Depresijacija dinara-dobra solucija!

Narodna banka Srbije je na samom kraju 2009. odlučila da svoju (referentnu) kamatnu stopu smanji za pola procentnog poena. U 2010. bilo bi jako dobro da se trend pada glavne kamatne stope NBS nastavi. Šta bi to zapravo značilo za privredu i građane Srbije?

Prvi efekat biće sličan pad kamate koju plaća država na svoje obveznice (trezorske zapise) i, samim tim, manji trošak za sve nas koji punimo budžet. I rashodi NBS biće smanjeni jer će na hartije od vrednosti koje emituje (blagajnički zapisi) plaćati sve manju kamatu, tako da će trošak povlačenja dinara koje, praktično, upumpava u sistem naša fiskalna vlast, biti sve niži. Pašće i kamate na dinarske kredite i platne kartice jer one prate kretanje kamatne stope NBS.

Budući da postoji veza između jačine dinara i visine kamatne stope NBS, koja je već smanjivana poslednjih meseci, realno je lagano slabljenje srpske valute u 2010, što se uostalom i dešava od novembra . Koliko, teško je reći, ali što više bude padala kamatna stopa NBS, dinar će biti slabiji (kurs će, naravno, zavisiti i od količine priliva deviza u zemlju, koji će, po svemu, sudeći biti skroman). Granica do koje kamatna stopa NBS može pasti je nivo na kome će banke biti i dalje spremne da ulažu u hartije od vrednosti NBS i trezora. Ako je projektovana inflacija u 2010. šest (plus minus dva) posto, čini se da je donja granica oko 7 procenata pri kojoj bi banke (i druga pravna i fizička lica) imale motivaciju da ulažu. Međutim, to i nije baš tako; banke ne zanima mnogo realni dinarski prinos na hartije od vrednosti, njih zanima zarada u evrima (2009. zaradile su čak 210 miliona evra, što su platili poreski obveznici). Ako mogu da kupe i prodaju devize za dinare (i obrnuto) po sličnom kursu, trenutna zarada je 9,5%, a i 7% ne bi bilo malo. Međutim, ako evro jača to smanjuje prihod i može da dovede do gubitaka. Stiče se utisak da bi se banke (koje bi ovakav rasplet silno iznervirao) mogle odlučiti da prodaju hartije od vrednosti NBS i trezora i da se sa ogromnom količinom dinara (trenutno oko 260 milijardi ili 2,7 milijardi evra) pojave na (međubankarskom) deviznom tržištu, obore srpsku monetu i potroše znatnu količinu deviznih rezervi zemlje. Međutim, ‘'Bečka incijativa'', tj. obaveza da zadrže nivo neto plasmana u Srbiji do kraja 2010. nesmanjenim, kao i strogi propisi NBS o deviznom riziku ih sprečavaju da to učine u značajnijoj meri.

Dakle NBS ima popriličan prostor da iskoristi šansu koja joj se neće još dugo pružati. Pad dinara znatno bi smanjio rast uvoza (nadprosečno luskuznih roba), pre svega, usled pada mase zarada i penzija (izraženih u evrima). Izvoz se, istina, ne bi zbog toga puno povećao, ali bi se mogla povećati domaća proizvodnja, koja bi u tom slučaju bila više konkurentna zbog skupljih uvoznih roba, što bi značilo novu zaposlenost u zemlji.

Ovo zvuči suviše jednostavno i postavlja se pitanje zašto nešto tako nije rađeno tokom decenije tranzicije. Odgovor je jednostavan; trenutna kriza, odnosno mala tražnja, sprečava preduzeća i uvoznike da znatnije dignu cene i ako evro jača, tako da bi efekat na inflaciju bio relativno skroman (npr. ako evro ‘'skoči'' za 4 dinara, dodatni rast cena bio bi grubo, oko 1%). Vajde bi imao i budžet i ‘'fondovi''(penzijskog i zdravstvenog osiguranja), jer bi nešto veća inflacija pomogla njihovo punjenje. I smanjenje javne potrošnje, o čemu se kao nezaobilaznoj meri, toliko mnogo priča, bilo bi olakšano jer bi ona, u realnom iznosu, blago pala u 2010. i narednih godina.

Naravno, ne bi svi bili dobitnici. Dužnici bi bili opterećeni većim ratama kod deviznih kredita, ali, ruku na srce, nije posao države da štiti manji broj onih koji su se zadužili. Država bi već postojećim kreditima za likvidnost, kao i mogućim odlaganjem izmirivanja poreskih obaveza, ukoliko planirani budžetski prihodi ''prebace'', pomogla da takva preduzeća lakše prebrode novonastalu situaciju. Neto uvoznici bili bi teško pogođeni, ali je možda kucnuo čas da se smanji njihova dobra zarada, koja je terala državu u neodrživ spoljnotrgovinski  deficit. Deficit bi bio podnošnjiviji, domaći izvoz bi se blago oporavio i rast privrede mogao bi da počne na zdravijim osnovama.