Firenca, dan drugi

Pre podne smo četiri sata proveli u regionalnom ministarstvu zdravlja Toskane. Imali smo sastanke sa (italijanska dijasporo, pomagaj!):

- Aldo Ancona (responsabile cooperazione sanitaria in Serbia)
- Valerio Del Ministro (responsabile del settore assistenza sanitaria della Regione Toscana)
- Michela Sodde (responsabile del settore materno infantile della Regione Toscana)
- Giuseppina Antico (gia responsabile del settore)

Upoznali smo se sa sistemom funkcionisanja kompletnog italijanskog zdravstvenog sistema, a posebno sa regionalnim sistemom ograničenim na Toskanu. Poseban akcenat stavljen je na organizaciju rada porodilišta.

U Toskani (koja broji 3,7 miliona stanovnika) žena može da se porodi na 28 različitih mesta. Ona bira gde će. Najveće porodilište ima 3000 porođaja godišnje. Michela nam kaže da baš prošle godine boravila u njemu, radi porođaja, i da je tamo gužva, gužva, mnogo ljudi, ne valja. Bog s vama Italijanima, pa gde je to gužva? Kod nas Višegradska, Front i Betanija obave svako po 7.000 porođaja. Ne znate vi šta je gužva, blago meni...

Ako broj porođaja u nekom porodilištu pade na ispod 500, isto se zatvara, shodno preporukama SZO. Smatra se da s tako malim brojem porođaja ne mogu da imaju potrebno iskustvo da porađaju kvalitetno. (Tu mi postane jasno zašto su nam i u Lazarevcu i u Rumi, našim vanbolničkim porodilištima, rekli da strahuju da ih ne zatvore, pošto imaju mali broj porođaja.)

Od pomenutih 28 porodilišta, njih 6 ima sertifikat Baby Friendly. ???!!!??? Bog s vama Italijanima, kako samo 6? Kažu oni, pa nije to malo! Cela Italija ukupno ima samo 17 porodilišta koja su sertifikovana za Baby Friendly. ???!!!??? Pa zar odvajate majku i bebu? Ne, ne, ne... svuda su majka i beba zajedno. Ali, to ne znači da je porodilište automatski Baby Friendly. UNICEF ima mnogo komplikovane i zahtevne procedure sertifikacije za Baby Friendly, pokušavaju da sertifikuju veći broj porodilišta, ali posao je to... (Ma, nemate vi pojma braćo Italijani. Nije to nikakav posao. Samo turite majku i bebu zajedno i - voila - eto Baby Friendly-ja! Mogli bi ponešto i od nas da naučite.)

Pitam ja njih, kolika im je maternalna smrtnost. Oni me gledaju belo. Kažu: nemamo mi maternalnu smrtnost. Nula smrtnost. Desi se, ali retko, jednom u ne znam koliko godina, ali tada se automatski smatra da je negde neko nešto debelo pogrešio, i odmah se šalje komisija da ispita gde je bila greška, kako bi se ispravila, kako se to ne bi ponovilo. I ne ponavlja se. Bog s vama Italijanima, pa zar niste čuli da žena nikad bliža smrti nije nego na porođaju? Ništa oni nisu čuli, i ništa oni ne znaju, siroti.

Popodne smo obišli prvo porodilište. Ospedale Santa Maria Annunziata, u Firenci. Sertifikovani za Baby Friendly, i ponosni na to, ponosni, ponosni! Godišnje imaju oko 1900 porođaja. S obzirom da Pančevo ima 1700, idealno nam je bilo za poređenje.

Prvo što su uradili bilo je da nas smeste u kancelariju i puste nam film porođaja u vodi, koji su počeli da rade pre 5 godina, i imaju oko 50 žena godišnje koje se za takav porođaj odluče (veći broj odluči se za to da provede u vodi vreme sve do trenutka porođaja, ali da onda sam porođaj obavi "na suvom"). Od trenutka u kome porođaj u vodi počne, tj. vidi se glavica bebe, pa do trenutka u kome beba potpuno izađe napolje, protekne 3 minuta i 45 sekundi. Beba sve sama odradi! Niko je ne pipa ni u jednom trenutku!

