Dokle više!

Ljudima je bilo dosta. Niko više nije razmišljao o svom životu. DOKLE VIŠE!

Rumunija, pre dvadeset godina. Rečima jednog aktivnog posmatrača

Sećam se dobro njihovih samousluga pred prevrat: mariniran spanać, boranija i krastavci. Hleb kao kreč. Postojale su dve prodavnice za nas diplomate, na nivou naših iz četrdesetpete. Mogli smo ući samo mi sa posebnim legitimacijama. Nisu postojale ni kese, sve si motrao u rukama da nosiš. I, opet, nije bilo ničega, barem na policama. Ako izvadiš paklicu Kenta, onda se stvori sve šta tražiš. Račun, ako baš insistiraš, dobiješ na nekom parčetu papira, kao od kelnera u lokalnom bircuzu.

Videlo se, mesecima unapred, da više ne ide. Da neće daleko, I onda, sve je odjednom puklo.

***

Ubijeno je 20 - 30 ljudi. Priče o stotinu su naduvane. Pouzdano se zna da su iz mrtvačnice izneli tela operisanih pa umrlih ljudi i prikazivali ih kao žrtve gušenja pobune. Ima tu nešto, ne znam tačno šta - ali, kao što rekoh, situacija je bila zamršena i mi u Bukureštu nikada nismo do kraja saznali šta se tamo zaista desilo. Znamo takodje da su nas posetili iz Sekuritatee i tražili informacije koje mi nismo imali. A i da jesmo teško da bi im ih dali.

U naš Konzulat su upali demonstranti, da se sakriju. Šta su mogli da rade nego da ih puste unutra. Sekuritatea je napadala noću. Tri noći usastopce. Temišvar je bio zatvoren grad. Nikog nisu puštali unutra. Jedini se probio, ne znam kako, jedan japanski diplomata i on nam je onda preneo nešto informacija o stanju u gradu.

***

Bilo je izuzetna hrabrost izaći u javnost i otvoreno govoriti. Sve je još bilo maglovito, nije se uopšte moglo ni naslutiti da će režim pasti. Sećam se istaknutog književnika Mirčee Dineskua koji se medju prvima pojavio na televiziji i javno rekao da je vreme za promene. Te noći se pojavio na vratima naše Ambasade, doveo ga je Adam Puslojić. Ambasador Denkov nije mogao da mu pruži sklonište u Ambasadi.

Te noći su se ljudi samoinicijativno organizovali, ali izuzetno dobro. Bukvalno su močugama branili revoluciju, protiv svih tih oklopnih jedinica koje su pokrenute. Puni kamioni ljudi su dolazili iz predgrađa i krstarili gradom spremni da se bore tamo gde je potrebno. Posebno su se borili za zgradu Televizije. Telima su je branili. To je bio ključ uspeha. A naši su davali link sa svetom.

U poseti smo imali četiri naša privrednika. Večerali su u Ambasadi, a onda ih je trebalo odvesti do hotela i odatle na voz. Nema prevoza, nema taksija - revolucija, ustanak, borbe. Šta ću, javim se ja da ih povezem. Vozim bez svetala, borbe na 200 metara od nas. Demonstranti, barikade, mehanizovane jedinice, puca se na sve strane. Nekako stigosmo do hotela. Oni onda navalili da im se izdaju računi - da pravdaju hotel. Ja poludeo, teram ih da što pre krenemo, oni ni da čuju. Tih 7 - 8 minuta su mi bili tako dugi. Do železničke stanice sam kružio sporednim ulicama, izbegavajući borbe. Dovezem ih nekako, i onda vidim da su beli kao krpe. Tek su tada shvatili šta se dešava. Ljube me, spasao sam im živote. Kažu da je jedan u vozu do Beograda doživeo nervni slom.

***

Čaušesku je ostao u zgradi Centralnog Komiteta. U podrumu je bilo uredjeno atomsko sklonište, sa svim uslovima za život i rad. Ceo vrh partije i države je bio tu - planirali su, delili zadatke. Te večeri je preneto da je ministar odbrane Vasile Milea izvršio samoubistvo. Pitanje je da li mu je proradila savesti ili su ga jednostavno uklonili.

Dvadeset trećeg decembra iz svih krajeva grada ka centru su krenule reke ljudi, ka toj zgradi Centralnog komiteta. Bilo je pola miliona ljudi. Vojska je obrazovala kordon, sastavljen od oklopnih vozila i specijalaca. Tražili su od nas da preselimo Ambasadu. Zgrada je bila na obodu "oblasti nadzora" i trebala im je za kontrolu demonstracija. Šta smo mogli - bili smo spremni za preseljenje. No, situacija se tako brzo odvijala da niko nije došao da nam pokaže alternativno mesto.

Onda su se odjednom začuli plotuni. Specijalci su pucali u vis, da zaplaše narod. To je tek izazvalo ogorčenje mase.

Čaušesku je pozvao Stankuleskua da mu izda zadatke, pošto je on sada zamenio ministra odbrane. On bude dovoljno lukav i ode do centralne vojne bolice i tamo stavi zdravu nogu u gips, samo da izbegne da bude neposredno uključen u taj haos.

Pobegavši sa bine, Čaušesku je pozvao helihopter koji je povezao njega, Elenu i jednu grupu odabranih. Iz vazduha naredjuju da im se spremi predsednički avion na aerodromu Otopeni, koji jer služio i za civilne i za vojne svrhe. Prvobitno su razmišljali da li da pobegnu u inostranstvo ili u tajni aerodrom na Karpatima. Elena ih onda navrati da odu do letnje rezidencije Snagov, nekih 40 kilometara od Bukurešta, gde su imali dragocenosti i vredne papire. Tu se i Vojska opasulji i zabrani im dalje letenje, pod pretnjom da će ih oboriti.

