Ko je ovde rljav ?

Prvo ću pokušati da objasnim šta znači ovaj pridev. Koristi se u mom čarapanskom kraju ali i na jugu Srbije. Za čoveka za koga se kaže da je rljav se misli da nije čist, da mu postupci nisu u skladu sa nekim široko prihvaćenim normama (ne misli se samo na sitnice vezane za higijenu), da je prljav, recimo kad jede da ostane tako zamazan, duva nos na zemlju na sred ulice, pljuje svuda i sl.  Možda ćete sada reći pa gomila ljudi je takva. Pa možda ne znam sada ćemo pokušati da rešimo i uporedimo na banalnim primerima naše ljude sa ljudima sa trulog zapada gde sam ja sada. Prvo idu par većih slučajeva koji su baš privukli moju pažnju a onda više malih “slučajčića“.

Slučaj I – Oktobar fest

Svi ste svakako čuli za Oktobar fest. U principu sve je to jedan ogroman vašar samo što je naravno glavna aktivnost ispijanje piva. Mnogo stotina hiljada ljudi prodefiluje za te dve nedelje koliko Oktobar fest traje. Ove godine nisam bio iako mi je firma toliko blizu mesta održavanja da mogu da pljunem do tamo, samo ako se malo bolje zaletim. Prošle godine rešimo moja devojka i ja da odemo da vidimo i to. Za vikend između početka i kraja je gužva nenormalna i odlazak u Minhen tada kolima je utopija. Moja devojka i ja stižemo na mesto događaja vozom i lako nestajemo u rekama ljudi koji dolaze sa svih strana. “Ulice“ između štandova sa suvenirima, hranom i pićem i svim i svačim su široke oko četrdesetak metara. Tolika je gužva da je to prepuno ljudi. Posle obilaska kuće strave, vožnje na ogromnom točku sa čijeg se vrha vidi pola Minhena, proveravanja moje snage “macolom“ (mlaćenje onog nakovnja koji lansira neki čepar u zvono na vrhu) rešavamo da predahnemo i da jedemo nešto. Zaustavljamo se na sredini jedne ulice i naručujemo par nekih kobasica. Na pet-šest metara od nas stoji nekoliko ljudi i žena srednjih godina. Svi pristojno, lepo obučeni, ni po čemu se ne izdvajaju od ostalih. Jedna od poslastica na Oktobar festu su na poseban način ušećereni lešnici, bademi i još koje kakve zanimacije. Dok jedemo tu ja gledam u tu grupicu ljudi pored u jednom trenutku jednom od njih ispada jedna gromuljica zrnevlja na zemlju. Ništa neobično. Čovek se bez ustezanja, razmišljanja i svega ostalog saginje uzima ono što mu je ispalo i stavlja u usta. Ja prestajem da žvaćem, pola one kobaje mi viri napolje iz usta. Muvam Ivanu laktom u rebarca.

Ja:“Ivana,  vidiš ovog pored nas. Sad mu je ispalo na zemlju ovo zrnevlje što jede i sago se uzeo to i strpao u usta.“

Ivana:“Ne zezaj!“

U tom trenutku dok se mi raspravljamo, ženi iz te grupice ispada još veća gromuljica ušećerenih zanimacija na zemlju. Ona se isto bez ustezanja savija skuplja onih nekoliko komada po zemlji pošto su se razbili pri padu u stavlja u usta, još daje par komada onom pored nje koji je svoje pojeo.

Sve to bi možda negde bilo normalno, mada ne znam gde, ali ovde kada bi neko video na šta liči onaj asfalt onda bi sve bilo jasno. Prosipano je pivo, sokovi, ugažena hrana, a naravno na svakom koraku je neko “svirao rigoleto“ još od onomad i tako na opštu radost svetine ostavio celokupan sadržaj stomaka na ulici.

Slučaj II – Odlazak avionom iz Minhena za Amsterdama

Idemo za Amsterdam, ala ćemo da se uduvamo. Ja sam već bio jednom ali na stalno zanovetanje Ivane sam ponovo organizovao aranžman. Sada sam išao onako, čisto da vidi dupe put, kako se to kod mene kaže.

Dijagonalno od nas u drugom redu sedi neki omladinac, rekao bih nekoliko godina mlađi od mene. “Kolega“ muzičar, pored sebe ima upakovanu akustičnu gitaru. Odmah je izuo sandale i popeo bose noge na sedište pored. Kada sam došao iz Srbije za ovakav postupak bih rekao da je rljav. Izuvaš se u javnom prevozu i daviš one oko sebe, ali sam se toga nagledao svuda, po vozovima naročito pa sam delimčno prihvatio da je to tako. Posle pola sata leta počinju da služe neke sendviče. Meni ono nema ni za zub, sreća moja što stvarno nisam nešto gladan. Meni ovo više liči što bi kod nas rekli na ono “za bockanje“, samo što još čačkalica fali na onom sendviču. Lufthansin avion u svakom sedištu ima neki katalog njihove kompanije, pored već obaveznog uputstva za slučaj opasnosti. Zevam u isti i stavljam ga u sedište kada stjuardesa stiže do mene (ili filadesa kako bi rekao deda Spasoje (skraćeno Spaka) kada je išao u Australiju kod sina). Uzimam “sendvič“ koji je običan dvozalogajni obed i zagledam ga. Unutra parče kačkavalja, parče šunke i poveći sloj nekog sirastog namaza. Moje filozofske misli prekida, naravno, Ivanino muvanje laktićem u rebra.

