41. and over

Rat je bio, nad glavama, meni se svet ljuljao, pod nogama: prethodnog proleća učio sam o Evropi spremajući se za prijemni na Arhitektonskom u Beogradu, čitao sam kao nikada pre i nikada kasnije, svašta, Nemce, Francuze, Engleze, enciklopedije, istorije... A oni su mi leteli nad glavama. Mlad sam bio, tek saznao da to, nešto, jesam, rekao mi jedan Peća, i sav taj divni svet i civilizacija, i Unija, odjednom su prestali da imaju smisla.

A taman sam prešao preko ranih 90-ih, taman zaboravio, razumeo, podelio i oprostio i kao: hajdemo sada sve ispočetka, konačno smo sazreli... jea rajt. U mojim knjigama sam živeo. Jer onda, oni nad glavama, a moja glava ne zna gde bi. I tada mi pod ruku naiđe Molitva, i nekako, ne znam što i kako, sav se sredim, ne jedim, jasno mi sve. A od cele knjige, podeljene u dve, ostala mi je samo ta rečenica sa vrha, pored osećaja. Nije tačan citat, ne sećam se ni scene cele, ni imena, ali...

Nakon rata, Srbin koga su klali i u jamu bacili, preživi nekako, vrata od klanja nakrivljenog, i sreće drugoga kom priča kako ga je musliman tad našao polumrtvog, među leševima, u kuću ga svoju uveo, ženskinjama naredio da ga paze ko najrođenijeg, i on osta živ... Ovaj mu na to reče da je taj pokolj osvećen, ali klani doda da su ubili tada i njegovog dobročinitelja i da ne bi menjao jednog njega za sve one zlikovce...

Preterano poređenje? Ne. Taj princip mi je ostao urezan iz te scene više nego sve priče o pravima, da smo svi nečija deca, da deca nisu kriva i sve što tu scenu makar tangira, pa i ova sitnica, beznačajna, ovde, na blogu, sada, ovih dana...

Forume, rekoh, prezirem. Anonimnu komunikaciju uopšte. Mrzi me da trošim vreme na kontanje stava iza nekog nick-a, penale i natrčavanje na prvu loptu. Ma prezirem razmenu mišljenja u bilo kom obliku osim u stvarima u kojima mogu postojati dva: voliš li visoke ili oniže? ili sve? Zapravo, odavno već ne trpim bilo šta što se kosi sa mojim pogledom na stvari, i mrzi me da čitam bilo kakvu priču koju nisam sam pisao. Što je priča duža veća je verovatnoća da ću uvideti koliko je moj kung-fu bolji od kung-fua onog ko ju je pisao.

Zato sam prestao odavno i da čitam knjige, pisao sam samo, godinama, mahom za sebe i za linkove u mail-ove. Prošle jeseni počeo sam da kačim sve to na scribd, onda sam otvorio i MySpace (MS) jer sam jurio neku devojku. Tamo sam onda postavio prve blogove u svom životu. Pisani su mahom u trenucima teških pijanstava po povratku iz grada. U jednom takvom trenutku izbrisao sam desetinu blogova, sve zapravo, ali sam ih posle napisao još par.

Od jeseni 2007. pokušavao sam, bar u dva navrata, da napravim blog na b92. Nije mi polazilo za rukom. Mislio sam da moj internet zajebava. Bilo je pitanje i gde radim. Mislio sam da ću onda morati i da pišem o tome. O građevini. Nisam hteo da pišem blogove o građevini. Hteo sam da pišem. Da vrištim, na aktuelne teme, da sebi nadoknadim sve dosadniji Utisak nedelje i od bloga napravim sebi stolicu u toj emisiji, i u nekim drugim o kojima nikad i nisam mislio bolje, pa da sedim pred kompom i TV-om i da govorim svoje mišljenje na ono što se pomene.

Želeo sam da se, na blogu, zgrožavam produhovljenog intelektualizma u veri Vladete na studiju B, konceptu emisija meni preerotične Miljkovićke, i svih drugih emisija koje su me tada, dok sam još i gledao TV, izbacivale iz takta, pred ekranom.

Uopšte, blog koji nisam imao, počeo sam da doživljavam kao formu koja mi sad treba. Nije u meni više bilo preterano trzavica, pesama i priča, i želeo sam da pišem tačno tako kako blog nudi: poluozbiljno, poluzvanično, sa sve linkovima, i svim.

