Dosada i ekonomija

 
Za razliku od mnogih drugih mojih tekstova u ovom unapred priznajem da je ispunjen dosadom.
Kada se obratio narodu pred parlamentom koji je tog dana goreo novo-izabrani predsednik SR Jugoslavije poželeo je građanima da žive u dosadnoj zemlji. Obećanje nije održao, i čini se da je sve učinio da tako ne bude narednih godina, barem onih godina kojih je vršio vlast (možda i zato što u maloj zemlji možete ‘'vući'' autonomne poteze samo u meri u kojoj oni imaju auto-remetilački element; naravno po sopstvenu državu).
Kada je mislio na dosadnu zemlju verovatno da je predsednik mislio i na ekonomiju. I tu je stvar bila daleko od dosade, ali, ruku na srce, on tu nije bio krivac. Srbima ekonomija nije bila dosadna iz više razloga. Verujući da će (topljeni) med i mleko brzo poteći, počelo je da ih jako zanima zašto se nešto tako ne dešava, pa se javnost intenzivno počela baviti ekonomskim temama, koje su u vreme vlasti bračnog para iz Požarevca bile potisnute jer privrede praktično nije ni bilo (kurs je možda bio glavna ekonomska tema). Naravno, političari su srčano ubeđivali ljude da im je bolje (i autor ovog teksta tvrdio je isto polovinom 2007), ali im ovi nisu verovali te su svakih izbora drugim strankama davali većinu (ali se vlast najčešće nije bitnije menjala budući da su mnogi bili nezamenjivi).
Blago udosađivanje je posle prvih osam godina tranzicije bilo na vidiku (možda za nekoliko godina), ali je došla globalna kriza, donoseći ekonomistima novu slavu, političarima novi rizik a narodu novu bedu, i svima zajedno odsustvo dosade, barem na prvi pogled. Ako se, ipak, malo zagrebe ispod površine, kriza nije tako zanimljiva. Ekonomistima zato što se ne mogu baviti širokim spektrom konjukturnih tema izolovanih od dejstva recesije. Narodu manje novca znači upravo dosadu, odnosno manje šopinga, putovanja, izlazaka. Političari se suočavaju sa otežanim mogućnostima da (na volšeban način) steknu novac i sa većim strahom da neće biti izabrani.

