Pismo...

Gost - autor: Vukica Kotarić

(Vukica nema nalog na B92, i nešto nije sklona da ga otvori... ako bude zanimljivih komentara, to će je možda ponukati da to učini, nadam se...)

Zvala se Hermosa Diego... sa 16 godina, koliko je tada imala, izgledala je kao devojka koja je zašla u ozbiljan svet ženskih tajni, nevinog pogleda i naivnog smeha, ostavljajući bez daha svakog ko je ikad imao priliku da barem pet minuta udje u njen svet. Vitka, kako samo mogu biti devojčice toga doba, lako je koračala kroz svet odraslih ne zastajkući ni na najmanju naznaku greha. Nije verovala u kritiku većine niti se obazirala na te, za nju, kako ih je zvala, hrišćanski ispravne ljude. Nosila je zelenu haljinu, koja je otkrivala leđa, što je za to vreme bilo neprihvatljivo. Volela je da se smeje. Medjutim, taj osmeh je govorio nesto sasvim suprotno. Roditeljima nije smela reći pravi razlog, jer oni to ne bi razumeli niti bi prihvatili. Bila je sama. I po prvi put u životu nije videla izlaz. Poticala je iz imućne porodice, naslednica čuvene advokatske firme Filipa Diega, koji je bio poznat po surovosti prilikom rešavanja svakog slučaja kog se prihvatio, beskompromisnog I vrlo arogantnog čoveka sa odličnim pedigreom. Majka joj je bila, ništa više nego domaćica čiji je jedini zadatak bio da očuva porodicu u svakom smislu te reči i da se potrudi da deca dobiju obrzovanje dostojno prezimena Diego. Stvari su se odvijale u tišini I sve se rešavalo pogledom jer otac Diego nije voleo nepotrebno da troši reči na, za njega, nebitne stvari. S obzirom na to da je bila jedini potomak porodice Diego, podrazumevalo se da će svoje buduće korake usmeriti ka advokaturi. Ono što familija Diego nije videla ili nije želela da vidi dovešće situaciju do krajnjeg usijanja te večeri kada je Hermosa odlučila da je vreme da se suoči sa strahom i otkrije celu istinu. Veče je bilo sablasno... kao da je u sebi nosilo svu težinu jedne istine koja je trebala biti otkrivena.
Voleo bih da napišem nastavak ove priče. Da ti otkrijem šta se desilo te večeri kada je Hermosa odlučila da progovori. Voleo bih, ali ne znam. Hermosa je bila moja jedina i najiskrenija prijateljica, i kako se i dalo očekivati, mislio sam da će mi se javiti i ispričati kako je sve prošlo, mislio sam da ću biti njena uteha. Ono što nisam mogao ni da zamislim jeste to da mi se više nikad neće javiti. Dani su prolazili, a od nje ni traga ni glasa. Pokušavao sam od njenih da saznam gde je, da li je dobro, ali svi moji pokušaji bili su uzaludni. Svaki susret sa njenim ocem zadavao mi je sve jače udarce. Kako sam kasnije saznao, roditelji su je poslali u neki samostan, čije ime ne znam, da bi prikrili sramotu načinjenu familiji Diego. Saznao sam i to da je se otac odrekao, ali koliko je verovati ljudima kojima je tuđi život bitniji od svog.
Dani su se vukli jedan za drugim. Svaki moj pokušaj da dobijem bilo kakvu informaciju dovodio bi me do zida koji je bivao sve deblji i deblji. Prećutno sam odustao...Nastavio sam da živim po sadržaju koji mi nudi život, ne želeći da se pobunim, ili da posumnjam u ispravnost onoga što mi se nudi. Hodao sam kao ulična avet. Posao kojim sam se bavio, donosio mi je novac koji je odista bio dostojan mog nerada. Paradirali su tu kojekavi ljudi, puni nekih kritika, puni nekih, saveta. Očigledno je bilo da nisam dovoljno dobar igrač za ovu životnu igru. Revolt sistemu sam iskazivao u količini alkohola koje sam unosio u sebe. - Prokleti izgnanici pameti,ni ona vas neće - često sam znao da govorim, obeznanjen od svega mogućeg tečnog koje sam natakao u sebe. Društvo su mi pravili ljudi koji su podobijali otkaze u firmama, zvali su sebe « družina tehnoloških viškova «...govorili su kako država nema para da ih isplati jer svi novci odoše na svinje i kurve. Uvek sam se pitao da li se ti državnici goje zato što stare pa im metabolizam po prirodi usporava, ili ipak treba da se priklonim pričama mojih kafanskih prijatelja. Ne znam, uvek me je mrzelo da razmišljam o tim stvarima.
Prošlo je tačno trideset godina godina od kada je nisam video. Nada da ću je ikad videti, apsolutno je iščezla. Odustavši od potrage za njom, odustao sam od svega. Strah od samoće bio je jači od želje da proneđem sebe kroz nju. Ona mi to ne bi dozvolila da je bila pored mene. Čudno je kako strah postaje jači kako stariš, iako znaš da nećeš izgubit puno pokušavanjem, osim te energije životne koju svako u sebi nosi. Ne znam, možda sam samo još jedno lice u drami kome autor nije uspeo da udahne život i time zavrži započeto. Možda sam upravo ja ta karika koja fali tom prokletom lancu da bi se zaokružila celina. Za mene je kasno, ali za tebe koji ćeš pročitati ovo, nije. Osudio sam sebe na samoću jer sam sebi dozvolio samoću. A i sada, kada bi je sreo, mislim da ne znam koje je prvo pitanje koje bi joj postavio, a da nije - šta ima novo?! Glupog li pitanja!
Eto, to ti je moj život u kratkim crtama, a i ne znam šta bih ti još napisao. Trudim se da ispunim još neki redak, da stavim pečat na napisano, ali kao što smo i ti i ja oduvek znali, igra rečima je ipak tebi bolje išla. Igra, da li si primetio da sam nekoliko puta spomenu tu reč u pismu. Reč kojoj više ni pravo značenje ne znam, ali znam da je nekada nosilo svu lepotu zamišljenog, sve dok ne odrasteš. A vrag će ga znati.

Ovim završavam moju priču jer želim da dam prostora tvom odgovoru koji će biti inspiracija za još jedno putovanje kroz davno prošlo vreme....

U iščekivanju, tvoj....

Prijatelj....
1976.