Berlinale special

specijalno za blog: Branka Pavlović

U subotu uveče 20.02.2010. žiri kojim predsedava Werner Herzog, proglasiće dobitnike nagrada jubilarnog 60. Berlinala. 

Direktor Dieter Kosslick je vernoj berlinskoj festivalskoj publici pre 10ak dana, bez mnogo pompe (koju bi ovakav jubilej možda zahtevao) obećao uzbudljiv filmski put oko sveta. Bez obzira na odluke žirija, obećanje je svakako ispunio – svaka od 20ak projekcija na kojima sam ja bila, bila je ispunjena do poslednjeg mesta.

 Elektronskim displejima u festivalskom centru na Potsdamer Platzu koji pokazuju za koje projekcije je ostalo jos karata u slobodnoj prodaji, takodje dominira crvena boja – za vikend (nedelja je tradicionalno Berlinale Kinotag, dan za publiku) će se teško naći karta za bilo koji od preostalih filmova na programu.

Na TVu i u novinama kritičari dele zvezdice i tačkice svojim favoritima i uveliko je počelo da se “šuška” o mogućim dobitnicima. I dok publika žuri da nabavi karte za reprize nadajući se da ce možda “ubosti” i neke od pobednika, pojedini (nemački) novinari se žale da nema izrazitih favorita, pišu da je Berlinale postao festival bez glamura (!) i poligon za mlade talente i nova imena (super, što se mene tiče), a da je “starih majstora” i “velikih zvezda” sve manje na crvenom tepihu (DiCaprio Scorcese, Brosnan, Moore, McGregor, Swinton, Zelweger su naravno sve sama sitna boranija), da je festival “suviše okrenut publici” i da su njegovom direktoru “važniji prateći od glavnog (takmičarskog) programa.” 

Na ovom mestu bih molila direkciju FESTA, koji evo upravo pocinje u Beogradu, da se potrudi da “upropasti” FEST na način na koji je Dieter Kosslick “upropastio” Berlinale!

Sve dnevne novine svaki dan su imale specijalni dodatak o Berlinalu, na TV ARTE idu posvećeni festivalu, u pratećem programu Forum Expanded istrazuju se granice i veze izmedju filma i vizuelnih umetnosti, na Talent Campusu iskustva razmenjuju budući pobednici festivala. Za gurmane tu je i “Kulinarisches Kino”,  kulinarski bioskop, prateći program gde se uz večeru serviraju odgovarajući filmovi, kao sto je na primer ovaj:

Bananas!

Pretresa se naravno sve oko (i ispod ) crvenog tepiha, šuška se da je čak i Banksy lično negde u gužvi ispred Berlinale Palast-a, incognito posmatrao ko je sve dosao na premijeru fake dokumentarca o njemu samom “Exit trough the gift shop”.

Što se njega tiće…

“The time of getting fame for your name on its own is over. Artwork that is only about wanting to be famous will never make you famous. Any fame is a by-product of making something that means something. You don’t go to a restaurant and order a meal because you want to have a shit.”

Uz njega, najpoznatija odsutna zvezda festivala bio je Roman Polanski, čiji se politički triler Ghost Writer kotira visoko i kod publike i kod kritike. Ewan McGregor i Pierce Brosnan – sjajni. Ako volite romane Roberta Harris-a (Otadžbina, Enigma, Aurora) ovo je najbolja ekranizacija nekog njegovog romana (ikada) (Srdjane, znam da ti se od ikada dize kosa na glavi, al ovde mi je bas leglo :). 

Da li će to biti dovoljno za neku od nagrada ko zna, ali film svakako preporučujem (može se pogledati na FESTu).

I film Jasmile Žbanić (njen prvi film Grbavica dobio je zlatnog medveda 2007) “Na putu” se pominje kao mogući kandidat za neku od glumačkih nagrada. Prica o Luni i Amaru, mladom paru iz Sarajeva čija veza dolazi u krizu posle Amarovog boravka medju Vehabijama, je autorkin protest protiv narastrajuće islamizacije BiH i zanimljiv pokušaj da se pozabavi njenim uzrocima i posledicama. Na konferenciji za štampu ona je rekla da je ideju za film dobila kada je prijatelj jednog njenog prijatelja odbio da se rukuje sa njom (jer se pripadnici ove grupe ne rukuju sa ženama) i poniženje koje je tom prilikom osetila. “Ne želim da mi u mom rodnom gradu bilo ko bilo šta zabranjuje”. 

