Fedora

Рођена сам у Пешти, мој отац био хирург, а деда свештеник. Мајчин отац је био Сентандрејац, тако да је моја мајка имала кућу у Сентандреји у којој смо ми летовали. Деда по очевој страни, Радивој Бикар, био је пештански прота, али је за време рата био у Чобанцу и одатле долазио пешице у Пешту да свети водицу, јер тада није било готово никаквог превоза. Умро је од излива крви на мозак одмах после рата, 1945. године. Ми смо тада становали у Ангелинеуму у Ваци улици, док су они становали у свештеничком стану одмах преко пута - причала ми је једном приликом своју животну причу др Федора Бикар.  

 

Мада рођена Пештанка, већи део свог живота провела је у Новом Саду, где је радила као кустос у Војвођанском музеју. Преминула је изненада, крајем прошле године. У Будимпешту увек радо и релативно често долазила, а последњи пут сам са њом разговарао 2002. године, поводом изласка из штампе једне од њених књига.

- У Пешти сам живела до 1956. године. Матурирала сам 1949, у најгоре време. Осам година сам покушавала да упишем факултет и увек положила пријемни испит, али сам ипак увек била "прекобројна", због своје националности и свештеничког позива мога деде. Ту 1956. сам доживела у Пешти, али сам већ била уписана на студије историје у Загребу. Тамо сам завршила факултет и једно време радила у Историјском институту. Међутим, нисам желела тамо да останем, а нисам хтела ни назад у Мађарску. Онда сам сматрала да највише припадам Војводини, тако да сам дошла у Нови Сад и постала кустос у Војвођанском музеју. Тамо сам и докторирала и радила све до пензије, у коју сам отишла крајем 1995. 

Зашто сте за  животни позив одабрали баш историју?

- Историју сам изабрала управо због тога што ме је интересовала историја Срба у Мађарској. Када сам се јавила за место кустоса у Војвођанском музеју, обећали су ми да ћу моћи тиме да се бавим, јер у Загребу то никога није интересовало. Али, када сам дошла у Војвођански музеј испоставило се да десет година нису имали историчара па сам морала да средим и обрадим све што је у међувремену сакупљено. Онда су ту биле и разне изложбе, тако да практично нисам могла службено да радим оно што ме је највише занимало. Моја мајка је живела у Пешти до 1985, године (отац је рано умро) и ја сам често долазила о свом трошку и истраживала по архивама. Тек пред пензију сам стигла да обрадим тај материјал о Србима у Мађарској, који је у Војвођанском музеју. То је било некако гурнуто на страну и ја сам се одушевила када сам то видела.

Чули смо да је објављивање мемоарске књиге некадашњег сентандрејског проте Стевана Чампрага у великој мери ваша заслуга?

- Епархији будимској дала сам необјављен рукопис "Успомене проте Стевана Чампрага", секретара епископа Лукијана Богдановића и др Георгија Зубковића. Када се после 40 година службовања у Сентандреји и Будиму вратио у Југославију, он је написао неколико рукописа, са намером да их Матица српска објави. Међутим, то Матици тада није било интересантно и он је све то заједно са неким документима и фотографијама дао Војвођанском музеју. То је изгледало чекало мене да обрадим, тако да сам тај материјал дала на објављивање Епархији, са својим уводом о Чампрагу, јер сам сматрала да је то пре свега занимљиво за овдашње Србе. Тај рукопис је и објављен у виду једне књижице.

Од када датира ваша заљубљеност у Сентандреју, којој сте посветили и добар део живота, истражујући је?

- Много сам истраживала и читала све о њој, а повезана сам са издавачем Петром Салатићем који обожава тај град и познаје сваки његов камен. Шетајући Сентандрејом, ми смо је и сликали и када смо гледали те снимке, видели смо да је на њима много симбола града, а идеја за штампање књиге „Сентандрејски симболи" јавила се спонтано. Наравно, онда смо тај материјал допунили, хтели смо да прикажемо и српско-православни музеј, а и музеј Ференци где такође постоји много лепих ствари. Нисмо имали претензију да то буде нека високонаучна књига, него више један подсетник за људе који шетају Сентандрејом, да и ван главног трга постоје лепи крстови и трговачки знаци које су преузели и модерни трговци, мада ни они не знају њихово порекло.

Ја сам радила у Војвођанском музеју, где постоји једна збирка под насловом "Срби у Мађарској", коју је тој установи оставио прота Стеван Чампраг, а много документације и фотографија у музеј је доспело преко људи који су из Мађарске стигли у Нови Сад. Тамо је и један леп албум који је добио први градоначелник Сентандреје Евген Думча 1903. године од градских отаца, када је славио 25 година градоначелниковања. Ја сам све то обардила. Онда смо видели да у Музеју „Ференци" постоје стари печати и неки експонати са јагњетом, које је потом почело да се јавља и као украс на многим местима. Онда смо ову књигу проширили и на тај начин.

Тражили смо неке крстове, од којих неке нажалост нисмо нашли. Неке смо нашли, али још увек не знамо њихово порекло. На пример, јако леп је онај који је наслоњен на Преображенску цркву са иконом на лиму, али не знамо одакле је стигао тамо.

Видели смо да се тај материјал може разврстати у три поглавља у зависности од симбола који се јављају: крстови, јагње божје и трговачки амблем. Што се текстуалног дела тиче, ја сам написала оно најнужније што би један туриста требало да зна о Сентандреји јер у таквом издању не можете ићи у детаље. Ја сам то написала на српском и мађарском језику, а текст је преведен и на енглески. У неком следећем издању можда би се могла додати и једна географска карта Сентандреје са обележеним местима на којима се налазе ти крстови и амблеми. Ми смо се трудили да у књигу уђу управо крстови који нису много познати у широј јавности, па смо написали и адресу где се налазе, да би заинтересовани могли да их нађу. Јер, човек често прође поред њих а и не примети их, мада се не зна који је од којег лепши. То се односи и на трговачке амблеме уклесане на кућама и капијама.

О чему говори ваш завршени али необјављен рукопис који већ низ година чека да буде штампан (књига „Сентандреја у огледалу прошлости" штампана је 2003. године, годину дана после овог интервјуа - прим. Д.Ј.)?

- Књига коју сам припремила за штампу је сасвим другачија од "Сентандрејских симбола". У њој је много важнији тест и подаци које сам дала, јер ту има јако много података који могу интересовати пре свега Србе у Мађарској. Ту су имена ученика сентандрејске школе, Препарандије и мноштво других података за које сам користила и сећања проте Стевана Чампрага, кога сам доста цитирала. Гледала сам да све то буде што је могуће више читко. Фотографије су углавном архивске, што породичне, што из Војвођанског музеја. Док је моја мама била жива, ја сам је молила да напише ко је ко на фотографијама, што је јако важно. Та књига је заправо историја Сентандреје почевши од праисторије, преко римског периода, порекла имена града, доласка Срба у ове крајеве још од петнаестог века и њиховом животу, све до новије историје. Од завршетка тог рукописа протекло је седам година. Једном приликом се на Сентандрејском одбору Српске академије наука и уметности расправљало како нема рукописа и тражили су да људи нешто пишу. Онда сам ја понудила тај свој рукопис и професор Славко Гавриловић је написао јако лепу рецензију.