Muta

Šta je obeležilo prošlu godinu u gradu koji se prostire između obronaka Rudnika i Gledićkih planina i koji polaže istorijsko pravo da se smatra Prestonicom Srbije?

Osim toga što je dotična godina proglašena za godinu Fijata ( naravno godinom Fijata je proglašena i ova , a sva je prilika da će i 2011 da bude godina Fijata ) i što je odbojkaški klub postao prvak Države, dogodio nam se  Muta.

Generacije i generacije Kragujevčana i ljudi iz okolnih mesta  nisu imali priliku da gledaju vrhunsku košarku. Najzad smo mogli da gledamo legendarni košarkaški klub kao što je Zadar. Dobro, nije to Zadar Obada, Šarlije ( Stipeta ) ili Komazeca. Ali je Zadar. Nije više ni Cibona braće Petrovića, Nakića ili Andro (Džemper ) Knega.Ipak je to Cibona koju sada možemo da gledamo uživo.

Miroslav (Muta) Nikolić (Kragujevac, 8. januar 1956) je srpski košarkaški trener.

Muta je naravno trener Radničkog . E sad , nije Taj Radnički PRAVI , moj Radnički

Ali naš narod kaže : Nije važno čije je tele, važno je u čijoj je štali.

Posle prestanka saradnje izmeću Lajonsa i kompanije Svislajon, jer rukovodstvo NLB lige nije dozvoljavalo da se igra liga u Gornjem Milanovcu, Muta je preko Nikole Lončara animirao rukovodstvo Kragujevca koje je pristalo da se stavi u ulogu domaćina tom uspešnom klubu. Promenjeno je ime i ludnica je mogla da počne. 

U prvom kolu , u gostima, pobeđen je Hemofarm i to je bila osveta mlađeg brata koji je izbačen iz Vršca. Kod kuće pobeđen je Zadar , pa Zvezda u gostima.To su bile pobede na koje se nije računalo na početku sezone. Ali to je Muta. On ume fantastično da pripremi ekipu i da motiviše igrače.

  Мирослав Николић, шеф струке Радничког

После победе над Задром:
– Захвалио бих се предивној публици због које смо на крају крајева и дошли у Крагујевац. Већ сада се види да смо селидбом направили прави потез... Показали смо да ће се из Крагујевца тешко односити бодови поготово ће то бити готово недостижно за оне екипе које су нам ривали у борби за опстанак.

После победе над Звездом:
- Моји клинци се пале на велике утакмице, али ја бих мењао ове три победе за тријумф против Босне, Загреба и Широког који су нам главни кандидати за опстанак.

Došle su posle još neke pobede ali pravi  biser je  bila još jedna dobijena tekma protiv Hemofarma.

 - Овакав старт првенства ретко ко је могао да очекује. Неочекивано, али заслужено, у елитној конкуренцији направили смо скор од шест победа и осам пораза. А морам да подсетим да смо закаснили са радом, јер смо имали доста проблема у Вршцу, нарочито финансијских. Тражили смо одговарајуће место, и знао сам да Крагујевац заслужује јаку лигу. Народ је жељан праве кошарке, а НЛБ је, по мени, трећа или четврта по снази у Европи. У игри је био и Нови Сад, али превагнула је Шумадија.
Дакле, ушли смо јако скромно у ову причу, сходно пословици „колико пара, толико музике“, зато је ово велики резултат. Планирали смо три победе, а да се после кроз нашу лигу боримо за опстанак на „Јадрану“. Кад оно…

Да ли ће Раднички бити тим за респект?
Зашто да не, па ја сам ту. Верујем у екипу, у себе, у овај град и градоначелника. Верујем у ову публику која је изузетна. Људи навијају срцем, атмосфера је запањујућа. Због њих и наше деце се ово све и ради.

