Psycho

KULTNI psihološki triler Alfreda Hičkoka „Psiho“, film koji već pola veka slovi za jedan od kamena temeljaca svetske kinematografije, proslavio je pretprošlog vikenda svoj pedeseti „rođendan“.

Do snimanja ostvarenja koje se davno izborilo za neprikosnoveni status remek-dela, ne samo u žanru horora - lako je moglo i da ne dođe, budući da pre pet decenija niko u Holivudu nije bio zainteresovan za ekranizaciju krimi romana Roberta Bloka (od kog je Hičkok prava na knjigu otkupio anonimno i to za samo 9.000 dolara).

Genijalni reditelj je, odlučan da se izbori za film, a vođen svojim nepogrešivim „njuhom“, ponudio studiju „Paramaunt“ ugovor koji nisu mogli da odbiju. Hičkok se odrekao svojih četvrt miliona dolara u zamenu za 60 odsto autorskih prava, napravio čudo, i posle svega ostvario ličnu zaradu od tadašnjih petnaest (a današnjih 150) miliona dolara! Niskobudžetni film, čije je snimanje koštalo svega 800.000 dolara, zaradio je više od 40 miliona zelenih novčanica, zauzeo jedno od najznačajnijih mesta u istoriji svetske kinematografije - i to ne samo zbog antologijske scene pod tušem.

Kao jedan od razloga da „Psiho“, svoj poslednji crno-beli film, ne snimi u kolor tehnici, Hičkok je naveo uverenje da bi „u boji delovao previše krvavo“. Uz to, prioritet mu je bio da snimi najjeftiniji mogući film, i dokaže da i takvo ostvarenje može postići uspeh na blagajnama bioskopa - ako je dobro. Inače, ceo „Psiho“ snimljen je za mesec dana, ali je samo na scenu pod tušem, koja u finalnoj verziji traje 45 sekundi, potrošeno sedam dana, uz korišćenje 70 kamera (snimana je od 17. do 23. decembra 1959, dok je Perkins bio u Njujorku na probama jednog brodvejskog mjuzikla). Scenu je Hičkok zamislio kao potpuno nemu, ali pošto ju je odgledao ozvučenu, promenio je mišljenje, a interesantno je da ni u jednom trenutku ne vidimo kako nož zaista dodiruje telo žrtve (dublerke Lijeve, koja je angažman „naplatila“ tek kao devojka pod tušem sa duplerice „Plejboja“ iz septembra 1960. godine).

Mnogih anegdota sa snimanja filma prisetili su se na specijalnoj projekciji u Los Anđelesu oni koji su učestvovali u stvaranju „Psiha“, okupljeni na svečanosti kojom je obeleženo pola veka od premijere. Među odsutnima bili su dvoje glavnih glumaca: Entoni Perkins, nezaboravni Norman Bejts, koji je preminuo 1992, i Dženet Li koja je umrla 2004. godine. Entoni Perkins je za ovu rolu dobio honorar u iznosu od 40.000 dolara - sumu koju je i Marion Krejn ukrala u filmu, a Hičkok je udvostručio honorar kompozitoru Bernardu Hermanu, uveren da za „bar 33 odsto uspeha film može da zahvali muzici“.

 Hilton Grin, tadašnji asistent režije, ispričao je koliki je izazov za Hičkoka predstavljalo snimanje filma, napominjući da je slavni reditelj želeo svima u Holivudu da dokaže da se može napraviti veliki film sa malo novca i bez ijednog zvučnog imena. Grin je otkrio i jedan kuriozitet u vezi sa kultnom scenom ubistva pod tušem: naime, probleme sa cenzurom nije izazvala prikrivena golotinja glavne glumice, a još manje krv - koja je zapravo bila topljena čokolada, već pojavljivanje ve-ce šolje u kadru, što se u to doba smatralo krajnje neukusnim! Ostala je zabeležena i anegdota po kojoj je jedan od gledalaca poslao pismo Hičkoku navodeći da njegova kćerka više ne koristi kadu od kada je gledala film „Dijabolik“, a da nakon „Psiha“ odbija da uđe i u tuš kabinu, pa pita reditelja šta da radi s devojkom. Majstor jeze mu je hladnokrvno odgovorio: „Pošaljite je na hemijsko čišćenje.“ „Psiho“ ostaje primer filma koji je izvršio ogroman uticaj ne samo na mlađe filmske autore, već i na svakog pojedinačnog gledaoca, budući da i danas deluje podjednako šokantno i zastrašujuće i spada među deset najstrašnijih filmova svih vremena.

Priča se da je ubistvo pod tušem svaki put dovodilo publiku u stanje kolektivne histerije, tako da se vrištanje u bioskopskim dvoranama često nastavljalo i tokom sledeće scene, u kojoj Bejts pere kadu od krvi. Hičkok je tokom promotivne kampanje za film ispričao kako su mnogi muškarci - čuvši da „Psiho“ može da zastraši toliko da gledalac zanemi, puni nade poslali žene na projekcije, ali nije upalilo. - Sa „Psihom“ sam uspeo da filmsku umetnost upotrebim za stvaranje masovne emocije - izjavio je svojevremeno Hičkok. - Iza toga nema poruke upućene publici, nema prestižnog romana, pa ni velike interpretacije.

Ono što uzbuđuje publiku jeste film u svom čistom izdanju. Neki su se, naravno, i previše uzbudili, ne samo zbog „krajnje neukusnih“ i za Ameriku tog doba neprimerenih keramičkih elemenata u kadru (i prve scene puštanja vode u toaletu u istoriji američkog filma). Moćni Volt Dizni je početkom šezdesetih odbio da Hičkoku odobri snimanje u Diznilendu, zato što se ovaj usudio da snimi „tako odvratan film kao što je ‘Psiho’“!

Međutim, veći deo čovečanstva i danas slavi ostvarenje koje se nalazi na gotovo svim listama najvećih filmova u istoriji, dok čuvena rečenica „Mladićev najbolji prijatelj je njegova majka“ redovno biva izglasana za jedan od najčuvenijih filmskih citata svih vremena. Škotski umetnik Daglas Gordon je 2006. kreirao celodnevnu sloumošn verziju filma, nazvanu „Dvadesetčetvoročasovni Psiho“, koja se emitovala u prestižnom njujorškom Muzeju moderne umetnosti, a Gas Van Sant je 1998. snimio rimejk Hičkokovog klasika.