шта имају и онда нека мирно исправе оно што не ваља, без свађе. Дешавало се и нама да се посвађамо, али се брзо измиримо. Па и ако се деси да букне свађа, пред спавање обавезно треба да дође до измирења, да се не оде на починак посвађан - каже Ица, а Алекса додаје како су разлози за њихове ретке свађе увек долазили споља, од људи изван породице.
- Јесте, тако је. Јер, ми нисмо имали разлога за велике свађе - каже поверљиво и помало стидљиво, црвених образа, додаје:
- Није било разлога за свађу, јер смо се волели. Били смо заљубљени једно у друго... А и сада смо, јел' тако Ицо? - пита шеретски супругу, а она из кухиње на мађарском весело узвикује да је то потпуно тачно.
- Додуше... - Алекса се мало замислио и али му са лица не силази осмех. - Сећам се да смо давно, на почетку, једну малу свађу завршили тако што сам се одселио. Спаковао сам кофер и вратио се својима у Бату.
Тамо је провео недељу дана, а потом је Ица дошла по њега. Бивало је, како нам признаше, и да по пар дана нису говорили, али сада тога више нема.
- Трудимо се да ове позне године проводимо у миру, разумевању и љубави - додају Чикоши сложно.
Надају се да ће их здравље још послужити и да ће на пролеће видети Београд. Иако су на прагу осме деценије живота, Алекса и Ица су, као и велика већина Тукуљаца, о Србији само слушали. Стицајем разноразних околности, у њој још никада нису били.