Kulturni Centar by Mikele9

Moj gost reče da ga svrbe prsti i da mu se baš piše. Budući da je prepun priča - bilo bi šteta da ne nastavimo druženje. Dakle:

"Pre nego što vam "darujem" "šta je bilo posle" Kladnja odnosno MUŠKE VODE, dragim čitaocima dugujem objašnjenje o Kulturnom Centru, atmosferi, ljudima i događanjima u njemu i van njega, da bi lakše mogli da prate moje pisanije.

KULTURNI CENTAR

Mi, članovi Kulturnog Centra, bili smo otvoreni i pristupačni za došljake, tz nova lica, sve dok se to ne bi pokazalo suprotnim, tj pogrešnim. To se dešavalo vrlo retko. U K.C. su pored nas stalnih članova dolazili i visili i autolimari, lakireri, automehaničari, prodavci pravih i lažnih ruskih ikona, besposličari, povratnici iz švedskih i naših zatvora, slikari, grafičari i vajari sa Starog Sajmišta. Zajebancija na račun sopstvenog lika i dela, bila je ulaznica i najbolja preporuka. Kulturni Centar je bio Kula Vavilonska s tom razlikom što smo jedni druge odlično razumevali.

Sedimo, pijemo Badelov Vlahovac, crn, gust, škripi pod zubima, Vesa (umro pre 20 dana), Biljac i ja. Pijemo i ćutimo. Sami (?) u K.C.? Rano jutro, Mara tek otvorila. Biljac s dva prsta vrti kutiju šibica na kojoj je sličica koja prikazuje Pumu s razjapljenom čeljusti i sijajućim očnjacima. Odjednom progovara:

„Jeb'o te, kad ovako izgleda Puma kakav li je tek Adidas?"

Ili:

„Šveđani k'o devojčice, vode me na suđenje, ništa lisice na rukama! Policajac s moje desne strane, plav, k'o vešplavom isprana kosa mu dopire do ramena, drugi s leva pušta nešto kao bradicu, idemo kao tri ortaka na piće, opušteno skroz. Prvi sprat, ispod uredno održavana trava, priđem prozoru, otvorim ga i buć! Strmeknem se na meku zemlju, ustanem i giljkama u dupe. Nisu se ni osvestili. Mogu samo da im zamislim face. To se u Švedskoj ne računa, šta ne računa, i ne sanjaju da tako nešto može nekome da padne na pamet! Iz hrpe pasoša uzmem onaj u kojem sam iz Soluna i ladnjaka pređem granu".

Ili:

„Druže Admirale, doprlo mi je do ušiju, što bi rekla Šeherezada, da vas zamalo nisu lišili čina kada ste mrtvi pijani pali sa razarača u more a u posetu je trebao da vam dođe drug Maršal?"

Tajac traje tek toliko dugo da drug Admiral sune piće u grkljan.

„Trač je to, podmetanje, izmišljotina, neistina i notorna laž, gospodine Kambodža, nije nam u posetu dolazio Maršal nego komandant područja!"

Ili:

Nalaktio se Šakal na šank, pije i diskretno merka Mariju, novu, mladu i lepu kelnericu. U K.C. bučno upada (to su oni već pomenuti retki slučajevi) nekakav „rundov", razbarušen, razdrljen i pijan k'o letva. I gde će, pravo za šank naspram Šakala. Poruči, popije, škrguće zubima, koluta zakrvavljenim očima i obrati se Šakalu koji ga nije ni registrovao:

„Ima da piješ s mene!"

Šakal = zid. Rundov počinje da se nervira:

„Ćuješ ti mene brko, ima da piješ sa mene...ja sam šarplaninac!"

Šakal ga u tom trenutku spoznaje, proguta u cugu vinjak i rundovu:

„ Šarplaninac dakle...ako, ako, da se upoznamo, ja sam nemački ovčar."

