“ZABORAVNOST”

Autor: Rodoljub Šabić

Notorna istina da je borba protiv korupcije tema na kojoj se, na verovatno najbolji način, može pratiti ogroman raskorak između političkih proklamacija i stvarnosti, ovih dana potvrđena je još jednim, najsvežijim primerom. Reč je o još jednom odlaganju primene rešenja iz "novog" Zakona o javnim nabavkama.
Odlaganje je "obezbeđeno" na vrlo "praktičan" način, faktički, bez ikakvih izmena zakona, bez ikakvog, makar formalnog obrazloženja. Jednostavno u Budžetu nisu predviđena nikakva sredstva za rad Komisije za zaštitu prava, a uz to, i posle višemesečnog zakašnjenja još jedno je „zaboravljeno" da se Skupštini predlože njeni članovi.
Šta mogu biti efekti ove „zaboravnosti?
Pa na neke, najočiglednije, je upozorio doskorašnji predsednik Komisije koji je odgovorno ukazao na to da preti kolaps sistema javnih nabavki, da se možemo suočiti sa blokadom javnih nabavki ili sa potpunim odustajanjem od primene zakonskih rešenja. A „odgovorni" su, sasvim neodgovorno, ignorisali upozorenje.
Na taj način su ignorisali i potpuno realnu mogućnost da slične, podjednako „korisne" efekte imamo i na planu borbe protiv korupcije, a i na planu evropskih integracija. „Zaboravljena" Komisija za zaštitu prava, bar po iskustvu drugih, bi mogla značajno povećati svoj antikroupcijski doprinos ako bi bila nezavisno telo, a ne kvazi subjekt u sastavu Uprave za javne nabavke. Uostalom, upravo ta ideja o nezavisnosti kontrolnog tela bila je u fundamentu svojevremene promene zakona.
Što se evropskih integracija tiče, „zaboravljeno" je da je Evropska Komisija svojevremeno odlično ocenila i pohvalila institucionalnu nezavisnost Komisije za zaštitu prava. Samo, to se dešavalo u vreme kad je ta „nezavisnost" zakonom utvrđena. A to je bilo još 2008. Je li problem da pretpostavimo sa kakvom „blagonaklonošću" će naši partneri iz EU gledati na to da, pošto je propuštena cela 2009., i u novoj godini „nova" pozicija Komisije ostane mrtvo slovo na papiru?
Bar sa stanovišta efekata skoro da je svejedno šta se iza ovakvih „zaboravnosti" odnosno ignorisanja zakonskih odredbi krije. Ali nije svejedno to što se primeri „zaboravnosti" često, čak sve češće, nekad i u tragikomičnoj formi ponavljaju. To bi valjda trebalo da nas podseti da smo izgleda zaboravili na još neke važne stvari. Na profesionalnu, odnosno političku odgovornost. A i ta zaboravnost je sa stanovišta normalnog funkcionisanja svake države, nedopustiv „luksuz".