Trazi se drekalo!

Од свога деде сам, као мали, а и много пута касније, слушао најневероватније приче дрекалима. Тако су становници села надомак мог родног града називали сподобе које су ноћу испуштале најстрашније, неартикулисане гласове и њима уносили немир у домове сељана.

Урликање је увек долазило из правца густе шуме која покрива оближњи брдско-планински венац. Мој деда и његов отац бавили су се снабдевањем градског становништва огревом. Секли су и извлачили дрва са својих поседа на планини, а у том послу никада нису могли да рачунају да ће кући стићи пре мрака. Често ни пре зоре. У летњим месецима, савладани умором, често су ноћивали на скровитим местима у шуми или на пропланцима обасјаним месечином. А у тим приликама се, према дединој причи, знало: у неко доба ноћи, ето ти дрекала. Од силине његове дреке, говорио је деда, сва је шума подрхтавала, а све јаруге јечале.

Никада ми, међутим, није признао да га је тада било страх. Жалио је једино што никада није могао да зна са које стране га опседа та сподоба, па није знао ни куда би потрчао да је лови. Гласови су, по његовој причи, долазили са свих страна истовремено, и уносили потпуну пометњу у његове планове да се лично обрачуна са тим шумским створењем, које су сељани замишљали као биће донекле налик човеку, а однекле вуку, птици крешталици, слепом мишу и орлу заједно.

Било је и оних који су чврсто веровали да се то неко од давно умрлих сељана, ко зна због каквих и чијих дугова окомио на своје некадашње комшије, па их својим ноћним пиром  подсећа да је све време ту негде и да пажљиво мотри на њих.

Мада су у међусобним разговорима дрекало сматрали душман

Ипак, тај вампир или човек-вук никада није улазио у село. Не због тога што је скоро сваки домаћин имао барем по једну ловачку пушку, јер пуцњи који су се ноћу разлегали из правца села према шуми никада нису прекидали урликање. Дрекало би заћутало тек када би барем пола села због његове вике попалило ноћне лампе. Плашило се, кажу, светлости.

Нико поуздано не зна због чега је вишевековна ноћна дрека из шуме одједном ишчезла. Деда је касније, са сетом у гласу, говорио како се њихово дрекало негде завукло и за то кривио аутомобиле и градску електродистрибуцију. Јер, по његовом дубоком уверењу, таква створења нису подносила јаку светлост која је у село стигла заједно са монтерима електричних каблова, нити буку аутомобилских мотора. Никада, међутим, није престао да верује да је дрекало и даље у шуми надомак села, да чучи у неком скровишту и чека свој час, који ће кад-тад поново куцнути.

(Одломак из "Исаије")