Pare od nacionalnog značaja

Baš lepo. Opet imamo ministra koji bi da "stimuliše" nešto mimo komisije i konkursa. Čemu onda konkursi?

Dobro pitanje. A čemu ministarstva, kad imamo stranke?

Bar ona zvana "Zakon o kinematografiji".

Preleteo preko nacrta pre neki dan...ako mene pitaš ne piše ništa posebno u njemu...

1. ”Ustanička ulica”, FILM KOMBAJN, scenario: Đorđe Milosavljević i Filip Švarm, režija: Goran Gajić
2. ”Top je bio vreo”, DRINA FILM, scenario: Slobodan Skerlić i Vladimir Kecmanović, režija: Slobodan Skerlić
3. ”Ničije dete”, ART & POPCORN, scenario: Vuk Ršumović, režija: Stefan Arsenijević
4. ”Krugovi”, BAŠ ČELIK, scenario: Srđan Koljević i Melina Pota Koljević, režija: Srdan Golubović

5. ”Bajaco bluz”, ZILLION, scenario: Gordan Mihić, režija: Lazar Ristovski

da li sam propustila neki bold?

pa i prošle godine zu davali obaška konkursa, pa su im zamerili, te su oni to turili sada lepo u zakon. jeldajesuper?!

Baš me zanima šta je to toliko od "nacionalnog značaja" da mora da dobije pare bez ikakve kontrole?

Film je samo jedan segment priče o Kulturi, parama i svemu ostalom, ne mnogo čistom, da ne kažem prljavom. Hvala ti što si započeo.
Evo ti otvoreno pismo likovnih poslenika Kulture


Obračun sa kulturom II

Na predlog LDP-ovog predstavnika iz Sekretarijata za kulturu, odbornici Skupštine grada doneli su odluku da se tokom ove godine Beograd kandiduje za Evropsku prestonicu kulture.
Da li je nevidljivi gospodin konačno rešio da izroni iz dubokosive, uspavljujuće senke aktuelne, neupućene u svoj posao ali agilne sekretarke za kulturu, i sa trona velikih, nedostižnih ideja baci pogled na stanje u kulturi koja ga okružuje.
Sumnjamo da mu je, kao i većini odbornika Skupštine grada, uopšte poznato šta su problemi umetnika i kulture Beograda.
Ove godine otkup umetničkih dela likovne i primenjene umetnosti na gradskom nivou prećutno je ukunut (bez konsultacija sa stručnom javnošću i bez javnosti uopšte), ali je zato Madonin koncert izdašno finansiran.
Vizuelno umetničko stvaralaštvo je jedan od najznačajnijih segmenata kulturnih delatnosti, a u prirodi te delatnosti je ono što poznajemo kao kontinurano formiranje, prezentacija, očuvanje i zaštita kulturnih dobara. Neverovatno kako je olako doneta odluka sa dalekosežnim negativnim posledicama. Odbacivanjem mogućnosti da se u kontinuitetu otkupljuju stručno selektovana dela likovne i primenjene umetnosti, koja čine obeležje određenog perioda, svesno se stvaraju prazni hodovi u memorisanju umetničkog stvaralaštva.
Grad nije formirao komisiju za pitanja korišćenja umetničkih ateljea, usled čega upražnjeni ateljei ne mogu biti dodeljeni budućim korisnicima. Prisutna je potpuna nebriga i neodgovornost prema gradskom ateljejskom fondu. Umesto da se on afirmiše kao posebna delatnost od opšteg značaja za kulturu Beograda, da se ulaže u njegovo održavanje, on se namerno zapušta i prepušta propadanju (Staro sajmište, Kosančićev venac i oko stotinak drugih prostora). Primer negativnog odnosa Grada prema ovoj oblasti ogleda se i u potpuno neosnovanom izjednačavanju ove delatnosti sa poslovnom tj. profitabilnom, pa se tako ona i dalje vodi kao poslovni prostor i prema njoj se u tom smislu primenjuju tarife (komunalne usluge i drugo) koje važe za poslovne prostorije (tržni centri, zlatarske radnje itd.). Priča o novim prostorima namenjenim za ove svrhe je šarena laža koja traje već trideset godina, budući da za sve to vreme nije izgrađen nijedan kvardratni metar ateljejskog prostora.
Gradonačelnik Dragan Đilas je na kraju prošle godine odlučio da se obračuna sa kulturom tako što je rešio da likovnim umetnicima, odnosno ULUS-u otme polovinu Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić.
U opštoj otimačini (Ušće, Luka Beograd itd.), koja karakteriše naš tranzicioni perod, nisu pošteđene ni ustanove kulture. Kalemegdan je svakako jedna od najatraktivnijih, i za mnoge tajkune najprestižnijih lokacija. Sećamo se prethodnih sličnih pokušaja na kalemegdanskoj tvrđavi. Ovom prilikom, karakteristična je neupućenost gramzivih aktera ovog poduhvata, koja se očituje u metodologiji „cepanja sekirom na pola“, očigledno bez ikakve svesti o delatnosti kojom se ova ustanova kulture bavi, kao i o posledicama tog čina. Brzopleta glupost ove namere ogleda se u oduzimanju depoa galerije zajedno sa drugim funkcionalnim segmentima prostora. Depo je projektovani, sastavni i neodvojivi segment procesa obavljanja izlagačke delatnosti, i svaka ozbiljna galerija je nezamisliva bez ovog funkcionalnog korisnog dela prostora (priprema eksponata, pakovanje eksponata, stacioniranje opreme za transport eksponata itd.). Ali koga je u gradskoj vlasti uopšte briga kako će Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić u godini jubileja 80 godina postojanja i rada – obavljati svoju osnovnu delatnost zbog koje je i davne 1929. sagrađen donacijama koje su godinama pre toga prikupljale članice udruženja Cvijeta Zuzorić (članica je bila i Kraljica Marija i njene dvorske dame, Kolo srpskih sestara, a društvo je osnovao Branislav Nušić, moja primedba) i poklonile umetnicima na koriščenje. Sve je to u Arhivi grada Beograda.
Gradski službenici podvaljuju samostalnim umetnicima uplaćujući niže iznose nego što je akontacionim zaduženjem Poreske uprave predviđeno i na taj način gomilaju kamate, koje na kraju godine neće izmiriti oni nego samostalni umetnici.
Gradska uprava je tokom poslednjih desetak godina učinila sve da obesmisli status samostalnog umetnika. Kod mladih umetnika je stvorena nezainteresovanost za ovu meru kulturne politike, jer im je opstanak u statusu stvarao više problema nego povoljnosti, a kod šire javnosti stvoren je apriori negativan odnos prema samostalnim umetnicima. Gradska uprava, kao državni organ, po Zakonu obavezana da razvija i podstiče ovu meru, a time i umetničko stvaralaštvo kao opšti interes u oblasti kulture, radila je suprotno interesima građana, a posebno umetnika. O vraćanju dostojanstva samostalnoj umetničkoj profesiji, izmenama zakona koji danas samostalne umetnike izjednačava sa nekvalifikovanim radnicima (pre svega, uplata doprinosa prema najnižim osnovicama: 35% od prosečne zarade), izgleda da neće skoro biti reči u krugovima naših političkih aktera.
Naveli smo kao ”Beograđani iz čiste ljubavi“ samo neke karakteristične primere.
Šta Beograd može da očekuje od predstojeće kandidature sa ovakvim stanjem u kulturi i sa nesposobnim javnim autoritetima u sferi kulture koji se uljuljkuju idejom da će po njihovom kroju koncipirana kultura možda „transformisati i društvo“. Da li je to samo još jedan u nizu malih i velikih balona od sapunice koje nam iz zabave i nedopustivog neznanja pušta naša arogantna politička elita.