“Na putu” je intimna priča jedne mlade žene u društvu razapetom izmedju ratnih trauma i neizvesne budućnosti, koje se Islamu okreće u potrazi za identitetom, po starom Balkanskom običaju okrećući se prošlosti i negirajuci lično na račun bezimenog opšteg. 

Mene, koja sam u Bosni poslednji put bila 1991 i zatim samo jednom, kratko 1996 (u Brčkom, nikada u Sarajevu) je u filmu fasciniralo koliko mi ta zemlja deluje daleko i tudje uprkos toj apstraktnoj sudbini koju smo nekada zajedno delili, a koju neki danas zovu jugonostalgija.  

Moj Berlinale filmski put oko sveta za 10 dana je zahvaljujuci akreditaciji Festivala Slobodna Zona, pre vodio neutabanim stazama Foruma, Panorame i selekcije Generacija 14 plus, od Haitija i Kinshase do popravnih domova u Rumuniji i transvestitskih kabarea u Rusiji. 

Rumunski film “If I want to whistle, I whistle” sa naturščicima u ulogama štićenika popravnog doma u rumunskoj provinciji,  je jos jedan od favorita kritike. Na momente izuzetno intenzivan, neka vrsta rumunskog “Sivog doma”, kroz lik mladog delinkventa Silviua (odlicni naturscik George Pistereanu), koji se 5 dana pre završetka izdržavanja kazne, isprovociran majčinom željom da u Italiju odvede mladjeg brata koga je sam odgajio, odlučuje na očajnicki korak, govori takodje o nasiju, beznadju, bezperspektivnosti, i potrazi za identitetom i osloncem. Jos jedan biser novog rumunskog filma o rumunskoj izgubljenoj generaciji:

At the film’s press conference, the director emphasized how the disintegration of families following the exodus of many Romanian women abroad has created a true generational disaster. "Many Romanian woman emigrate to find work in the West, and after 10 years the results are evident: enormous problems among kids who raise themselves or with faraway parents," he said.

U vreme snimanja ovog filma, autorka našeg porekla, studentkinja rumunske filmske akademije Ivana Mladenović snimala je u istoj ustanovi dokumentarni film “Life in squares” o popravnim domovima u Rumuniji, čija se premijera takodje uskoro očekuje.

Moj lični favorit (van glavnog programa) je dokumentarni film Kinshasa Simphony, dvojice nemačkih autora Clausa Wischmann, Martina Baera i dizajnera zvuka Pascala Capitolina - o simfonijskom orkestru jedinstvenom u svetu – svi njegovi clanovi su crni, sami prave svoje instrumente, i u Kongu, zemlji razorenoj gradjanskim ratovima, sviraju Mozarta, Beethovena, Karla Orffa i Ravela.

Kada se iz stotinu grla, na jeziku koji ne razumeju, pred publikom koja se konstantno bori za goli život u osiromašenoj i opustošenoj zemlji pred kraj filma razlegne Carmina Burana, teško je zadržati suze. 

http://www.kinshasa-symphony.com

Gromoglasni aplauz kojim su članovi ekipe, i pre svega nekoliko glavnih junaka, članova simfonijskog orkestra iz Kinshase pozdravljeni nakon filma, nije mogao da ublazi gorčinu koju ostavlja činjenica da troje glavnih junaka nisu mogli prisustvovati premijeri jer su im bez obrazloženja uskraćene vize.

Na mojoj privatnoj listi, ovaj film je pobednik.

One oficijelne mozete videti večeras (subota, 20.02), od 19h na internet stranici Berlinala

(ne znam da li neke naše kablovske stanice imaju 3Sat, oni ce dodelu direktno prenositi).

Specijalno iz Berlina Branka Pavlović