Sleteli su na put, zaustavili vozila koja su prolazila, izbacili putnike i nastavili njima. Dva, tri puta su tako menjali vozila. Pri svakoj toj promeni, pratnja se osipala. Onda su odlučili da odu do Trgovišta, nekih 70 kilometara dalje. To je srednjevekovna prestonica Rumunije, sedište jednog od tadašnjih 39 žudeca (regiona). Otišli su pravo u regionalno sedište Partije, gde su uhapšeni i odvedeni u kasarnu.

Shvativši šta se dešava, Sikuritatea je napadala kasarnu sa namerom da ih oslobodi. U jednom trenutku to im je zamalo i uspelo. Komandant kasarne ih je čak ubacio u oklopni transporter koji je kružio po kasarni sve sa namerom da se zavara trag i da ne padnu u ruke Sikuritatei.

Stankulesku je organizovao sudjenje, koje je bila potpuna farsa. Sudija i tužilac su bili vojni. Bili su optuženi za smrt 40.000 ljudi što je potpuna besmislica. Sudjenje je bilo kratko, a kasarna je sve vreme bila napadana. Osuđeni su na smrt i kazna je odmah izvršena. Ispred zgrade je već čekalo streljačko odeljenje.

I posle streljanja bilo je haosa. Bili su im zagubili, pa onda našli sanduke. Sahranjeni su na vojnom groblju, kao na tajnom mestu. Kasnije se otkrilo gde su im grobovi. Na njegov grob i danas donose cveće, dok po njenom pišaju i seru.

Sve vreme dok su Čaušesku i Elena bili živi i dok se nije objavilo i videlo da su ubijeni vodjene su ogorčene borbe. Kada su prikazana njihova tela, sve je na mah splasnulo. Istina, još dva, tri meseca trajale su borbe i hajka za pripadnicima Sikuritatee po Bukureštu, po džepovima i skrovištima gde su se skrivali.

***

Nikolae Čaušesku je za ličnu gardu angažovao decu bez roditelja - tako da im je on bio kao otac a Elena kao majka. Bili su im odani sve do kraja.

Poslednjih nekoliko meseci, Čaušesku se vozio Dačijom 500 - specijalnim vozilom napravljenim za njega. Od rezidencije do kancelarije vodila su dva puta, u onom poslednjem delu. Svakoga dana, u poslednjem trenutku se donosila odluka kojim putem će se voziti. U kolima su uvek bila dva vučjaka, po jedan sa svake njegove strane, da ga štite telom ili odbrane od napadača koji bi se eventualno probili do njega. Vidjao sam ga tako.

Elena je imala samo četiri razreda osnovne škole, a na kraju je dogurala do titule akademika. Njenu doktorsku tezu prvobitno je odbila komisija. Ta komisija je odmah smenjena a nova joj je prihvatila doktorat. On je imao Kabinet 1, ona Kabinet 2. Dešavalo se da kod nje uđe posluga, a ona hrče za stolom.

Njihov sin Niku bio je ludak. Poznate su priče o idiotlucima koje je radio. Polusin me je bio naučnik, nije imao veze sa politikom. Kasnije je bez ikakvog razloga smenjen. Kćerka Zoja je bila ober kurva.

***

Živeli smo odmah pored Trijumfalne kapije, nekih kilometar od Ministarstva odbrane, 500 metara od zgrade Centralnog komiteta. Zgrada je bila izbušena mecima. Sin mi i danas, dvadeset godina kasnije, ima traume. Imao je tada 4 godine. Mislim da se nikada neće izlečiti od toga. Stariji je čak tada imao nogu u gipsu. Muka jedna.

Najgore u toj situaciji je bila bespomoćnost. Ne važe nikakvi zakoni, nema diplomatske zaštite. Svako može da uradi šta hoće. A ti moraš da radiš, da se krećeš, da pokušavaš da nešto odradiš.

***

Onda je doneta odluka da evakuišemo sve porodice iz naše kolonije. Uradila je to Vojna misija - Ambasada nije bila sposobna za taj posao.

Amerikancima je obezbedjena vojna pratnja, nama ne. Formirali smo kolonu, bilo je ukupno 15 vozila. Pored porodica, evakuisani su i svi privredni predstavnici - samo smo ostali mi iz Ambasade i Vojne misije.

Ja sam vozio prvo vozilo. Kako naidjemo na neku barikadu, a bilo ih je bezbroj, izlazio sam i pokazivao pismo, ubedjivao da smo diplomate.

Najbliža granica bila je ona sa Bugarskom, ka mestu Ruse, ne daleko od Bukurešta. Ostavismo ih, pozdravismo se sa porodicama, pa nazad. Samo nas dvojica od celog komvoja. Ispostavilo se - u vreme najžešćih borbi.

***

Par meseci kasnije, uvideli smo da su "revolucionari" prigrabili sebi sve moguće pogodnosti. A bilo ih je mnogo više nego što je ljudi bilo na ulicama tih brunih dana. Odjednom je svako baš bio zaslužan za svrgavanje diktatora. Najzaslužniji na kraju ispadoše oni koji su bili u establišmentu Sikuritatee.

Ko je sve i na koji način bio uključen u svrgavanje Čaušeskua verovatno se pozdano neće znati još mnogo godina, sve dok se ne otvore arhive tajnih službi. A možda ni tada. U stvari, još nije jasno da li je to bio spontani izliv nezadovoljstva napaćenog naroda, ili je u pitanju vešta manipulacija spolja. Sve više se priča da su celu akciju zajedno organizovali SAD i SSSR.

Pre neki dan čujem na vestima da su 85 od 100 danas najbogatijih Rumuna bili članovi Komunističke partije.