Gledam ja film i čekam, kad će krv. Prođe minut, nema krvi. Prođe dva minuta, nema krvi. Porodi se žena, nema krvi. Pitam ja dottore, gde je krv? Oni me gledaju belo. Pitaju, kakva krv? Bog s vama Italijanima, par zar vi ne znate da se porođaj u vodi ne sme raditi zato što se od krvi ne može u kadi naći beba, pa se udavi? Oni se smeju. Nikad čuli. Ma, pojma vi nemate, braćo Italijani, blago meni...

Onda dr Vajs pita u kom procentu se dešava dislokacija ramena kod porođaja u vodi. Oni kažu, njima se još nikad nije desilo, ali oni nemaju veliki broj porođaja u vodi, bolje da pitamo u porodilištu u koje sutra idemo, jer oni imaju mnogo više iskustva, i bolje podatke. Dobro, će pitamo.

Onda jopet ja pitam: kad žena porođena carskim rezom posle toga može da jede? Kažu: četiri sata nakon porođaja. Bog s vama Italijanima, vi stvarno pojma nemate! Pa, zar niste čuli da žene tri dana treba držati bez hrane i vode posle carskog reza? Kažu oni: tako je kod nas bilo - pre 20 godina.

Onda jopet dr Vajs pita: koji procenat carskih rezova rade u opštoj anesteziji, i da li to važi i za opštu anesteziju. Kakva opšta anestezija, kažu oni, nema carskih pod opštom. Sve se radi u spinalu. I odmah se majci beba stavlja na stomak, koža na kožu, i pokušava prvi podoj - kad je to moguće (nije uvek moguće).

Potom krenusmo u obilazak odeljenja na kome leže porođene žene s bebama. Ni zaštitnog odela, ni zaštitne kape, ni zaštitne maske, ni zaštitnih kaljača. Bog s vama Italijanima, jeste poludeli! Inficiraćemo sirote žene i bebe! Oni me gledaju belo. Kažu: to su gluposti.

Sobe su dvokrevetne i trokrevetne, ništa veće nego dvokrevetne i trokrevetne sobe po našim porodilištima. Između svih kreveta: zavese. Pitam da li su dozvoljene posete, s obzirom da po dve ili tri žene leže u sobi s bebama. Da, kažu oni. Pa, gde uđe poseta, u kojoj prostoriji je poseta? Pa, uđu lepo u sobu gde su žena i beba, kažu oni. Bog s vama Italijanima, pa vi stvarno pojma nemate o infekcijama! Pa, kako uđu, kad mogu da uđu? Kad god hoće, kažu oni. Jedino im nije dozvoljeno da prespavaju tu u bolnici pored žene i bebe. I imaju ograničenje broja osoba koje jednoj ženi mogu odjednom da dođu u posetu, jer je bilo situacija da hoće da dođe, ono, što bi mi rekli - pola sela.

Potom smo obišli samo porodilište, koje se sastoji od 5 zasebnih, porođajnih prostorija, zatvorenih soba, praktično. Dve su bile zauzete, nismo u njih mogli ni da uđemo. Ostale tri smo pogledali, uslikali. Pitam: pa, zar vi nemate, ono, 5 porođajnih stolova u jednoj prostoriji, da možete da bacite pogled na sve odjednom, 'nako, iz ptičije perspektive? Kažu, imali smo - pre 20 godina.

Na samom kraju posete nam se požale da imaju veliki problem. Veliki, veliki, veliki problem. Kakav problem, braćo Italijani, recite, ako možemo da pomognemo? Kažu: imaju mnogo veliki procenat carskih rezova. Mnogo, mnogo veliki. Pa, koliki, pobogu, recite? Kažu: 25%. Mnooooogo. Tu se lice našeg dr Vajsa ozari, jer je procenat carskih rezova u pančevačkom porodilštu 16%. Eto. Ima nešto u čemu je Pančevo bolje od Firence!

Po završetku posete, vraćamo se dr Vajs i ja nazad u hotel, pričamo, a ja u teškoj depresiji. Pita dr Vajs zašto? Kako zašto, doktore, pa mažu nas i lažu ovi naši doktori u Srbiji uzduž i popreko. Il' nas lažu i mažu, ili pojma nemaju. Kako god okreneš - ne valja. Ne znam više šta da im radimo, da bi ih na promenu naterali? A dr Vajs me teši, pa kaže: polako, i kod njih je pre 20 godina bilo kao kod nas. Promeniće se i kod nas. Kasnimo samo 20 godina.

E, moj dr Vajs. Za 20 godina, ko živ ko mrtav.

Jedino da se uzdamo u onu staru narodnu: bolje ikad nego nikad...