Provesti život sa njom

U životu sam neke stvari radio premalo, neke taman koliko treba, a seobe spadaju u onu treću vrstu. Broj prenešenih ali nikad otpakovanih paketa se sa svakom selidbom uvećavao, a lenj kakav već jesam neke od njih nisam otvarao već dvadesetak godina. A drugo što treba da se zna je da sam kao mladi junoša pisao neku kao poeziju, mislio sam u ta doba dosta dobro o njoj, ali sam prestao sa tim kada sam napunio 24. To se nimalo slučajno poklopilo sa prvih nekoliko meseci života sa mojim tadašnjim suprotnopolskim primerkom, pratećim nestankom čežnje i okretanjem interesovanja ka materijalnim stvarima, novcu pre svega, a iz manje-više istih razloga.

Tako, danas sam po ormarima tražio neki poduži mrežni kabel, koji se očigledno dematerijalizovao u međuvremenu, i naiđem na tu kutiju. Za nju sam takođe sve vreme nekako bio siguran da postoji, ali bez ikakve predstave gde. U nju su jednom spakovane sve one moje pesme, kao, možda će mi jednom zatrebati, a posle sam bio mrzan da ih tražim.
Kad ih već nađoh, počeo sam da listam rukopise, ciljano. Bila je naime jedna pesma, Provesti život sa njom, koja se u to vreme nekim mojim vršnjacima skroz dopadala. Ni danas, interesantno, nisam spreman da kažem koga sam to imao na umu pišući je, mislim to su prilično ozbiljne reči i svašta se nešto nazire ispod njih, ali prepis te pesme je recimo visio na zidu jednog mog drugara i siguran sam da sam u to vreme ja dobrim delom i njoj zahvaljujući imao neka interesantna i emotivna i seksualna iskustva. Ona je bila nešto kao hit za posvećene, jer nikada nije javno publikovana. Danas, posle probe vremena, jasno je i zašto: romantika, patetika, klinački polet, ko će to objaviti, ali ko to ne bi onako mlad voleo. Uostalom, evo je:

Biće zanimljivo provesti život sa njom
Biće zanimljivo gledati je dok se lomi
Tiho, oznojenog čela
Kad zatrudni i rodi ti kćer
Gledati je dok drži novčanice ka svetlu
Bez radosti i prezira
Kada nas bude ispraćala u rat
Kada se vratimo iz rata
Kada se zatvori u sebe
Prvi put odbije da pojede meso
Prvi put sazna da je bolesna
Zaplače bez razloga
Napuni 40 50 60
Leta
Uplaši se od izlaska na ulicu
Postane providna kao žele od jabuka
Svesna života i zbog toga svesna smrti
Biće zanimljivo i tužno proviriti kroz ključaonicu
Kada u miru sobe posluša neku staru ploču
Odluta i zaboravi da se vrati

(24. 8. 1986.)

Ne pitajte me sada za ono o ratovima i strahovima, nisam ja nikakav Nostradamus. Samo od sebe, to mi je nekako izišlo na hartiju. No, meni misli sada skreću u jednom drugom pravcu: letos, neke lagane noći, jedna draga osoba mi reče da je moj život takav kakav jeste jer ne umem da živim sam. Nije da sam se uvredio, ali mi se nije baš ni dopalo: em nisam očekivao takav komentar, em sebe doživljavam drugačije. I sada sam se čitajući ovo gore, toga prisetio... Hm. Ima se o čemu razmisliti.

A, tek da se vidi na šta je moje pisanije u to vreme ličilo, evo još malo od toga:

(18. 1. 1987.)

***

Tamo gde se može naći
Nešto nalik na Kišino gnezdo
Nešto kao eho bez reči
Ti ćeš roditi na pedalj do vesti
Čuvar se vraća kući

Uz tri koraka Kiša je progovorila
Uz sva tri istinu zborila
Istinu je stekla vremenom
I to saznala tačno na pedalj

(kao da si sama;)
Otvaraš vrata jer poslednji
Put nekom to možeš učiniti
A u treptaju oka Kiša se oslanja
I ne skriva lako je videti
Potpuno umorna menja svoj oblik
Još tren i neće se Kišom zvati

(31. 1. 1987.)

***

Nekoga je bilo u tom prokletom psu
Tako da ne mogu odgovoriti
Na pitanja koja sebi postavljam;
Neko je delao iz tog čudnovatog psa
A ni dobro ni zlo, već nedokučivo;
Možda je preskočio godine
I probudio se u njemu,
Noseći miris golih planina,
Čudeći se na tren i ne sluteći
Žitije sa kojim će se smešati;
Neko drugačiji je izazvao bes
I pre no je stigao na polovinu kruga
Nečiji metak je pronašao put.
Pas je,
U ropcu, izbacivao seme.

(10. 6. 1987.)

***

Zvuk trube već blizu
Rekli smo da nećemo koristiti velike reči
Zato kažem samo:
Noć odlazi kroz vitraže
Brzo, ne ostavljajući miris ni polomljene grančice
Kao da je nikada nije ni bilo

Moja se mlada rođaka svila
Kraj cele noći uključenog fena
Već su sati prošli otkako smo poslednju progovorili reč
Ona je rekla: poslednji cvet
Želi rodoskrvnuće više nego ikada pre
Čeka da umor savlada strah i stid moj

I hladnoća kojoj poklanjam jedan oblak

(jesen 1985.)

Eh, mladosti...