На крају, јесте ли се покајали због доласка у Крагујевац?
Никако. Ово је срце Шумадије и овде треба да се игра врхунска кошарка. Доста је било „београдске лиге“. Нови Сад је давао велике паре, али због менталитета није успео, а знам да ћемо овде, са много мањим буџетом, имати добре резултате.
Човек сам који се не окреће иза себе, увек идем напред, гледам нешто да направим и могу да одем само уздигнута чела.

link

Miroslav Muta Nikolić je u svojoj košarkaškoj karijeri posebno ponosan na svoja dva juniorska uspeha. Prvi je postigao kao igrač Goše (Smederevska Palanka), kada je bio treći na Juniorskom prvenstvu SFRJ 1973, a drugi – 22.07.2007. u Novom Sadu, u kojem je kao selektor osvojio „zlato” na Prvenstvu sveta za igrače do 19 godina.

Posle senzacionalnog uspeha sa BFC-om (finale prvenstva Jugoslavije 1996), titula s Partizanom (1997) i Budućnošću (1999, 2000) i tri medalje u ulozi pomoćnika selektora Želimira Obradovića (OI 1996. – srebro, EP 1997. – zlato, SP 1998. – zlato), njegova trenerska karijera je bila u padu. Posao u Radničkom (2000), C. zvezdi (2000, 2002), Vojvodini (2002/03) i grčkom Apolonu (2004) nije nudio priliku za trofeje. Dolazak u Hemofarm (2006) označio je početak novog uspona...

Za godinu dana svoju trenersku cenu je opet vratio na evropski nivo, osvojivši dve zlatne medalje s dve različite nacionalne selekcije: 2006. s mladima (20 god.) u Izmiru prvak Evrope, a 2007. u Novom Sadu s juniorima (19) šampion sveta. Poslednjim uspehom „kupio” je mnogo prostora na naslovnim stranama mnogih novina, a njegove kritike na račun naših poznatih trenera u inostranstvu, kao i neke zamerke na rad KS Srbije (pre svega zašto ga nema u Stručnom savetu), posebno su bile interesantne javnosti. Poznato je da nema dlake na jeziku, što je davno priznao da mu je najveća mana. Paradoks je da je nekome ko je toliko pričljiv i čije reči često pogađaju „centar” – nadimak Muta.

Na njegovu i igračku i trenersku karijeru veliki uticaj su izvršila neka poznata imena. Broj pet je nosio zato što mu je idol bio Dragan Kićanović, jedno vreme su ga trenirali Dragan Šakota (IMT), Bratislav Đorđević (C. zvezda) i Duško Vujošević (OKK Beograd), s profesorom Aleksandrom Nikolićem je na letovanju u Poreču „igrao preferans devet sati dnevno samo da bi čuo barem neku reč o košarci”, bio je nesuđena zamena za Zorana Slavnića u C. zvezdi 1976. (proveo u njoj nepuna četiri meseca, a pošto Slavnić te godine nije otišao u Huventud, za njega nije bilo mesta).

У Марибору је играо, па сео на клупу и оставио за собом широм отворена врата за многе наше тренере и играче. Са анонимним БФЦ-ом дошао је на корак од освајања титуле и пласмана у Евролигу, победивши моћни Партизан и Ранка Жеравицу са две различите тактике за два дана у Пиониру. Имао је још тада њух за праву селекцију. Продао је свој Голф, запутио се у Банатско Ново Село и ставио уз домаћинску трпезу, јаја и сланину на сто оца Миленка Топића свежањ марака.

Партизан је почео повратак и победе по Европи, Мута је освојио и прву националну титулу, а да Топић, из политичких разлога није морао у Звезду, иако је већ био у Хумској, можда би црно-бели отишли и даље од Фајнал-фора. Мута се преселио у Будућност, окупио дрим тим са Бркићем, Топићем, Томашевићем, Ракочевићем. Харао је тадашњом СР Југославијом. Желео је и Евролигом, али је као у Партизану претходно, или касније у Вршцу, платио данак својој нарави.