Krajem leta 2008. otvorio sam taj profil na MS i postavio prvi blog u životu. Ipak, nisu to bili politički, kakve sam mislio da ću pisati. Rekoh, uglavnom sam bio toliko pijan da nisam bio u stanju ni da legnem i da spavam, pa sam ih pisao kratke i brutalne. Tamo je obaveza da stavite tekst u neku od kategorija pa sam to i radio. Najčešće je to bila Pets and Animals. Ovo je copy/paste jednog od blogova (18. januar 2009.):

aj kao da nesto napisem. dugo nisam. (Category: Automotive)

mladen je malo umoran od ms. sve mu je sporo. mladenu je obično sve sporo kad nekom ne vidi sise prvi dan. mladen nema intimu. svi bi da ih prvo voliš pa onda možeš da im vidiš pičku. to znači da oni misle da su njihove pičke važnije od njihovih duša. mladen misli da je hijerarhija sledeća: oči pa pička pa duša. kod njih je malo obrnut redosled. obrnut redosled znači da je logika naopačka. naopačka logika znači da logike i nema. kad logike nema onda je to evolucijska preteča čoveka. tzv neandretalska logika.

a mladen je čak danas srećan. on se sinoć ljubio sa devojkom koja izgleda kao njegov jedan san. al nije važno to. važno je da je sve bilo nekako neverovatno lepo. mladen se prvi put u životu ljubio sa nekim a da nije morao da se saginje. a to čak nije ni bilo na vratima autobusa pa kao da je ona stajala na stepeniku iznad. nije bilo tako.

mladena opako mrzi da piše blog. ali on je sad toliko i tako pijan da ga mrzi još više da spava. jel sam ja pomenuo koliko mladen mrzi pisce na ms? oh da, mladen mrzi sebe ponekada.

p.s. mladen obožava opciju stavljanja bloga u kategoriju. to mu je urnebesno. uvek pritom razmišlja a koji blog ne spada u kategoriju: ljudi vidite kako mi je kurac lep, ili sise velike ako je pisac bloga žensko. uostalom, ko još drka iz zadovoljstva? to se radi da bi svršio po sebi. sve kao pritom misliš na nekoga ali to je samo varka mozga. zapaliću se jednom. lomača je majka.

I konačno... ladies and gentleman... b92!

Al nekako, baš tih dana, paralelno sa MS-om, uspelo mi je da otvorim blog na b92 - 13. septembra 2008. godine. Ju-hu! Konačno! Nisam imao pojma da neuspesi pre nisu bili slučajno i da je opcija pisanja za anonimne tek tih nedelja odobrena. Taj blog mi je bio lep - belo, crveno i žuto, prijatno sasvim. Smatram da je lep taj okvir za tekst. I postovao sam svoj prvi post. Bio je politički blog na aktuelnu temu raskola u radikalima - 14. septembra 2008. godine. Znam da ga je pročitala još moja sestra i još bar neko od mojih prijatelja. Kao i drugi, i treći, i narednih nekoliko postova.

Za razliku od MS i drugih mojih pisanja, blogu na b92 prilazio sam sa izvesnim poštovanjem koje me nije napustilo ni danas: uvek sam se trudio da pazim na rečnik, na tuđa osećanja, pregledao mahnito slovne greške, mesta boldovanja, pasuse da se lakše čita tekst, uvodne rečenice da budu simpatične i sl. Trudio sam se i da pišem jasnije, da zatvaram teme, da ne postavljam reakcije na prvu loptu. Trudio sam se, rekoh.

Najveći broj tekstova pisan je danima, ne zato što su obimni ili komplikovani nego zato da mi se slegne, da zaboravim pa da se vratim i ispravim, izbrišem ili dopišem pasuse, odustanem... Tako se prvi blogovi ne razlikuju mnogo od potonjih, osim što sam negde u međuvremenu stekao sumnjiv utisak da sam popravio stil.

Paralelno sa pisanjem čitao sam ponekada i neke druge blogove. Ograničavao sam se na VIP, nisam imao pojma da postoji Potpalublje, da sam ja tamo, da ima još nekih mladen.mladen-a tamo samo što se zovu drugačije, nisam pamtio autore, čitao sam svaki tekst kao tekst i ništa više. Komentare nisam ostavljao, niti sam ih čitao, lupao sam preporuke i to je sve. Nisam imao ni VIP listu i uvek sam se pitao šta znači VIP izbora 1 ili 3 kada nikog nisam kliknuo da bude moj VIP.

Nisam imao pojma kako radi to sve pa sam pisao mail uredništvu, pitao, zašto se ne pojavi, kad napišem tekst, tamo, među autorima, zašto nemam podatak koliko je ljudi pročitalo moj tekst, zašto moraš biti ulogovan da bi ostavio komentar (dva prijatelja koji su ostavili komentare na prvim tekstovima zaboravili su brzo lozinke i odustali za dalje). Nije mi sve to bilo jasno, jer, koga briga, kad se sve to nigde i ne vidi niti iko to može da pročita. Nisam dobio odgovor, bilo kakav, ni automatski. Uopšte, nikada nisam dobio nijedan reply od neke naše medijske kuće. Pisao sam b92 bar dva ili tri puta, koliko pamtim.

Nekako, ni sam ne znam kako, moj blog ovde je dobio sasvim drugi ton. Politika je već nakon prvog posta, u njemu, nestala i pojavile su se neke druge teme. Tek nekoliko puta sam ostavio post pisan samo dva ili tri sata, ili kopirao nešto što sam pre pisao pa o tome želeo ponovo, nekim ličnim povodom...

