Hiperprodukcija rupa u vodi

Autor: Rodoljub Šabić
U Skupštini je okončana rasprava o Predlogu zakona o tajnosti podataka. Po svemu sudeći u dogledno vreme prestaćemo da budemo poslednja zemlja u Evropi koja zakon o klasifikaciji podataka nema. A kako će ovaj naš izgledati videćemo tek kada se završi glasanje o više od 70 amandmana koji su na Predlog zakona podneti.

Istina, manje više je izvesno da će neke od glavnih kritika dati efekte. Dve „glavne", ona koja se odnosila na pokušaj ograničavanja zakonom utvrđenih nadzornih ovlašćenja Zaštitnika građana i Poverenika za informacije (i prećutno, ali praktično potpuno uskraćivanje nadzornih ovlašćenja za organe kao što su Državna revizorska institucija ili Agencija za borbu protiv korupcije), kao i ona koja se odnosila na poveravanje nadzora nad primenom zakona stručnoj službi Vlade, dakle i sa ustavnog i sa funkcionalnog aspekta potpuno neadekvatnom telu, biće prihvaćene i predložena rešenja biće brisana iz zakona. To je, svakako dobro, ali nije dobro što su zbog toga, jer su ove kritike privukle najveći deo pažnje javnosti, pomalo u senci ostala neka, takođe bitna rešenja.
Nedavno je na ovom blogu bilo reči o odbijanju, od strane Vlade i matičnog skupštinskog Odbora, zaista kvalitetnog amandmana Zaštitnika građana koji se odnosio na zaštitu insajdera, a prihvatanju jednog drugog amandmana, reklo bi se iz arsenala onih „antikorupcijskih" sredstava koje je profesor Vlada Goati dobro kvalifikovao kao kopanje „rupa u vodi".

Taj post i ta kvalifikacija podsetili su me na rešenje predloženo u čl. 105 Predloga zakona o tajnosti podataka, po kome svi podaci i dokumenti označeni stepenom tajnosti na osnovu ranijih propisa zadržavaju vrstu i stepen tajnosti označen po tim propisima. Ovakvo rešenje će sasvim sigurno za mnoge delovati krajnje problematično, da ne kažem šokantno. S razlogom, imajući u vidu ko je sve, šta i kako decenijama, posebno onih par poslednjih u prošlom veku, sakrivao iza vela tajne. Dakle i tajne koje su kreirali „bezbednosni stručnjaci" koji su bili inspiratori i organizatori „akcija" kao što su „Ibarska magistrala" ili „Ivan Stambolić" ili „Ćuruvija" ..., dobijaju, bar formalnu potvrdu. Doduše, trebalo bi da је „umirujuće" to što je u stavu 2 istog člana predviđeno da će, u roku od dve godine, u skladu sa odredbama novog zakona, rukovodioci organa vlasti preispitati sve ove oznake tajnosti. Samo, da li bi stvarno trebalo da bude umirujuće? Koliko je realno očekivati da „preispitivanja" uopšte bude? Је li uopšte realno, posebno imajući u vidu da za propuštanje ove „obaveze" nisu predviđene nikakve sankcije?

Odgovor se, čini mi se, nameće i neminovno podseća na jednu bitnu činjenicu. Rezolucijom Parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 1996. pozdravljeno je stavljanje dosijea tajnih službi na uvid javnosti u nekim bivšim komunističkim zemljama i pozvane su sve zemlje da ljudima na njihov zahtev omoguće uvid u dosijea koja su o njima vodile tajne službe. Možda smo jedina, bivša socijalistička zemlja koja se nije odazvala već skoro deceniju i po starom apelu.
Gde vodi ovakva doslednost? Makar i sa velikom docnjom, i kod nas su otvorena neka, za normalan tok demokratske tranzicije veoma važna pitanja. „Doslednost" u tome da mnoštvo „tajni" bitnih za ispravljanje nekad učinjenih nepravdi, za pitanja kao što su rehabilitacija, restitucija i sl., ostane nedostupno, umesto pravih odgovora nudi nepotpune, uz rizik stvaranja novih nepravdi.
Kod nas je sfera tajnosti decenijama pretvarana u zapuštenu i prljavu Augijevu štalu. Kopanjem „rupa u vodi", bez obzira koliko ih bude „iskopano", ona se ne može očistiti i dovesti u sklad sa demokratskim standardima.