Раднички и Звезду, коју су већ сви видели у другој лиги, вратио је у живот, као и Аполон из Патре. У Русији је без пораза у 25 мечева увео тим из друге у елитну дивизију, а ударио је темеље и данашњег Хемофарма, у играчком смислу. Због њега су у Вршац дошла три његова златна јуниорска репрезентативца Марковић, Марјановић и Мачван. Дао им је шансу као клинцима, попут Тепића у Војводини, довео Павковића, Божовића, али је отишао сам, јер није дао на себе, као ни у Подгорици, где је у другом боравку оставио плејаду клинаца, чијом је продајом клуб касније добро зарадио.

Многи су га оспоравали, понижавали и подсмевали му се, али углавном иза леђа, плашећи га се, јер добро знају да је спреман на све. Да се не повлачи ни пред ким, да има животни факултет улице. Сећам се добро како је ’97. рекао оно што нико није смео, а мислили су сви, да су поједине утакмице са Цибоном, Сплитом, Хрвтаском више од игре. У репрезентацији код Жељка Обрадовића био је најомиљенији. Умео је да направи атмосферу, уједини велике асове, дигне их, али и каже Жељку оно што мисли, да Топић, тада један од ретких из наше лиге, треба да игра више.

Био је више од првог помоћника, а да може и сам показали су ЕП младих Турској и Светско првенство јуниора у Новом Саду. Говорили су да не уме са клинцима, да је лењ, мутав. Он се шалио на свој рачун, какткад није радио пре подне, али је зато увек бирао праве помоћнике. Од Зокија Тривана, Кимета Богојевића, Џолија Мијатовића до Киће Рајковића, праве играче и побеђивао је. Много више него што је губио. Много је већ учињено буђењем кошарке у срцу Шумадије, пуно Језеро и коректно навијање.Мута је сам урадио много тога, сада је и на другим клубовима, Крагујевцу… Он неће стати на овоме. Сигуран сам, само ако не остане сам.  link


Мута има урођени осећај за игру, за тактику, да реагује на терену. Сећам се како је чувеног Ранка Жеравицу и Партизан разбио са БФЦ-ом.

Имао је као и сваки тренер и Мута неуспеха са клубовима, попут серије од осам евро-пораза у Партизану, Купу са Будућности у Чачку или са јуниорима nedavno у Грчкој. Тада се није крио, преузео је одговорност или сам одлазио.

Manje je poznato da je bio jedan od najboljih basketaša „jedan na jedan” u Beogradu. U bloku 23, gde je živeo, skinuo je „skalp” mnogim poznatim igračima, među njima i bivšem centru Partizana Arseniju Pešiću koga je savladao sa 22:0, šutirajući samo trojke. Za njega je jedino bio nedodirljiv Dražen Petrović koji ga je, za vreme služenja vojnog roka u Beogradu, dva puta savladao u Hali sportova.

Rođen je na Božić 1956. u Kragujevcu, ali mu u ličnoj karti piše 8. januar. Pošto mu je otac bio vojno lice, tražio je da se u matičnu knjigu upiše dan kasnije, da kad se budu slavili rođendani komšije ne pomisle da se slavi „nešto drugo”. Zbog očevog posla porodica se često selila. Košarkom je počeo da se bavi 1969. u Goši u kojoj dobio poziv u kadetsku reprezentaciju. Karijeru je posle 21. godine završio u Mariboru 1989. Tu se odmah otisnuo u trenerske vode.

Na osvojenoj zlatnoj medalji u Novom Sadu među prvima mu je čestitala kćerka Mina  koja se na finalu protiv SAD pojavila u šortsu u bojama američke zastave.

To je sve Muta Nikolić.

I kad je ''drpio'' ona dva Rusa koje je doveo u Radnički ove godine.

I kad iz protesta što se utakmice mlađih kategorija igraju rano ujutro , pa i on kao trener mora rano da ustane - nagovori najvišeg klinca u ekipi da se obesi o koš pri kucanju i da polomi tablu:

''Oni će meni da zakazuju utakmicu  sabajle...'' 

Legendo , ti si za mene naslednik Ivkovića , kada dođe vreme.

SREĆAN ROĐENDAN MAJSTORE!