Šakal se nedugo zatim oženio Marijom, dobili su tri sina i već 32 godine sasvim pristojno žive u Kanadi.

Ili:

U K.C. uleće rumen i zajapuren čika Steva fišmen, pre toga uredno i pažljivo prislanja štapove i ogroman meredov pored vrata od WC-a. Mara mu je već stavila čašu od deci na šank i sipa vinjak.

„Ljudi", zadihano poče čika Steva...

„Smuđ, imao je bar devet kila" ubacuje se Šole.

„Ljudi", opet će čika Steva...

„Kakav smuđ, šarančina od 12 kila, trofejni primerak", izričit je Bata potpukovnik.

„Ljudi", ne odustaje čika Steva, „znate ono moje mesto, kod Titovog broda...."

„Pinki...pardon, Steva je video Tita", smeje se Buda.

„Ljudi", čika Steva najzad uspeva da ih nadglasa, „zabacim ja, olovo dvestagramsko i...pravo u čelo poručnika! Koj' je moj tražio na krmi ...i sav u belom, upicanjen k'o za paradu! Usrao sam se da sam ga ubio, ej dvesta grama olova, namotam najlon na brzaka, kad oko mene mornari, uperili automate evo tu", pokazuje grudi.

„I kako preteče?", javi se mrzovoljno Slobo Karadžić.

„Spasila me moja vojna legitimacija a i poručnik se pridigao i doviknuo mornarima „pustite matoru budalu" i još „neću više da te vidim ovde od sada do sudnjega dana, eto".

Ili:

Priredimo izložbu slika u K.C. Buda, Pera, Zokac i ja. Pisale i novine o tome, mene intervjuiralo. Svečana atmosfera, svi se uglancali i utišali (99,99% njih prvi put na izložbi), pomno i radoznalo gledaju slike.
Došao na otvaranje i Roga (tada nam je bio Dekan na Akademiji), pohvalio i zapio se s nama. Na šanku sveščica sa natpisom „Knjiga utisaka", Šakalova ideja, čuvam je do dana današnjeg. Roga se upisuje prvi, kratko, stručno sve sa čestitkama. Prvog dana trideset i tri upisivanja, nastavilo se i sledećih dana.

Utisci, komentari od čiste zajebancije do nestručnih, laičkih dirljivo nežnih. Čika Rale je komentarisao samo jednu sliku. Zokac je u to vreme (a mesecima smo bludeli po Istri) skupljao i slikao svakojako prstacima izbušeno kamenje. Jedan takav kamen oblika nepravilnog trougla, rupičast, izrovan i bušan, imaginacijom svojom, namalao je crvenom (kraplak) bojom svih nijansi, od najsvetlije do tamne, skoro crne. Baš ta slika je čika Raleta nagnala da napiše:

„Sve su slike dobre i volimo ih - naše umetnike, ali je samo Zokac pokazao da je vizionar... dragi moji prijatelji, dragi umetnici, drago osoblje, Zokac nam je dao na platnu našu sopstvenu jetru, ciroznu, onemoćalu, bušnu, predsmrtnu. Ja toliko".

Nije prošlo ni godinu dana, čika Rale je umro od ciroze jetre.

Ili:

Mara stara iskusna kelnerica, volela je da zakine na piću više nego 'leba da jede. Pustiš jednom, pustiš dva puta...zovnem ja nju i prstom uperim u nulapeticu Loze:

„Jel' pereš ti ove čaše, kakva je ovo dlaka?"

Mara se sagne, stavi cvike na nos, pogleda i kaže:

„Nije ti to nikakva dlaka, to je crta!"

Za one koji stjecajem okolnosti ne znaju, crta je bila reper dokle, do koje visine čaše se sipa piće. Crta se nalazila na svakoj čašici i čaši od 0,3,0,5, 1 deci, dva deci (špriceruša).

Taj smo šlagvort i čekali! Riknemo svi u glas:

„Pa što nam onda sipaš ispod crte?"