Ivana:“Vidi ovog prijatelja, muzičara šta radi.“

Ja zevam u dotičnog i ne mogu da verujem. Prijatelju se nije svideo onaj sirasti namaz, ali gre'ota je da se baci ceo sendvič zbog toga, tačnije oba njegova zalogaja. On je izvadio onaj Lufthansin godišnji katalog, iscepao jednu stranu i sa njome skidao onaj namaz sa sendviča. Posle toga je mrtav 'ladan zgužvao onu stranu i vratio uredno nazad u sedište sa dodatkom krem sira, izgleda da ipak misli i na putnike koji će sedeti tu na njegovom mestu posle njega. Moći će da vide ceo katalog opet a na kraju krajeva možda se nekom od budućih putnika svidi taj sirasti namaz.  Sendvič je naravno pojeo. To je rljav postupak do kraja da nema 'de više. Za mene bez komentara.

Slučaj III – U vozu na relaciji Minhen – Salzburg

Živim u Austriji a radim u Nemačkoj. To zadovoljstvo plaćam svakodnevnim putovanjem na posao u iznosu od trista kilometara, svakog dana. Nosim lap top uvek sa mnom i radim u vozu uglavnom. Mada i čitam a kad imam vremena i pišem. Recimo ko ovaj blog sada. Specijalitet u Austriji su više vrsta kobasica, mada je to specijalitet cele Bavarske i južnog dela Nemačke. Naročito su pogodne neke što liče na oko kao naše čajne kobasice, samo su mnogo tanje, kao naše roštiljske (ala se razumem u kobasice). Pošto mi za laptop naravno treba sto, uvek žurim da u vagonu zauzmem mesto za stolom. Svaki vagon ima od četiri do šest stolova u zavisnosti od modela. Jednom sam se vraćao sa posla i pored mene za susednim stolom je sedeo jedan omladinac isto sa laptopom. U jednom trenutku prijatelj vadi iz ranca tu kobasicu, otvara celofan i vadi je skroz napolje. Jednom rukom kuca na laptopu a drugom rukom drži kobasicu onako celom šakom, kao da će neko da mu je otme. Onda kada je već onako pola kobasice pojeo stavlja kobasicu na sto direktno i nastavlja da kuca po laptopu sa obe ruke. Prijatelj je naizmenično jeo onu kobaju, pa je stavio na sto, pa je onda dalje nešto kucao, pa je ponovo jeo i tako u krug sve dok ta kobaja nije nestala sa stola. Ova relacija kojom ja idem je mnogo jaka, svi putuju za Minhen dosta često. To su stotine ljudi koje prodju kroz vagon u toku dana. Stolovi su kao čisti ali često može da se vidi šta je neko jutros tu jeo, kako je neko prosuo kafu, sok i još mnogo drugih sadržaja čiji sastam ni forenzičari ne bi mogli da utvrde. Od tada uvek dodatno zagledam sa strane sto na koji spuštam svoj laptop jer neću da mi se parče nečije kobaje zalepi sa donje strane mog voljenog Mac Book-a.

Ostali slučajevčići

Kao što rekoh putujem svakog dana za Minhen. Obično svako jutro kupujem doručak u pekari na železničkoj stanici. Posle tunelom ispod koloseka idem na svoje peron i pravac Minhen. Popilarni ANKER ima veliki izbor svakojakih sendviča i to obično i kupujem. Kroz taj tunel koji vodi do perona svakog dana prodje na hiljade ljudi u pravom smislu reči. Svakog dana se čisti, ali... Jednog jutra sam tu na jednom stepeniku u tom tunelu video austrijsku raspasanu omladinu kako doručkuje. Svako bi rekao pa ok, ništa neobično. Ja bih se sa tim složio da par njih nije spustilo sendvič direktno na stepenik. Znači hleb direktno bez ikakve ambalaže i omota direktno na beton. Onda se popije malo kafe pa se potraži svoj sendvič na zemlji i pri tome vodi računa da ne pojedeš nečiji tuđ i nastaviš doručak tamo gde si stao.

Europark je naveći tržni centar u Salzburgu. Hvali se sa preko dve stotine radnji i nekoliko hiljada parking mesta. Tu ima i jedan veliki McDonalds koji u holu tržnog centra ima stolove za svoje goste. Pošto je toliko protok ljudi tu, na podu bez problema možeš da nađeš celokupni dnevni meni. Ljudi ovde kada dođu puste decu da šetaju i puze ispod stolova, da laze onako na rukama i onda kada dođu kod roditelja onda im ovi daju u ruke da jedu šte već ima na repertoaru, pa onda ponovo u krug. Par krugova na ručicama između stolova pa par zalogaja hrane, iz svojih ruku naravno jer mora da se deca nauče kako da jedu sama. Pa šta se bunite pod je čišćen skoro, doduše sada više nema veze što izgleda kao da je omanji stampedo projurio tuda, od prašine i celodnevnog menija po istom.

Mi hoćemo u EU. Da li možda i mi treba da budemo ovakvi da bi nas primili? Neko ovde nije normalan a meni još nije jasno ko. Neko ipak previše vodi računa o ovim stvarima. Jesmo li ipak mi previše napredni za EU bar što se ovog tiče?