ZALAŽEM SE ZA LAŽ ode sa trafika u "sve bolje knjižare"

Nažalost, knjige pisanija i intervjua Zorana Radmilovića koja se, primereno ovom lepom vremenu, zove "Zalažem se za laž" - više nema na trafikama i ona će se za koji dan naći u "svim boljim knjižarama" po (opet - nažalost) nešto višoj ceni. Nažalost, jer znamo da malo ko ulazi u "sve bolje knjižare" a skoro svako skoro svaki dan stane pred neku trafiku i onda vidi Zoranovu sliku na koricama, pa kaže "to je oko 3 kutije cigara" (dobro, nekad i 5 zavisi od firme) i "nek ide život" pa kupi čovek sebi knjigu.

E, povodom toga ja ću sad ponovo zloupotrebiti ovu lepu oglasnu tablu i izreklamirati svoju knjigu, a o istom trošku omogućiti onima koji nemaju vremena da se muvaju po "svim boljim knjižarama" ili para da kupuju knjige "po nešto višoj ceni" - da pročitaju još par Zoranovih zapisa.

Ovaj postupak ću ponavljati s vremena na vreme zato što znam da mnogi korisnik interneta ume da zapostavi pisanu reč u knjizi, a kako mi namera dok sam priredjivala ovu knjigu nije bila samo da se ona što bolje i u što većem broju proda te da ja zaradim koji dinar (jer od onog mog pisanja - teško) nego i da obradujem neke ljude koji su voleli i vole ono što je on radio, i da im pružim priliku da saznaju šta je Zoran stvarno, za ozbiljno mislio o nekim stvarima koje ništa manje nisu aktuelne danas nego što su to bile onda '60-tih, '70-tih ili početkom 80-tih, kada se on njima bavio, kao pojavama koje se ne dotiču samo onih koji ama baš ni o čemu ne misle...  

Izvinjavam se ako izbor vinjeta nije mnogo veseo - takvo mi raspoloženje, takvo i okruženje... ima u toj knjizi stvari koje su za razbibrigu... mada ne baš mnogo.

Dve vinjete, jedna kratka priča i jedna basna

Vinjete

Ljudi koji linčuju, ljudi koji gledaju, ljudi koji gledaju sve to iza prozora ustanova, preduzeća, ljudi koji prolaze, u Zaječaru, koji se ne sećaju... koji gledaju svoja posla, koji imaju preča posla, koje boli dupe, koji kažu: „Tako mu i treba!", koji, koji... Ljudi koji su sve odradili unapred!

*

Ljudi koji animiraju gledaoce... potpaljivači, uhode, špijuni, ulizice, cinkaroši, razbojnici, ljudi koji hapse, prekidaju predstavu.

*

Jedna jako kratka priča 

Bio jednom jedan Kralj. Bio je duševan, imao je, recimo, puno razumevanja za traume, depresije i uopšte duševne masturbacije svojih podanika. Jednoga dana Kralj održa govor. Kralj je inače bio sklon enfazama svih vrsta. Rekao je:

„Dragi moj narode, ljudi, žene, deco, sve što diše na zemlji mojoj, evo šta ću vam reći! Čuvajte i spoznajte dušu svoju, jer duša i duh su centar sveta, svrha života, sve ono što mrtvi nemaju. Mi smo živi!"

Poor King! Mali ludi Kralj. Mali ludi materijalista. Voleo je da svoje naracije potkrepljuje mrtvima. Nije znao da mrtvi imaju dušu, nezavisnu, odvojenu, individualnu. Mali ludi Kralj. Poor King!

Jedna basna o kravi i lavu koja se posle pretvara u pesmu o rodnom kraju da bi se završila negde...  

Jednoga lava ubola krava

čak ne sveta za ime sveta!

Mogućnost gangrene nije zaostala.

Krava, kažem, žedna krvi, nije gledala ko je prvi

I bola!

Zsšto ne vola - pitaćete? To posle.

Krava, trava, preživanje, življenje, preživanje,  preživljenje.... Normalno, uostalom.

Krava preživa, iživa i uživa u krvi.

To je to posle!

A lav nevin, zašao domen - i teo pomen!

Pomamna krava ne ubode vola jer vo vuče kola,

Lav to ne ume! To je to posle.

Lav je svojeglav, nagao i prek,

a, zna se, tome je lek:

bodi i rodi novoga čoveka,

ne nikako preka, ne ni izdaleka!

U prolećno jutro prođoh selo ravno

U bašti njenoj mirisni cvet

Ja ostavih dragu, dan i selo ravno,

i burom ponet, pođoh u svet.

Nad mladost i sreću jesen mi se svila

brzo je prošao mog života Maj.

Daleko si majko, ljubo, sejo mila,

daleko je moj rodni kraj.

O, pesmo moja, Ti na svome krilu

odnesi joj pozdrav i ponesi vaj

Pozdravi mi majku, ljubu, seju milu

Mio i drag moj zavičaj

Oko jedan, petnaest do jedan

žurite do dva

Šljap, šljap, pa opet, opet

Odlazimo mi žurni,

ne snalazimo se do pola devet,

negodujemo opet svaki dan, dan, dan

svaki u dr. Jovanovića, žurimo, odlazimo,

ulicom koja se uvek menja

glas je novi spomenik

zamenjena sijalica, novi čovek

žena na pločniku

treća sreća.

insert iz "Misterije orga(ni)zma" Dušana Makavejeva

A kako je Antonije Pušić, alijas Rambo pisao recenziju za knjigu "Zalažem se za laž" evo i jednog lepog priloga gde se on razgovara sa velikom Makom ... ima i o mecenama i muzici i sirotinji... ma, ima šta -oćete: