Monika i ja (II)

How do you know you're leading a sad life?

When a nymphomaniac tells you: «Let's just be friends»

Volim četvrtak. Tog dana se osećam nekako poletnije nego, recimo, sredom. Moniki nije baš jasno zašto je to tako. A nije se smejala ni kada sam joj ispričao šalu koju sam stavio kao motto. Ne smeje se svakom mom pokušaju da budem duhovit.    

Monika: Da ti nešto ispričam. Vidiš, smatram da nije dobro kada roditelji prave razliku medju svojom sopstvenom decom, tako što jedno dete vole više od drugog. To može izazvati patnju kod manje voljenog deteta (jer, dete to oseti) i frustracije koje će se odražavati u kasnijem životu.

Ja: Otkud ti je to palo na pamet?

Mo: Čitam jednu američku knjigu, od autora starije generacije, o dilemi majke koja primećuje da su joj deca (kćerčica i sinčić) različita. Da ti pročitam ovaj pasus:

«Alisa je bila dobra devojčica, koja nikad nije plakala niti prljala odeću, i koja se, već sa tri godine, lepo ponašala. Izgledalo je da već shvata da je bleda i dosadna i da to nekako mora nadoknaditi time što će biti nežna i prijatna. Kada bi prolazili pored dece na promenadi ili na plaži, šetači nikad nisu zapazali Alisu, već su razgovarali s njenim bratom, koji je zlatokos i plavook, sedeo u dečjim kolicima. Govorili su da je andjeo, ljubak i lep, i milovali ga po kovrdžavoj kosi. Ako bi uopšte primetili Alisu, onda bi samo rekli: ‘I ona je slatko dete. Kako si, devojcice?' A Alisa bi učtivo odgovorila: ‘Vrlo dobro, hvala'.

Strašno je bilo to što je i sama majka Suzi, u srcu, duboko u duši, osećala isto što i ostali ljudi na plaži. Kad bi ugledala malog Herberta, srce bi joj zakucalo od radosti; kad bi ugledala Alisu, ne bi osećala uopšte ništa. Glava joj je govorila: ‘Moraš biti dvostruko dobra prema Alisi da nadoknadiš tu razliku'. Ponekad, skoro u strahu, pomislila bi: ‘Oh, zašto Alisa ne izgleda kao dečak.Za dečaka nije vazno kako izgleda. Dečak se može snaći i bez toga'. Alisa je bila tako dosadna i tako dobra, a mali Herbert, već sa dve godine, bio je žuštar, svojeglav i nevaljao. Ponekad se pitala na koga je Alisa, jer izgledom i ponašanjem nije nimalo ličila ni na nju ni na oca. Čak ni njena spoljašnost ne bi bila tako važna da nije bila toliko mlitava i dosadna». (Luis Bromfild: Gospodja Parkington)

Ja, pomalo zatečen: Pa, ne znam šta da ti kažem. Ljudi se razlikuju medjusobno, to biva vidljivo još u ranom detinjstvu. Naime, roditelji to prvi uoče. A opet, slažem se da bi oni  morali voditi računa da, uslovno govoreći,  podjednako vole svoju decu, bar dok su - deca.

Mo: Tako je. Ja ću se truditi, kada budem majka, da podjednako volim svu decu.

Ja, bez razmišljanja: I ja ću se truditi da budem dobar otac, he, he, he... Nego, dušo, dotle, ima još nekoliko važnih predradnji koje treba uraditi, zar ne?  

Mo: Znam, ja to tek onako.

Ja: Nego, otkuda to da sada čitaš američke pisce? Koliko znam, oni nisu baš tvoj fah, da tako kažem.

Mo: Dobro, ja koja sam, priznajem, prilično evrocentrična, ne volim mnogo američku književnost, to je tačno. Ali, treba povremeno čitati i njihove knjige.

Ja, namignuvši joj šeretski: Treba. 

Ja: Ova tvoja opaska oko odnosa roditelja sa decom me tera da pomislim kako nije lako roditeljima da ne budu nimalo pristrasni kada su njihova sopstvena deca u pitanju. Tako je to, manje-više, sa svim stvaraocima ili stvoriteljima. Mada najčešće nastoje da vole sve što stvore, ipak, pre ili kasnije, osete razliku u svojoj naklonosti. Evo, pada mi na pamet da čak ni Bog nije bio istomeran kada je prosudjivao o ljudima koje je sam stvorio, ako se može verovati Lešeku Kolakovskom. Ovo pominjem zato što sam se malopre malo bavio sa Lešekom Kolakovskim (Leszek Kołakowski). Znaš, taj poljski filozof  je u mladosti bio komunista-marksista, da bi se zatim pretvorio u jednog od najoštrijih kritičara marksizma. (Ostala je zapamćena, medju mnogim drugim, njegova izjava, uoči smrti, da «akademski marksizam još uvek postoji, no njegov je uticaj danas posve mali»). Nakon što se pobunio protiv marksističke ideologije, Kolakovski je od kraja 60-ih godina prošloga veka živeo u egzilu, a njegova dela bila su ilegalna u Poljskoj i mogla su se naći samo u nezvaničnim, samizdat izdanjima. Živeći u izgnanstvu, predavao je na poznatim zapadnim univerzitetima. Nedavno je umro, pa su svi poznatiji svetski mediji to obeležili. Nakon pada komunizma, Kolakovski je rehabilitovan, a danas se smatra «prominentnim kreatorom poljske kulture».