Inicijativni odbor članova ULUS-a
Anica Vučetić
Mirjana Denkov
Nina Todorović
Dobrica Kamperelić
Vladimir Ristivojević
Predrag Kočović
Dragoslav Krnajski

P.S. Još u vreme kada sam bio predsednik ULUS (2004-2007), pisao sam i govorio za štampane i elektronske medije da bi ULUS (Udruženje likovnih umetnika Srbije) osnovano 1919 godine, kao (računajući neprekinuti kontinuitet) jedna od najstarijih umetničkih asocijacija u Evropi, dakle, da bi država/vlada morala da ULUS proglasi za Instituciju od nacionalnog značaja kao što su to npr Narodni muzej, Narodno pozorište, SANU... Tu, skoro pre donošenja "novog" Zakona o Kulturi, dopao mi je do ruku izveštaj sa sastanka odbora, komisije...Ministarstva Kulture, u kojem se na jednom mestu izričito veli: "Pored već poznatih/evidentiranih Institucija od nacionalnog značaja, trebalo bi uzeti u obzir i nove predloge uz odgovarajuće argumentovano obrazloženje." Ponovo (po ko zna koji put?!) presavijem tabak i tako argumentovano obrazložim zašto ULUS mora da bude Institucija od nacionalnog značaja, da bi to čak i Američki Kongres bez i jednog glasa protiv, prihvatio oberučke! I šta biva? Trt! Muka mi je već...zamislite da vam trudna koleginica dolazi i traži pomoć jer niko neće da joj overi zdravstvenu knjižicu! Moj infarkt, nešto kasnije, bar za vlastodršce, bio je kolateralna šteta. Sve rade na tome e da bi nas zatrli! Ako nastavim, bojim se izbljuvaću se prvom prilikom na Bradića, Cvetkovića...pa sve do Dinkića!

1. ”Ustanička ulica”, FILM KOMBAJN, scenario: Đorđe Milosavljević i Filip Švarm, režija: Goran Gajić
2. ”Top je bio vreo”, DRINA FILM, scenario: Slobodan Skerlić i Vladimir Kecmanović, režija: Slobodan Skerlić
3. ”Ničije dete”, ART & POPCORN, scenario: Vuk Ršumović, režija: Stefan Arsenijević
4. ”Krugovi”, BAŠ ČELIK, scenario: Srđan Koljević i Melina Pota Koljević, režija: Srdan Golubović
5. ”Bajaco bluz”, ZILLION, scenario: Gordan Mihić, režija: Lazar Ristovski

Nemam nikavo mišljenje o gore navedenim projektima, ali me zanima, pošto je jasno da su oni pomenuti u pežorativnom smislu, koji bi projekti po mišljenju blogera zaslužili podršku ministarstva ili filmskog centra (ne znam ko zapravo dodeljuje sredstva, otud i moja nedoumica), a da pritom ta alternativna lista ne izazove slične komentare u javnosti.
Kad od, recimo, dvadeset projekata odaberete pet, logično je da imate nakon toga pet zadovoljnih i petnaest nezadovoljnih ljudi ili grupa...
A što se samog zakona tiče (odnosno predloga), meni bode oči da se u njemu spominju samo autori, producenti, reditelji i njima slični, a nigde se ne pominju filmski radnici - montažeri, snimatelji zvuka, majstori svetla, asistenti kamere i ostali koji čine 90% ekipe. Šta je sa njima?

Čemu onda konkursi? Što lepo ministarstvo ne stavi u zakon onih pet, šest reditelja zaštićenih kao bele mečke i samo njima dele pare. Ionako taj model funkcioniše već godinama

Pa stavili bi oni, nego ne sme tako da pise u zakonu poimence
Bolje ovako, kao konspiracija