Ekonomisti priželjkuju dosadu

Mervyn King, guverner centralne banke Engleske, jednom se našalio da je cilj guvernera, upravljati monetarnom politikom dosadna i glupa vežba u održavanju niske i stabilne inflacije.
Od kraja 2008. smo videli sasvim suprotno. Usled snažne recesije usledio je oštar pad inflacije, centralne banke širom sveta su spustile kamatne stope, često blizu nule. Usvojene nove nekonvencionalne politike uključuju "kvantitativno ublažavanje" u Engleskoj ili "unapređenu kreditnu podršku" u Evrozoni. Ipak, dugoročno, cilj bi trebalo biti vratiti se dosadi. Današnje nekonvencionalne mere samo će biti uspešne ako omoguće povratak na one konvencionalne, i dosadne.
U govoru krajem 2009. guverner centralne banke Australije je utešio sebe izjavom da je "2009 manje zanimljiva od 2008, iako nije bila sasvim dosadna". Njegova su nastojanja, sa velikim izgledom da budu uspešna imajući u vidu dobro stanje ekonomije njegove zemlje, da 2010 bude sasvim dosadna godina (ovo su puste želje većine guvernera u svetu, tako i srpskog).
Solidna doza dosade je upravo ono što centralni bankari od poslednjeg tromesečja 2008. žarko žele. U vreme duboke krize, kakva je ova danas, dosada je dobra za spas ekonomije, a ne pohlepa i sebičnost kako smo to učili na studijama ekonomije - da bi homo sapiens, da nije bio sebičan, još uvek obitavao u pećini paleolita.
Veći deo istorije svakodnevno preživljavanje je zahtevalo toliko truda da ljudi nisu imali luksuz da im bude dosadno. Naime, ekonomski resursi su bili vrlo oskudni, odnosno teško upotrebljivi zbog niskog nivoa tehnologije, te je bio potreban veliki napor i vreme da se do njih dođe.
Srećom, dosada ima svetlu stranu. Npr. ona zna da pomaže ekonomiji. U industriji video-igara ponavljanje i monotomija je konstantan neprijatelj. Svake godine, igrači očekuju više i više. Isto vredi i za pornografiju (pre jednog stoleća, goli članak je dovodio do silnog uzbuđenja), danas je potreban pornić sa specijalnim efektima, ‘'TV-igra pokazivanje'' ili prajvat pornić.
Ako je potreba majka izuma, dosada može biti otac. Mnoga naučna i umetnička dostignuća osmišljena su u trenucima teške dosade. Dosada je i ‘'srce'' industrije zabave, kao i kreator profita za preduzeća koja prodaju novu modu, automobile, časopise koji se npr. bave savetima kako da vaš seksualni život bude zanimljiviji. Dakle, današnja ekonomija postala je vrlo zavisna od dosade.
Ipak, monotonija može biti i pretnja. Naučnici su povezali dosadu sa društvenim zlom, uključujući kriminal, kockanje, oslabljen imunološki sistem, visoki krvni pritisak, uzbuđenje, saobraćajne nesreće. Najbolji protiv-otrov za dosadu je stalna inventivnost i novost (što često ima vrlo povoljne ekonomske efekte), ali se postavlja pitanje začaranog kruga.
Indikativni su nalazi ambiciozne studije Stevenson-Wolfers (2008) , koji sugerišu da je korelacija između ekonomskog razvoja i sreće prilično snažna, dok, kada je dosada regresirana na rast nacionalnog dohotka, nalazi su očekivano, sa negativnim predznakom, i sa visokom signifikantnošću. Odnos između sreće i dohotka unutar zemlje je sličan odnosu između sreće i nacionalnog dohotka u svim zemljama . U Gallup World Poll-u 2006. ispitanici su zamoljeni da kažu da li su doživeli određeni osećaj, uključujući i dosadu, zadovoljstvo, fizičku bol, brigu, tugu, depresiju, ljutnju, ljubav. Negativne emocije: fizička bol, dosada, depresija, ljutnja su nagativno korelisane sa rastom dohotka, na nacionalnom i individualnom nivou.
Inače, dosada je moderna pošast. Reč nije ni postojala u engleskom jeziku do polovine 18. veka. Postavlja se i pitanje jesmo li toliko zasićeni s raskošju modernog života, naravno, za ekonomske standarde naših predaka, da smo izgubili smisao za ono što je čudnovato? Jedna od velikih ironija savremenog života je da u doba kada imamo najveću dostupnost zabave čini se da nas pohodi epidemija dosade. Kao što se kod korisnika droga razvija tolerancija i potreba veće doze kako bi postigli isti učinak, čini se da je društvo razvilo toleranciju za zapanjujuće događaje.
''Jedini uzrok čovekove nesreće je u tome što on ne zna kako da ostane mirno u svojoj sobi."rekao je Paskal, još 1670. Ipak, možda svet nije dosadan, možda samo naša percepcija o njemu može biti takva.

Zabluda o Srbiji kao zemlji događajnosti

Srbi, po svemu sudeći, nisu baš preterano inventivni kada je u pitanju (nemilitarna) proizvodnja događajnosti. Mi nikada nismo u značajnoj meri prodavali ideje (danas su izuzeci Kusturica, Bregović, Abramović). Srbi nisu ‘'šampioni'' ni kada u pitanju sposobnost da se izazove začudnost kod drugih (možda su izuzetak lepe srpkinje za platežno skromne, po evrpopskim standardima, turiste sa zapada).
Srpska istorija nije monotona, barem kada je u pitanju početak i kraj 19. veka i prva polovina i kraj 20. veka (možda, delimično i 14. i prva polovina 15. veka). Ostala stoleća ne obiluju događajnošću; nema visoke umetnosti, odsudnih bitaka, velikih otkrića. Kada je u pitanju običan narod stvar je dakako još dosadnija. Ali ne dosadna kao kod Hiperborejaca, u Skandinaviji, kod kojih manjak političke ili kriminogene izvitoperenosti, ne znači i odsustvo bogatog kulturnog života i obilje resursa za trošenje.
Manjak događajnosti u Srbiji posledica je, pre svega, niskog nivoa ekonomskog razvoja, koji je uzrokovan istorijskim legatom i nepragmatičnošću naših elita, posebno komunističke kao i ‘'elite'' s kraja osamdesetih i devedesetih. Rat za jugoslovensko nasleđe 1991-99 (ili ‘'osmogodišnji rat'', kako ga autor teksta naziva), bio je bez sumnje zanimljiv mnogim strancima; kod napaćenih naroda ovih prostora jedino pozitivno što je ostavio je višak literalnog nadahnuća i povećana zainteresovanost (pa i spoznaja) društvenih nauka pre svega, istorije i sociologije.