Onda su se neki ljudi pojavili sa komentarima na mojim tekstovima. Retko sam kliknuo link na nick-u da vidim šta oni pišu, pa i tada, tekstove nisam vezivao za nick-ove nego ih čitao onako, nevezano. I dalje sam, uglavnom, čitao VIP, mada i to retko. Neka su imena zatim postala frekventnija, često sam odgovarao grubo ili nikako, uopšte, mene mrzi da stičem nova poznanstva. Ponekad bih skontao da sam čitao tekst nekog nick-a i bio njim oduševljen, a onda bio srećan što je njegov autor ostavio komenatar na mom blogu, i tako...

Po povrataku sa letovanja, avgusta 2009. godine, sačekao me je blog margos sa linkovima ka mojim pisanjima, i poziv od uredništva za zvaničnog autora. S obzirom da sam tada po komentarima video da me neko čita, saznao za sajt sa VIP-om Potpalublja (112358oo još jednom hvala), i da sam tamo neko vreme, više mi nije bilo preterano bitno da li sam na naslovnoj ili ne, to jest, nisam želeo da pazim šta, i kako pišem, i preterano se cenzurišem. Tako sam i odgovorio, ali poziv je ostao na snazi. Hvala zato uvek uredništvu na poverenju, a pre svega na hrabrosti da stanu iza mog prava na stav tako što će dozvoliti da ga kažem na naslovnoj.

Tek od tada počeo sam da vezujem neke tekstove za neke nick-ove, počeo sam da ostavljam komentare, prvo iz ljubaznosti onima koji su ih ostavljalo kod mene, a onda sam tek skontao da to ume da bude sasvim OK način komunikacije, da se tekst dopuni, obrazloži, obogati tuđim iskustvima... Zahvaljujući komentarima nisam morao da pišem nekad poseban tekst, svoj, nego sam mogao da elaboriram svoje, tamo, kod nekoga. Fotografije i klipovi su me, i dalje, mahom, užasavali ,)

Hrpu komentara nisam trpeo, naročito na svojim tekstovima. Još od prvog posta koji se pojavio odmah na naslovnoj palo mi je na pamet da na svim narednim komentare zabranim. Pre svega zato što, uglavnom, nisam u stanju da tolerišem mišljenje suprotno od mog.

U to vreme, dok sam se, uglavnom loše, snalazio u situaciji da treba da odgovaram, koliko-toliko manje besno i smisleno (nisam obratio pažnju ni na moderatorski panel pa nisam znao kako da nađem nove komentare u desetinama drugih izgubljene), dakle, baš kada je sa autorskom opcijom došao i ozbiljan stres, jedan bloger mi je pisao u PP, videvši sve to, odgovarao na svako moje glupavo pitanje, objašnjavao, kontao da ne kontam nick-ove pa mi davao kratke predistorije odnosa među njima koje nisam razumeo, pa samim tim ni komentare njihove...

I, verovatno najvažnije:
• insistirao je na tome da ne smem na svoje tekstove da stavim zabranu komentara, da prosto ne smem iako je to već bilo, u glavi mi, rešeno
• objasnio mi da je pisanje manje-više, ali da su komentari suština stvari, i ja sam, ponekad, počeo i da komentarišem.

Onda je sve nekako ušlo u mirnije vode, moj lični VIP se punio, čitao sam sve više, ozbiljno se pitao o kriterijumu po kom su VIP autori neki mediokriteti, dozlaboga nezanimljivi, izvrnutog pogleda na stvari kroz koprene na očima, a stil, a boju, a ton i da ne pominjem. Iznad svega nerviralo me je, bilo gde, od VIP-a do potpalublja, kada neko ostavi post za pet minuta ko status na Fejzbuku, sa mobilnog telefona. Smatrao sam da je to nepoštovanje domaćina i čitaoca. Kratki laj na prvu loptu.

U petak, 6. novembra 2009. saznao sam da će svako ko, kao ja nekad, pokuša da piše na blogu b92 imati isti problem koji sam imao i sam - neće moći da otvori blog, za pisanje. Saznao sam da i neki koji su već pisali to više neće moći. Moram da se složim da je to pravo domaćina. Na sajtu gde radim verovatno to ni sam ne bih dozvolio, kao što nisu dozvoljeni ni komentari tek tako, ali... tamo su stvari jasne, jedna je tema u pitanju, a ljudi umeju da lupaju gluposti: siporeks je radioaktivan, staklena vuna izaziva rak pluća, krovni prozor curi, za to i to najvažnije to i to, kva kva kva... Prokleta nacija graditelja.

Ovde ne razumem. Ako svako ima priliku da komentariše, onda treba da dobije šansu i da piše. Blog b92 je ponovo zatvoren za mladen.mladen-a, jer, mladen.mladen autor, ne bi postojao bez mladen.mladen-a iz Potpalublja.

A lep je ovo blog. Beo, crven, i žut. I na njemu karalejla.superbljuh. Za stotinu forumaša ne bih dao jednu nju.

 

 

 

P.S. Uz istinsko razumevanje i trajnu zahvalnost uredništvu na dodeljivanju (i ne oduzimanju) autorske opcije, smatram da nemam prava da ostavljam više tekstove na ovom blogu dok god je to pravo uskraćeno i mladen.mladen-u ne-autoru (u ime zahvalnosti za sve do sad svrstaću u kategorije i svih prethodnih 40 tekstova, bez namerne opstrukcije).