Uspeh je dovesti Grace Kelly

Uspeh se teško prašta. Priznati sugrađaninu da je uspeo je ponekad toliko teško da vam se čini da time automatski priznajete da vi za tako nešto niste sposobni. A zašto bi on bio bolji od vas. Strašno je teško tako nešto i prevaliti preko usana, a pri tom to i stvarno misliti.
Utoliko sam, blago rečeno, bio začuđen kad mi je jedan ugledni sugrađanin na košarkaškim terenima, koje nemilosrdno posećujem po završetku svakog Nišvilla kako bih se izlečio od svakodnevnih stres situacija tokom festivala, prišao - i čestitao! Bio sam iznenađen jer deo tog mog okruženja, siguran sam, nikada nije odgledao ni minut nekog našeg festivalskog koncerta.
Ljubazno sam mu se zahvalio, a on je nastavio sa komplimentima, rekavši da je sve do ove godine i sumnjao da je to što radim iole vredno, ali da mi sada skida kapu, i u neverici je kako to uspevam da dovedem tolika svetska imena. Ja sam skromno uzvratio da to i nije toliko teško, a on je nastavio da mu i dalje nije jasno kako sam uspeo da dovedem Grace Kelly. „Branio" sam se da nju i nije bilo toliko teško dovesti, koliko je, recimo bio problem ugovoriti Mingus Dynasty. „Možeš ti to drugom da pričaš, svi znamo koliko je ona bila nedostižna svih ovih godina, pogotovo od kada je postala princeza" - odgovorio mi je on.
Prosvetlio sam se u trenutku i odustao da mu oduzimam iluziju sa kako sposobnim booking menadžerom on igra košarku, objašnjavajući mu da je ta Grace Kelly na koju on misli ' poginula još 1982. godine. U krugu ljudi kojima to bude pričao sigurno će biti neverice, ali ko će još proveravati da li je princeza saksofona Grace Chung čija se majka preudala za gospodina Roberta Kelly-a, zaista videla Monako.
Nebitno je i to što je majka ove naša Grace Kelly u vreme pogibije princeze od Monaka još uvek igrala lastež sa drugaricama ispod nebodera Seula.
Tek, velika nada svetske jazz scene je svega mesec dana pre dolaska na Nišville napunila 17 godina i putovala u pratnji očuha donoseći sa sobom zadivljujući CV.
Grace - najmlađi diplomac u istoriji Jazz odseka New England univerziteta, stigla je da da u medjuvremenu svira i snima sa Lee Konitzom, Randy Breckerom, Dave Brubeckom, Wyntonom Marsalisom....
Ipak, fascinirana brojnom publikom i ogromnim stejdževima, stidljivo je „popela" na binu svoj raif koji je diskretno podcrtavao kosinu njenih očiju. Zatim je usledila svirka zbog koje će narednih godina biti poštovana širom sveta.
Dobila je priliku da zajedno sa Randy Breckerom održi workshop kakve je do tada, verovatno i sama pohađala. Dali smo joj celokupni snimak (napravljen sa 10 kamera) njenog nastupa na Nišvilu, kako bi njena ponuda za neke druge festivale bila sigurno prihvaćena. Ona je pak otpratila nastupe ostalih bendova do kraja festivala i, stekao sam utisak, nerado napustila Niš u susret neminovnoj slavi koja prati njeno ime i prezime. I naravno talenat.
Sada sam siguran da će mi, zahvaljujući njoj, ubuduće sugrađanin progledati kroz prste kada na košarci budem zatražio nepostojeći faul ili napravim korake.
Događalo se u ranijoj istoriji festivala da u marketinške svrhe iskoristim sličnost imena naših gostiju sa slavni(ji)m imenjacima. Tako smo pre tri godine gromoglasno objavili vest „Michael Jackson prati ceo tok  Nišvilla". Problem je bio samo to što je ovaj naš Michael Jackson - belac školovan u Engleskoj, a u Čikagu je novinar najprestižnijeg svetskog jazz magazina „Downbeat". No, makar je tada „crni - original" još bio živ.
Možda iz tih razloga nam niko nije poverovao kada smo na sva zvona najavili dolazak pravog Ike Turnera. Iako smo avansno upaltili 100% honorara i avio letove tri meseca unapred, on se u međuvremenu razboleo i otkazao učešće. na Nišvillu. Svi su sumnjali da je bolest razlog otkazivanja koncerta sve dok se veliki Ike, nedugo zatim nije predozirao i umro.
Čestitke mog sugrađanina za dovođenje Grace Kelly, učvrstile su moj ego i prikrile tugu što u Nišu Nišville nikada nije dobio neku nagradu.
No to je verovatno „izbaksuziralo" celu stvar jer je decembra zaista i usledila prva nagrada i to ni manje ni više plaketa za brend sa natpisom „najbolje iz Srbije", koju potpisuju tri značajne institucije ove države Ministarstvo trgovine i usluga, Privredna komora Srbije i list „Privredni pregled". U konkurenciji sve samih privrednih giganata, naši finansijski bilansi delovali su preskromno - za razliku od glasova putem interneta. Tako je Nišville poprimio obeležje ozbiljne robne marke i pravo da uz ime stavi „Najbolje iz Srbije 2009".
Ako se tome doda da je u 2009. godini Ministarstvo kulture dodelilo Nišvillu status festivala od nacionalnog značaja - izgleda da nas je krenulo.
U dalekoj budućnosti među onima koji budu gledali line-up prethodnih festivala, svakako će biti i onih koji će poverovati da nam je saksofon svirala i pevala princeza Grace Kelly od Monaka. Ili bar vodila program.