Mo: Ja Kolakovskog shvatam prvenstveno kao religijskog filozofa, specijalizovanog za XVII vek. Pored toga, rado je pisao i o mitovima.

Ja: Tačno. Upravo hoću da ti kažem da sam baš čitao kako duhovito govori o biblijskim (starozavetnim) pričama o Kainu i Avelju, kao i o Noju. Tako u tekstu pod naslovom: «Kain ili interpretacija načela: svakome po zaslugama», ovako beleži:

«Kao što je poznato, Kain je bio zemljoradnik, a Avelj čuvar stada. Stoga je na izgled bilo prirodno što je prvi  prineo Bogu žrtvu od kukuruza, lana, cvekle i sličnih plodova, a drugi pak - od loja, mesa, astrahana i ovčijih grudi. Ali bilo je, na žalost, jednako prirodno da je, s tačke gledišta tržišnih cena, Aveljeva žrtva predstavljala dar neuporedivo veći i da se Bog upravo njima zainteresovao, a na Kainove poklone je prezrivo mahnuo rukom i možda je čak izustio nešto ne previše učtivo; nema, uostalom, razloga da mislimo da je bio vegetarijanac - jer bi tada, možda, stvar poprimila potpuno suprotan obrt. U svakom slučaju desilo se. Posledice znamo...». (Lešek Kolakovski: Ključ nebeski, Razgovori sa djavolom).

Ja, nastavljam: A na jednom drugom mestu, Kolakovski piše o Noju (pod nazivom: Noje, ili iskušenje solidarnosti»), pa kaže: «Noje je bio nevidjen dupelizac. Ako učitelj, o kome se manje-više zna da je preterano prek, zavidljiv, osvetoljubiv i sklon zlobi, sipa gromove na ceo razred, a samo jednog učenika obasipa pohvalama, moguće je bez muke, zaključiti do kojih razmera seže servirno ulizištvo tako privilegovanog vaspitanika. Ali i Noje je imao iskru poštenja u srcu. Dok su se konflikti sa Gospodom završavali samo galamom i pretnjama, on je polako zadobijao i njegovu milost, ulizivao se i laskao mu. Ali najzad je uvideo da stvar dobija ozbiljan obrt - radilo se već o životu čovečanstva. Noje je dugo mozgao o svojoj situaciji. S jedne strane elementarna ljudska solidarnost mu nije dozvoljavala da se odvaja od svoje braće i sestara ugroženih uništenjem i da se koristi zaštitom istog onog tiranina koji uništava svu njegovu rodbinu i prijatelje... Posle dugih kolebanja, Noje je rešio da preuzme na sebe sramotu totalne izdaje čovečanstva ako samo time čivečanstvo može da bude spaseno... Kada je upoznao braću i poznanike sa svojom odlukom, svi su se s prezirom okrenuli od njega i smatrali da je Noje naprosto ostao onakav kakvim su ga poznavali - nepopravljivi ulizica. Nikome nije padalo na pamet koliko je dramatična bila njegova odluka.... Naravoučenije: slobodno je ponekad sluginski podlegati moćnima i izdavati, zbog njih svoje prijatelje - ali samo tada kad znamo sigurno i bez dilema da je to jedini način spasenja celog čovečanstva. Bar do sada, Noje je bio jedini koji se našao pred takvom dilemom...». U svakom slučaju, zanimljivo je baviti se Kolakowskim, makar i u manjoj meri. 

Mo: Ne budimo preozbiljni. Znaš li ti, mon petit chou, da je pesma Žaka Brela «Ne ostavljaj me» (Jacques Brell: Ne me quitte pas) proglašena za najbolju francusku pesmu XX veka? Prva je na listi od 100 najlepših šansona.

Ja: Kada pominješ francusku šansonu, ne mogu a da se ne setim i ne izrecitujem ti pesmu Žaka Prevera (Jascques Prevert), pod prostim naslovom «Šansona», u prevodu Miroslava Karaulca:

Koji je danas dan

Danas je svaki dan

Draga

Danas smo ceo život

Ljubavi

Volimo se i živimo

Živimo i volimo se.

I ne znamo šta je to život

I ne znamo šta su to dani

I ne znamo šta je to ljubav.

- Mo: Eh, ti pesnici! Život bi bio nesnosniji da nema pesnika. I onih koji ukazuju na njih, kao što si ti. Nego, dodji da malo sedimo zajedno, da se odmorimo.

Ustajem sa kompjuterskog stola i sedam pored Monike. Ona se privi uz mene. Iz ruke joj skliznu knjiga, koja pade na pod. Monika je ostavlja da leži na podu. Knjiga, čemu?